Proizvodi

Veliki deo Auerbahove privlačnosti kao kritičara leži u tome što, umesto da nastupa kruto i pedantno, njegovo pisanje odiše duhom traganja i otkrivanja, a radost i neizvesnost tog procesa on nenametljivo deli sa čitaocem. (Edvard Said)

Za vreme Hladnog rata, kinesko-jugoslovenski odnosi nisu se odvijali u vakuumu već u jasno definisanom i omeđenom hladnoratovskom kontekstu. U trouglu tri zemlje (SAD, SSSR i NR Kina) Jugoslavija je tražila i često uspešno nalazila i svoje mesto i svoje interese. Ipak, dok je Mao Cedung bio živ, nije bilo moguće da jugoslovenski predsednik, poznat po širokom dijapazonu prijateljstava širom sveta i čestim diplomatskim putovanjima, poseti i Peking. Do posete je ipak došlo 1977, u vreme Maovog naslednika, i iz tog vremena potiče sećanje starijih generacija Kineza na jugoslovensko prijateljstvo. Uostalom, baš u tom periodu dešava se i rađanje kultnog statusa koji film "Valter brani Sarajevo" i dalje baštini u Kini.

Lenka ne može da se udalji od svakodnevice: telefon joj je stalno povezan na internet a tastatura „uposlena”. Vikend u Deliblatskoj peščari trebalo bi da donese predah od grada, komplikovanih odnosa u porodoci i protivrečnog odnosa s prijateljicom. Umesto toga, nova i (ne)poželjna poznanstva naglo otvaraju pukotine u životu koji je Lenka s toliko pažnje pokušavala da drži pod kontrolom. Identitet koji je gradila počinje da pokazuje svoje naličje, a ono što je potisnuto izranja na površinu. Osluškujući tananu razliku između onoga što o sebi razumemo i onoga što ostaje skriveno u podsvesti, Milan Vurdelja nas upoznaje s junakinjom koja nigde ne pripada – čiji je svaki korak sputan neistraženim unutrašnjim svetom.

Zbirka poezije Deca lihvari strukturisana je poput intimne porodične drame u kojoj su uloge davno podeljene, ali se tekst i prebrojavanje dugova pišu u hodu. Kroz tri čina, uokvirena prologom i epilogom, autorka nas uvodi u prostor gde miris podvarka prkosi vremenu, gde se emotivni računi roditelja i dece premeravaju sa preciznošću iskusnih kamatara, a Tuga postaje opipljiv lik – sitna senka i šesti član porodice.

Pred čitaocima je poema hirurške preciznosti i mitske dubine, izgrađena na oštrim kontrastima: hladnoća antibiotika sudara se s mirisima vlažne zemlje, mehanika vašarskih hvataljki s oniričkim pejzažima, a sterilni bolnički prostor s klaustrofobičnim slikama detinjstva.

Zbirka "Evo ovde u sam centar" je precizan i radikalno iskren presek savremene melanholije, emigracije i digitalnog doba. Balansirajući na oštrici između visoke teorije, lakanovskih šiboleta i sirovog uličnog i vojničkog žargona, autor stvara hibridni prostor u kom matematika, biologija i istorijske traume govore istim, ogoljenim jezikom. Tamo gde se reči i tela dematerijalizuju pod ledom, ostaje svest o tome da se umetnost oslobađa tek onda kada joj je dozvoljeno da sve ogoli do kosti.

U gustoj, gotovo obrednoj tišini, pred nama se otvara svet u kojem padavine brišu civilizacijske tragove, svetlost klinički razotkriva krhkost mesa, a sneg i mrak postaju ontološki baferi. Koračajući ivicom onoga što izmiče govoru, lirski subjekt silazi u hladnu nužnost biologije i sirovu mehaniku postojanja, tražeći poslednji, neuništivi komad bića koji će ga nadživeti kada se privid celovitosti konačno surva.

"Večni život" nije još jedna u moru lirskih bilježnica svakodnevnih trivijalnosti, već knjiga visoke samosvijesti o sebi u svijetu i svijetu oko sebe, što je ravnoteža koju rijetko gledamo u srpskoj poeziji poslednjih godina.

