U Svetskom putniku i Snežnom čoveku Albahari se, sa izrazitim autobiografskim pečatom, bavi dvema za njega značajnim i međusobno povezanim temama: novijom istorijom sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije i nametnutom potrebom odlaska u inostranstvo.
Svetski putnik je napisan iz vizure stranca, Kanađanina koji, pomalo iz prikrajka, iako fizički prisutan, posmatra dva čoveka sa ovih prostora. Posebno je opčinjen jednim od njih, Danielom Atijasom. Drugi junak našeg junaka poreklom je sa „suprotne strane“, iz Hrvatske, i kroz prizmu njihovog odnosa Kanađanin shvata dubinu svoje a i njihove nemoći da dokuče istorijske zaplete balkanske stvarnosti. U izvesnom smislu, Svetski putnik je politički roman, jer otvara niz pitanja vezanih za propast država, sankcije, kolektivnu i individualnu krivicu.
Snežni čovek govori o čoveku koji iz ratne Srbije odlazi u inostranstvo da predaje na fakultetu. Uveren je da vrtlog zbivanja koja je ostavio za sobom ne mora da upravlja njegovom sudbinom i da se život može početi iznova, ali upoznavanje s novom sredinom njemu ne donosi mir. Svoju sudbinu počinje da povezuje sa sudbinom svoje zemlje i, u skladu s tim, očekuje i sopstveni raspad.
