TERAZIJE

Polako je sišao u varoš. Automobili su trubili, sirene lađa pištale, vozovi tutnjali, aeroplani kružili, ljudi galamili. Ušao je sa osmehom u grad. Sa osmehom koji ga nije napuštao više.
Terazije pripadaju jednom specifičnom užem tematskom žanru – beogradskom romanu. O Beogradu je zaista mnogo pisano, ali je, možda paradoksalno, a opet možda i sasvim logično, napisano malo romana koji estetski pouzdano predstavljaju određenu epohu u nemirnom viševekovnom razvoju ovog grada. Još je manje onih romana koji su uspeli da predstave specifični duh koji se oblikuje u uvek iznova lepljenom mozaiku sačinjenom od istorijskih promena, tranzicijskih nedaća i sudbinske pozicije grada kao kapije između Istoka i Zapada, odnosno raskrsnice na kojoj se sreću različite epohe i kulture.
Tokinov Beograd je pak razapet između visokih i niskih strasti kao mesto koje se ogleda u svom odrazu kao vizija sakralnog prostora u kojem je čoveku dozvoljen podvig, ali i koje istrajava kao stecište iskušenja u kojem je moralni, ali i svaki drugi zamislivi pad ipak očekivani rasplet čovekovog postojanja. Upravo je ta opisana hidrolika – u isti mah i titanska i raspolućena, i stabilna i usplahirena, i monolitna i manična – predstava Beograda najveće Tokinovo pripovedačko dostignuće, kao i uspeh da se večni grad predstavi u punoj meri svojih nesklada, a da se čovek koji se rađa, živi i umire u njemu prikaže kao biće čije su oči zapete ka nebu u istom trenu u kojem mu je čeljust zarivena u blato.
Milomir Gavrilović (urednik izdanja)