Težimo uspehu, ali retko smo srećni. Što više pokušavamo da pobedimo, prikazujući hrabrost na poslu ili kod kuće, povećava se rizik da ćemo izgubiti sebe. Čak i kada dostignemo ciljeve, neretko se osećamo praznim. Pretvaramo se da smo neko drugi, dok težimo statusu koji nikada zaista ne donosi ispunjenje. Krivac? Strah.

U svetu prepunom neizvesnosti i pritisaka, strah može da nas parališe i spreči da ostvarimo svoj puni potencijal. Doktorka Pipa Grejndž, renomirana sportska psihološkinja, koja je pomogla engleskoj fudbalskoj reprezentaciji da prevaziđe svoja emocionalna ograničenja na Svetskom prvenstvu 2018, otkriva kako možemo da zamenimo stres hrabrošću i živimo ispunjeniji život.

Bez straha je svojevrsni manifest, jednostavan a neophodan u današnjem vremenu, koji nas nizom inspirativnih priča i praktičnih saveta sa puta nadmetanja i lažnih trofeja preusmerava na put „duboke pobede“. Na tom putu naučićemo kako da razvijemo mentalitet koji će nam omogućiti da prihvatimo izazove, izgradimo dublje veze sa drugima i ostvarimo svoje snove.

Pipa Grejndž nas uči kako da se oslobodimo od perfekcionizma i anksioznosti, i živimo otvorenog srca umesto stisnutih pesnica.

Reči kao da se više ne povezuju s onim na šta referišu, zato što je sigurnost značenja razneta; reči su postale slične valuti pod inflacijom – prazne, uvredljivo bezvredne. Reči onda moraju da budu korišćene drugačije, možda sa manje izvesnosti i samosvesnije: samosvesna poteškoća. Reči, kao recimo kod Beketa, možda čak moraju da umru, da propadnu u tišinu.
U knjizi Kako se gradi priča, književni kritičar Džejms Vud vodi čitaoce kroz mehanizme pripovedanja. Ovo nije priručnik sa gotovim receptima za pisanje, već dubinska analiza postupaka koji fikciju čine uverljivom i živom. Vud objašnjava temeljne tehnike proze pomoću kojih se grade uverljivi, slojeviti i duboki junaci, ali i atmosferični i opipljivi književni svetovi.
Strastvenim čitaocima ova knjiga nudi novu prizmu kroz koju će posmatrati omiljena dela, otkrivajući skrivenu arhitekturu iza priča koje vole. Za autore, ova knjiga predstavlja neprocenjiv alat za razumevanje sopstvenog zanata i podizanje svesti o pripovedačkim odlukama.
Pronicljivo podsećanje na temeljne principe koji garantuju trajnost izmaštanom delu.

Nova knjiga Branka Milanovića predstavlja analizu sloma globalnog neoliberalizma i rađanja multipolarnog sveta. Autor istražuje uspon Azije, pojavu nove globalne plutokratije i posledično opadanje zapadne srednje klase. Prvo, knjiga razotkriva kako ekonomska konvergencija dovodi do geopolitičkih tenzija. Drugo, objašnjava aktuelne populističke i autoritarne pokrete kao reakciju na moć elita. Nezaobilazno štivo za razumevanje tektonskih promena današnjice.

Ova knjiga ističe važnost razumevanja ljudske prirode u profesionalnom okruženju istražujući psihološke i emocionalne faktore koji utiču na ponašanje na radnom mestu. Kao iskusna psihoanalitičarka, Gabrijela Braun istražuje način na koji podsvest i emocije utiču na interakcije sa kolegama i poslovne uspehe.

Kroz zanimljive studije slučaja, autorka ilustruje kako lični problemi mogu da se manifestuju na radnom mestu, utičući na dinamiku kolektiva i njegovu atmosferu. Ona naglašava važnost priznavanja i rešavanja emocionalnih konflikata, zagovarajući ideju da lideri treba da stvore siguran prostor za emocionalno izražavanje. Ovakav pristup poziva na saosećanje i razumevanje u odnosu poslodavca i zaposlenih, ali i između kolega, čime će izgraditi zdravije i produktivnije radno okruženje.

