Bijelo na crno Miroslava Frane Jukića je zbirka beleški, razmišljanja, stavova i zaključaka ovog autora koje je prvobitno ispisivao na društvenim mrežama, a potom odlučio da ih objavi i u knjizi, ne zbog umetničkih pretenzija, već u ime istine i pravde.
Ovaj bivši oficir JNA (Jugoslovenske Narodne Armije), Hrvat, častan i pravdoljubiv čovek, vrlo je svestan da pored pravde postoji i pravo. U međuodnosu ova dva pojma krije se sva nepravda ovog sveta. Autor nikome ne osporava pravo, dok njega drugi osuđuju ‒ ateista je, koji smatra da je religija donela mnoga zla, kritikuje, ali ne osporava pravo drugih da veruju, dok drugi njega zbog toga nazivaju bolesnikom, a kada on oštrije osudi njihovo ponašanje, oni mu čak i prete ‒ što je samo jedan od izraza nepravde i neprosvećenosti. Sve negativne emocije prema svom i okolnim narodima su plod afekta i želje da budu bolji, a ne govor mržnje, kako bi površan čitalac mogao pomisliti.
U modernom svetu svi narodi i pojedinci bi trebalo da budu svesni da svako ima pravo na domovinu. Domovina ovog autora je bila Jugoslavija i on ima pravo da žali za njom. Nezavisno od toga, nemaju domovinu samo oni koji su je sticali u ratovima (čije se pravo takođe poštuje) nego i ostali, a izražavanjem rodoljubivih osećanja kroz mržnju prema drugim narodima krše se njihova prava ‒ što će jasno i eksplicitno istaći ovaj autor na različite načine, od kojih je jedan:
Razlika između 80 tisuća i 700 hiljada je OGROOMNAAA!!! Hoćemo li već jednom zamoliti tog našeg Boga* da nam oprosti. Hoćemo li se već jednom izviniti potomcima ovih koje umorismo i ponizno ih, zamoliti da nam oproste ovo naše nezamislivo zlo. Stomak me zaboli od nas kakvi smo.
/ Jasno kao Jasenovac*/
Kao vojno lice svestan je da u ratnim sukobima nema apsolutnih krivaca i apsolutnih žrtvi i da je nemoguće da jedni budu apsolutno krivi za sve. Sve strane snose delove krivice.
Veliki pesnik, Branko Miljković, kada je napisao, a i Brega kada je prepevao ovaj njegov stih, sigurno nisu ni pomišljali da će u tom smislu biti proročki (anticipatorski) i izvinjavam se obojici što smo prinuđeni da ga tumačimo u ovom kontekstu:
Ko ne sluša pesmu, sluša će oluju.
Ovi koji su slušali oluju su apsolutni krivci i agresori? Nepravedno, zar ne?
Ako se smatra da ne govorimo istim jezikom, ne možemo poreći da se razumemo?
A da li je Meša Selimović najviše u pravu:
Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je kako ne bi boljela. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se mjerio onim što više ne postoji. Ovako se miješaju utvare i život, pa nema ni čistog sjećanja, ni čistog života.
Tako pročišćen poslušati pesmu Dražena Stupara Jugosloven je davno pomahnit’o i ne upadati u manipulacije i zamke:
…‘Ej, moj kralju Aco, i moj druže Tito,
Jugoslavija je pukla naprasito
sad Balkanom više ne vladaju Balkanci
jer za sve se uglavnom pitaju stranci…
Je li tako? Možemo li, kako ćemo? Pravda je valjda spora, ali dostižna.
Marina Đenadić
.png){kind=logo}
