Kroz makrokosmičke užase i zla, Radomir Božović iz scene u scenu ove knjige u stvari prikazuje mučeničku borbu za veru u prethodnim vekovima. Opisuje porođajne bolove čoveka (svog glavnog junaka) koji želi da se ponovo vrati u celovitost iz raspukline svesti, iz one kobne pokidanosti životne veze između Boga i čoveka.
I on fanatično veruje u tu mogućnost, da je dovoljno da makar jednom izgovori naglas pažljivo skrivanu, strogo cenzurisanu istinu - pa će se već nešto desiti i ispraviti. Kao u nekom delotvornom ritualu moralne ispravke tragične prošlosti.
Dovoljno je iskreno prihvatanje ruke ovako izrečene istine, naravno, uz neophodnu pomoć Božije blagodati, koja je obavezni „uslov svih uslova” ove operacije.
Setimo se ovde ruskog filozofa i verovatno najneobičnijeg bogotražitelja, Nikolaja Fjodorova, koji je iskreno verovao da mi svojim mislima, rečima i delom možemo popravljati istoriju - unazad, utičući tako na sudbine svojih davnih predaka.