Istorija sveta se obično piše krvlju i čelikom, ali istoričar Skot Rejnolds Nelson u knjizi Okeani žita otkriva da je prava poluga moći oduvek bila skrivena u ambarima. Prateći trag pšenice od nepreglednih ukrajinskih stepa do američkih prerija, autor nas vodi kroz fascinantnu mrežu rečnih tokova, luka i morskih puteva koji su odredili sudbinu čovečanstva. Ova duhovita i mudra knjiga osvetljava kako su zaverenici, šefovi država, radnici i preduzetnici borbu za nasušni hleb pretvorili u ratove, revolucije i osvajanja. Od antičkih trgovačkih puteva, preko Američkog građanskog rata, pa sve do našeg savremenog, nepravedno podeljenog sveta, Nelson pokazuje da su pšenična polja bila podjednako važna kao i bojišta.

Upoznaćete u novom svetlu ličnosti Abrahama Linkolna i Vladimira Lenjina te saznati kako je prodor jeftinog američkog žita u 19. veku uzdrmao rusku dominaciju u Odesi, izazvao uspon Nemačke i Italije, ali i zapečatio sudbinu Habzburškog i Osmanskog carstva. U jeku rivalstva velikih sila, kontrola nad hranom pokazala se kao najmoćnije strateško oružje, direktno utičući na izbijanje Prvog svetskog rata i Ruske revolucije. Okeani žita nisu samo istorijska studija, već nezaobilazan vodič za razumevanje ekonomskih struja koje i danas, u vremenu globalne krize, kroje mapu sveta.

Narcisizam nije samo psihološki poremećaj pojedinca već problem koji se preliva na čitavo savremeno društvo, smatra Kristofer Laš. Njegova knjiga Kultura narcisizma pokazuje na koji način atmosfera ideološke prezasićenosti, usled koje se stvara osećaj smanjene kontrole nad životom, negativno utiče na moralne vrednosti i na razvoj patološko-narcisističkih osobina. Dok vera u budućnost nestaje pred zgrčenim preživljavanjem u sadašnjosti, politika se pretvara u spektakl, a ljudi se posvećuju unutrašnjem, psihološkom opstanku, fokusirajući se isključivo na sopstveno telo, emocije i uspeh.

Iako napisana pre gotovo pola veka, knjiga Kristofera Laša postaje sve aktuelnija u društvu opsednutom radom na sebi, u kome je tehnološki razvoj sve brži i u kome se čovek sve više okreće od zajednice štiteći sopstveni integritet i imidž.

Razvojni proces opisan u ovom eseju bio je proces evolucije od primitivnih početaka – proces čije uzastopne faze karakteriše sve detaljnije i profinjenije razumevanje prirode. Ali ništa što je rečeno ili će biti rečeno ne čini ga procesom evolucije ka nečemu. Neizbežno je da će ta praznina uznemiriti mnoge čitaoce. Svi smo navikli da vidimo nauku kao jedini poduhvat koji se konstantno približava nekom cilju koji je priroda unapred postavila. Ali mora li takav cilj da postoji?

Kako nauka zaista napreduje? Da li se velika naučna otkrića nadovezuju jedno na drugo ili pokreću dramatične preokrete koji dovode u pitanje sva prethodna znanja? U delu Struktura naučnih revolucija, Tomas Kun dovodi u pitanje tradicionalno shvatanje naučnog razvoja i nudi novo viđenje. Kroz analizu istorije nauke, Kun otkriva iznenađujuću istinu o tome da napredak u nauci podrazumeva velike transformacije koje potpuno menjaju način na koji se sagledava stvarnost. Na taj način ova knjiga pokazuje da naučne revolucije nisu samo pitanje novih otkrića, već predstavljaju promene u načinu na koji naučnici vide i tumače svet oko sebe.

