Zablude, ideali, pravda, pobede i porazi, realnost i iluzija, istine i laži, bez jasnih pretpostavki, bez opipljivih dokaza, bez sigurnosti, bez konačnog uverenja u nametnutu prirodnost uzroka i posledica. Da li je to sve što tako čvrsto povezuje, u vremenu bez horizonta, kamenslanski idiličnog sanjara koji ne uspeva da se vrati u sigurnost pripadništva, nekadašnjeg lirskog pesničkog barda i ideologa jedne epohe koja se okrunila i romanopisca koji uprkos svemu, u inat, na kraju svog života piše društveni roman uveren da će sačiniti ogledalo svog vremena? Ili je u pitanju samo neumoljivi osećaj izopštenosti? Na kraju krajeva, nikada nisu važni razlozi. Već samo pitanje: kako se sa tim osećajem uopšte živi?
