Tema svakog romana je sudbina a sudbinska tema je život. U ovom romanu kao da su obe teme pomirene, pa su svi životi deo jedne tuge ili je tuga saputnik i prtljag svakog života, male grupe putnika zavejanih na provincijskoj železničkoj stanici. Kao prošlost i sadašnjost slivene u bezvreme i gluvo doba zimske noći, u lične ispovesti kojima se svi iskupljuju pokušavajući da ublaže opor ukus uspomena i nekako doputuju do jutra novog dana.
Pre i posle ponoći je roman koji ne skriva život u književnom ulepšavanju i restilizaciji slika, već mu hrabro ide u susret u smeru gorkih opaski i jetkih zaključaka, ironičnih komentara i duhovitih preokreta, setnih uspomena i tragične egzistencije, ali pre svega prema istini koja nije uvek lepa – zato i jeste istina.