Vladalac Nikole Makijavelija najuticajniji je politički traktat renesanse i jedno od najprovokativnijih dela političke misli uopšte. Napisan u vreme dubokih potresa u Italiji, ovaj kratki priručnik otkriva kako se moć stiče, održava i gubi. Makijaveli bez ulepšavanja analizira mehanizme vlasti, prirodu ljudi i opasnosti dvorskih spletki, upozoravajući da vladar mora biti i hrabar lav i lukava lisica kako bi prepoznao zamke i nadvladao neprijatelje. Ovo je knjiga koja ne slavi okrutnost, već promišlja nužne, ponekad i neprijatne odluke koje vladar mora doneti radi stabilnosti države. Makijaveli ističe važnost podrške naroda, pouzdanih vojnika i odlučnosti pri sprovođenju reformi. Njegove poruke i danas izazivaju rasprave, jer otkrivaju surovu ali realističnu logiku politike.

Došaptavanja izražavaju istinska osećanja, nepoštovanje discipline upućuje na neslaganje s pretpostavljenima. Kada ljudi otkažu lojalnost svojim vojnim komandantima, vojnici iskreno razgovaraju jedni s drugima o svom neslaganju s pretpostavljenima. Kada se dodeljuje previše nagrada, to znači da su u ćorsokaku; kada neumereno kažnjavaju, to znači da su iscrpljeni. Kada nestane poleta, oni svaki čas dele nagrade kako bi se dodvorili svojim vojnicima i tako sprečili izbijanje masovnog nezadovoljstva. Kada su ljudi toliko iscrpljeni da više ne mogu da izvršavaju naređenja, bivaju kažnjavani radi ponovnog uspostavljanja autoriteta. Biti nasilan prema vojnicima u početku, a posle ih se plašiti, glavni je dokaz jedne nesposobnosti. Kineski general Sun Cu napisao je pre više od dva milenijuma delo koje je redefinisalo veštinu ratovanja. Umeće ratovanja je ključno delo strateške filozofije, koje postavlja tezu da je najviši oblik majstorstva pobeda bez borbe. Kroz trinaest poglavlja, tekst istražuje mogućnosti koje se dobijaju obmanom, važnost špijunaže i nužnost poznavanja sopstvene i protivnikove snage. Sun Cuova filozofija naglašava da stabilnost, planiranje i logika uvek nadmašuju čistu silu. Njegovi stavovi o vođenju konflikta i postizanju ciljeva bez iscrpljivanja resursa ostali su neizostavni temelji za vođe i stratege širom sveta, od bojnih polja do izvršnih odbora.

Diogen Laertije u svom kapitalnom delu prikuplja i prenosi u celosti više od osamdeset biografija najvažnijih antičkih mislilaca, od Talesa do Epikura. Ovo delo nije samo puka istorija: Laertije uvodi čitaoca u autentične priče o životu filozofā, beležeći njihove doktrine, anegdote iz života, testamentarne volje, pa čak i pesme. Kroz sistematski pregled deset filozofskih škola, čitalac dobija panoramski uvid u razvoj i suštinu čitave helenske filozofske tradicije. Neprocenjiva vrednost ove knjige leži u činjenici da su mnogi od izvornih tekstova, koje Diogen citira i prepisuje, u međuvremenu izgubljeni, a njen enciklopedijski karakter čini je primarnim izvorom za razumevanje antičke misli, odnosno samih početaka zapadne filozofije.

…Urošević Fukoa tretira kao riznicu ideja, neuređenu, nesistematiziranu, koja nam može pomoći u nošenju sa stvarnošću, i zajedno sa stvarnim obiljem aktuelnih čitalaca njegovog dela, pokušava da razume šta neoliberalizam, dominacija i otpor jesu ili bi mogli biti. Uroševićev obuhvatni pogled na ove teme sa drugima, s mnoštvom čitalaca samog Fukoa u njegovom mišljenju sa Fukoom, značajna je dimenzija njegovog nastojanja da položi račun o misliocu koji je u Srbiji čitan, iako se o njemu nedovoljno pisalo. (dr Adriana Zaharijević, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Univerzitet u Beogradu). Ponuđena reinterpretacija i reaktuelizacija Fukoa polazi od ispravne pretpostavke da je Fuko bio i ostao mnogo više od akademskog autora, čiji bi se značaj ograničavao na intelektualne rasprave u akademskoj „kuli od slonovače“: naprotiv, on je svojim idejama i publikacijama, kao i samom svojom ličnošću i svojim aktivističkim angažmanom, još za života postao bitan činilac širih javnih debata, u kojima se pretresa sama priroda savremenog društva i položaj čoveka u njemu, vidovi sistemske represije i porobljavanja, ali i mogućnosti slobode. Već više decenija Fukoovo ime funkcioniše kao „znak“ određenih intelektualnih tendencija koje se vide kao ključne za temelje krize koju i danas živimo, svejedno da li se prema tim tendencijama zauzima kritički stav, ili se one podržavaju i usvajaju. (prof. dr Ivana Spasić, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu). Iako ga krasi mikroinvazivni analitički postupak koji čuva integritet Fukoa kao autora, rukopis predstavlja nešto više od običnog naklona njegovom radu, budući da se potonji kritički propituje i umešno razvija u pravcu lakanovske psihoanalize, a sve kako bi se nešto zaključilo o mehanizmima potčinjavanja u savremenom svetu i mogućnostima za organizovani, neautoritarni otpor dominaciji. (doc. Dr Ana Birešev, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu).

Danas možemo utvrditi da je Kosovel u cjelokupnom svom pjesništvu, a i u Integra¬lima, uistinu bio pjesnik novog senzibiliteta, samosvojne pjesničke imaginacije i jezične zaigranosti, pjesnik koji je sve svoje pjesničke tekstove obilježio vlastitom Ijudskom i stvaralačkom egzistencijom. - Josip Osti

U Integralima, Srečko Kosovel istražuje granice jezika i forme, spajajući avangardnu konstrukciju s duboko ličnom i društveno angažovanom poezijom. Njegove pesme pokazuju igru između slobodnog stiha i strogo definisanih struktura, između konstrukcije i destrukcije, demonstrirajući njegovu radoznalu i eksperimentalnu narav. Kroz kontraste – selo i grad, život i smrt, idilu i užas – pesnik razvija svoj poetski svemir, u kojem su lepota, tuga, čežnja i socijalna osetljivost neraskidivo povezani.

Inspiriran raznorodnim pesničkim glasovima, od Tagorea i Bodlera do ruskih konstruktivista, Kosovel stvara jezik koji je istovremeno inovativan i duboko ukorenjen u kraškom iskustvu. Njegova poezija nije samo estetski izazov; ona je refleksija etičkog stava, ljubavi prema čoveku i težnje za pravdom. Integrali otkrivaju pesnika koji je ujedno introspektivan i svetski, mladalački vatren i misaono zreo, ostavljajući trajni pečat u slovenačkoj i evropskoj modernoj poeziji.

Preveo s francuskog: Borislav Radović

Pariski splin (Le Spleen de Paris) Šarla Bodlera predstavlja jedno od najuticajnijih i najsubverzivnijih dela moderne evropske poezije. Objavljena posthumno 1869. godine, ova zbirka proznih pesama označava temeljnu prekretnicu u istoriji književnosti – prelaz od klasične versifikacije ka slobodnijem, intimnijem izrazu u formi poetske proze.

Bodler nas vodi kroz ambivalentne predele urbane svakodnevice, paradokse postojanja i sopstvenu unutrašnju teskobu. Pariz, grad svetlosti, postaje mesto tame, otuđenja i dekadencije. Pesnik, večiti „promatrač“, identifikuje se sa prosjacima, gubitnicima i marginalcima, a njegovo oko beleži ono što buržoaski moral potiskuje: bol, melanholiju, ružnoću i lepotu, tamo gde je niko ne očekuje.

Pariski splin je zbirka o egzistencijalnom umoru i gađenju spram sveta, ali i o potrazi za trenucima milosti u banalnom, surovom i prolaznom. Drugim rečima, pred čitaocima je dokument o usamljenosti u mnoštvu, o nežnosti prema ruševnom i o večitoj borbi pesnika sa svetom koji odbija da bude lep.

Borislav Radović je u svojoj poeziji tokom čitavog svog stvaralačkog puta vodio dijalog o najvažnijim pitanjima poezije, zahvatajući tradicijski luk od antike do savremenog doba. U ranoj poeziji autora su pre svega zanimali artikulacijski problemi – pitanja stvaralačkog procesa, kao i mogućnost pesničkog izražavanja, dok su u njegovim poznijim pesmama dominantna pitanja uloge poezije u istoriji te njenog značaja i smisla u savremenom dobu.

Pored izrazite autorefleksivnosti, nijedan savremeni srpski pesnik, osim možda Vaska Pope, nije bio toliko zaokupljen izgledom sopstvenog opusa i načinom na koji će ga predstaviti čitaocu. Tokom života Radović je više puta priređivao sopstvene izbore pesama, da bi ih na kraju sveo na knjižicu od samo četrdeset i dva teksta – delo koje je nastajalo više odricanjem nego sabiranjem.

Kao pesnik kulture, Radović je u dijalogu s celokupnim nasleđem, od antičkih pesnika do Bodlera i Persa. Ipak, iako nesumnjivo poeta doctus, sam je upozoravao da poezija ne počiva na lektiri već na uspomenama – na onome što je za njega bila „materia prima“. Nije mu presudno bilo da se sve njegove aluzije razumeju, već da tuđe uspomene podstaknu čitaoca da prizove sopstvene. - Marko Avramović

Knjigu Nigde kopna na vidiku (No Land in Sight, 2022) možemo čitati kao dostojno testamentarno delo velikog pesnika kojim se ogromno bogatstvo celokupnog životnog i književnog iskustva transponuje u stihove jednostavnim i nepretencioznim jezikom – što je odlika najviše lirike. Dok je u ranim pesmama težio inovativnim i namerno očuđujućim slikama, a poezijom srednjeg perioda usložnjavao dosegnuti izraz, u najzrelijem periodu Simić rafiniše i pojednostavljuje svoj jezik, istovremeno zadržavajući sve što je prethodno dosegao i naučio. Jednom osvojena, struktura pesama i zbirki ostaje gotovo ista, ali pesnik sve veštije koristi različite elemente svoje poetike kako bi stvorio izuzetno komunikativan, a opet suptilan i smisaono neuhvatljiv poetski amalgam.

Zbirka se sastoji od četiri velike celine koje ne bismo mogli nazvati ciklusima. Svaka od njih je, u stvari, knjiga pesama u malom. Kao što se menjaju i ponavljaju godišnja doba, tako Simić u ovoj knjizi četiri puta varira svoj poetski svet podvlačeći ono što je najstalnije u stvarnom svetu – konstantnu promenu. Sve je ispunjeno konkretnim koje se pojavljuje samo da nam izmakne: psi laju na nešto u daljini, farovi osvetle suzu uplakane žene, ptice prolete nebom, vetar udara na mahove, sumrak je, pa jutro, u pesnikovom oku umesto sunca na vodi blesne krv ili odraz sazvežđa jezeru prepriča drevni mit pre nego što iznova zaćuti postavši nemo svetlucanje. - Bojan Vasić

Markovićev pećinoid strašan je sklop: nižu se BDSM pisma kao adresatski velovi, u ektoplazmatičkoj nauljanosti nadimaju se i implodiraju razmjene formi i oblika, opni i posuda, u mutaciji razmjera i razmjena: naježena pećinska kućica postaje i jazbina za čitalačku istragu i ćelija za enkripcije. Uvijaju se ispovijest i povijest, spodoba i njena vlastita prispodoba. U zadržanom dahu dubokih zarona iskrsavaju britke i smjele montaže. Ono tajanstveno i ono eksplicirano smjenjuju se u manirizovanoj taktilnosti, kao senzualni tonski registri, senzibilne registrature, privatne registracije. Virtuozno, minuciozno, uzbudljivo.
Vladimir Đurišić

Stameno pobunjenička i apartna, poezija Bojana Markovića sledi logičan i razumljiv unutrašnji put svog poetičkog razvoja. Potrebom da nadilazi običnosti celokupna poetika Bojana Markovića, a pre svega njegova najnovija pesnička zbirka, može se odrediti kao moderna pećina dvadeset prvog stoleća. Ne odstupajući od autoironijskog demaskiranja opredeljenja za pojedine tradicijske uzuse ali i ironijskog tretmana vlastitog glasa i pozicije (iznutra – i u kontekstu pojedinačnog dela i savremenog pesničkog trenutka u celosti), ovaj nanovo iznađen, imanentno antiburžujski „okrnjeni pehar“, zaobljen i loman, samosvesno produžuje „reč pobune“, radeći, poput umešnog juvelira, na poliranju kako iskaznih mogućnosti, tako i raslojavanja unikatne i upečatljive metaforike.

Ovaj poetski izbor predstavlja jedinstven susret s neuhvatljivim duhom pesnika koji je srpskoj poeziji podario zvuk slobode. Stanislav Vinaver bio je neumorni buntovnik jezika, opsednut njegovim ritmom, melodičnošću i neograničenim mogućnostima. Njegova poezija osciluje između razigranosti i misaone dubine, između ironije i metafizičkog traganja – od ranih eksperimenata u grotesknom urbanom pejzažu (Varoš zlih volšebnika), preko potresne epopeje o Velikom ratu (Ratni drugovi), zrelih vizija i poetsko-muzičke sinteze (Čuvari sveta) do meditacija o uništenju i zatočeništvu, ali i veri da reč i pesma mogu opstati čak i u najmračnijim istorijskim časovima (Evropska noć).

Kritičari su u njemu prepoznavali pesnika borbene volje i neiscrpne imaginacije, autora koji se usuđuje da razori ustaljene oblike kako bi izgradio novi ritam i novi jezik, a ova knjiga sabira ono najbitnije iz Vinaverovog poetskog univerzuma: smeo eksperiment, intelektualnu strast i duboku humanost. Njegove pesme, nadvremene i uvek nemirne, i danas odzvanjaju snagom reči koje se bore protiv „zlih volšebnika” sveta i slave moć duha koji ne pristaje na tišinu.

Ono što je Stanislava Vinavera, pisca superiorne inteligencije, i vrlo radoznalog i uznemirenog intelekta, uvek izdvajalo, jeste njegovo bogatstvo ideja, izraženih na jedan način veoma nov, veoma gibak, suptilan, uvek emotivno nadahnut i životan. - Jela Spiridonović Savić

Aleksandar Blok, ključna figura ruskog simbolizma, svojim je stvaralaštvom premostio jaz između mističnog i stvarnog, nebeskog i zemaljskog. Njegovo stvaralačko putovanje, započeto pod uticajem ruskog romantizma i filozofije Vladimira Solovjova, omeđeno je, s jedne strane, idealom Večne Ženstvenosti i Divne Dame, i s druge strane, otuđenom i zagonetnom Neznankom, simbolom surove urbane svakodnevice. S vremenom, Blokova lirika se produbljuje i usmerava ka sudbini sopstvene zemlje, oslikavajući njeno istorijsko breme, socijalne sukobe i melanholičnu lepotu, da bi vrhunac i zapečaćenje njegovog opusa došli sa proročkim vizijama revolucionarnog haosa i preobražaja.

Ovaj hronološki zasnovan izbor omogućava jasan uvid u taj poetski luk, ali i u dublji poetski prelom koji nastupa u zreloj stvaralačkoj fazi. Poeme, poput „Dvanaestorice” i „Skita”, pokazuju Bloka kao pesnika koji nije samo ispisivao svoje lične potrage već je kroz njih predosećao i opisivao kolektivnu sudbinu čitave nacije.

Beše to jedno od najvećih uznemirenja, najtežih naspokojstava koje poezija pamti. - Miodrag Pavlović

Počevši kao pesnik čija su interesovanja išla u pravcu figuracije i prevođenja sveta prirode u stihove, Aleksandar Ristović je tokom stvaralačkog puta postepeno širio svoj izraz, sve više postajući pesnik malih stvari i svakodnevice – naročito od zbirke Ta poezija (1979) nadalje – ali je uvek ostajao veran i pitanjima čovekove egzistencije. Istinu o čoveku pronalazio je u svetu koji se čini plošnim: u stvarima što ga okružuju, u običnim, gotovo neprimetnim predmetima, u sićušnim bićima. Njegova poezija svedoči da se o svemu može pisati – čak i o onome što se obično smatra nepoetskim – i da se ono bitno može izreći i kroz najmanje i najskromnije slike.

Ristović se klonio apstrahovanja, nastojeći da iz mnoštva pojedinačnih slika uspostavi celovitost sveta. Njegovu zagledanost u bubice i travu ne treba čitati isključivo kao beg od stvarnosti, već kao način da se ta stvarnost sagleda iznutra. Pesnik je i u takvim okvirima osluškivao znakove svog vremena – od jednoumlja jednopartijskog sistema, preko sukoba devedesetih, do rasapa svih vrednosti. - Marko Avramović

Vodolija ne pripada sadašnjosti; ona je glasnik budućnosti koji je video kakav bi mogao da bude svet – pravedniji, povezaniji i slobodniji. Njena ljubav nije usmerena samo na pojedinca, već na čitavo čovečanstvo, a njena misija je da uzburka ustajale vode konvencija. Dok se drugi drže utabanih staza, ona crta nove mape stvarnosti, vođena bleskovima genijalnosti i dubokom verom u moć kolektiva. Njena ekscentričnost je samo spoljni znak unutrašnje slobode.
Saznajte zašto je Vodolijin buntovnički duh zapravo izraz duboke brige za napredak društva. Otkrijte kako se iza njene prividne emocionalne distance krije sposobnost da bude najobjektivniji i najodaniji prijatelj, zašto su njene ideje, koje često deluju ispred svog vremena, zapravo seme budućnosti, i kako njena potreba za individualnošću nije sebičnost, već način da služi društvu na svoj jedinstven način.

Jarac je arhitekta sudbine, strpljivi graditelj koji zna da se do najviših vrhova ne stiže prečicama, već ispravnom stazom, korak po korak. Njegov put nije sprint, nego maraton vođen nepokolebljivom ambicijom i dubokim osećajem odgovornosti. Pod prividom hladne rezervisanosti, on nosi teret sveta na svojim plećima, pretvarajući pritisak u snagu, a vreme u svog najvernijeg saveznika. On ne sanja o uspehu, on ga metodično gradi, kamen po kamen, stvarajući nasleđe koje će nadživeti prolazne trendove.
Otkrijte kako se iza Jarčeve ambicije zapravo krije duboka potreba za stvaranjem nečeg trajnog i vrednog u svetu. Saznajte kako njegova čelična disciplina nije odricanje, već svesno ulaganje u budućnost, zašto mu je samoća ponekad neophodan saveznik na putu ka vrhu, i kako njegova povezanost sa tradicijom i prošlošću postaje temelj za izgradnju sigurne budućnosti.

Slavko Ilkić se nakon godina provedenih u Berlinu vraća u rodni Sombor, na porodičnu slavu. Iza sebe ostavlja propalu agenciju, neotplaćene dugove i pretnje zelenaša, a pred sobom zatiče grad i porodicu koji više ne liče na uspomene iz detinjstva. Put od autobuske stanice do kućnog praga pretvara se u lavirint prošlosti i sadašnjosti, u kome se smenjuju suprotstavljeni glasovi oca, majke, brata, bliskih prijatelja i uterivača duga koji nikada ne prestaju da prate. Slavko stoji između očevog autoriteta i sopstvene nemoći, nostalgije i paranoje, pokušaja da pronađe utočište i osećaja da bežanja više nema.

Kuća Ilkića se postepeno pretvara u kazamat, trpeza u žrtvenik Mamona, a slavlje u grotesknu gozbu bez izlaza. Berlin i Sombor stapaju se u jedan grad, noćni klub i slavska soba u jedno grotlo, a Slavko u ogledalu ne prepoznaje sebe, već zbir lica koja ga proždiru. Prozor na kući gleda u noć, ali zore nema: praskozorje su već pojela gladna usta tranzicijske prošlosti.

Glorijan je roman u kojem se porodica i identitet, sloboda i dug, telesna želja i krivica sabijaju u crnu liturgiju povratka – povratka koji znači poniranje u ličnu i kolektivnu traumu.