Proizvodi

Vinaverski nastavak nekadašnjih jutarnjih žaoka neprevaziđenog Duška Radovića iz autorske radionice njegovog saborca u starom dobrom Studiju B - Petra Marša aka Pece Petrovića aka Čika Pece…

Poštovane knjigoljubiteljke i cenjeni knjigoljubitelji, postoje razna štampana sočinenija, koja se čitaju ujutru (a nisu novine), u podne (a nisu ođe kulinarskim dostignućima), uveče (a nisu romani u nastavcima), noću (a nisu bajke besanice). Pred vama i sa vama su reagovanja na razna društvena zbivanja, na sve ono što nam, inače, svakodnevicu ne čini običnom, a stvara utisak da su u pitanju svojevrsni lekovi, čije korišćenje pomaže da se lakše progutaju ne baš male knedle, koje nam iz raznih oblasti serviraju institucije zadužene da urede društvo u kome živimo

Knjiga „Laura – Dnevnik jednog nedostajanja“ oblikovana je kao intimni epistolarni zapis u kojem dominira unutrašnji monolog. Autorka se opredelila za formu pisma ne kao sredstvo komunikacije, već kao način očuvanja emocionalnog kontinuiteta. Pisma u ovoj zbirci ne traže odgovor; ona svedoče o postojanju osećanja koje traje uprkos odsustvu.

Zbornik radova KAD SLOBODA PROGOVORI je osmišljen da na jednom mestu u jednoj knjizi, sabere radove: pesnika, prozaista, aforističara, karikaturista, slikara i fotografa iz Srbije, regiona, regionalne dijaspore i evropskih autora. Posredstvom QR coda plasirani su i video radovi kao i video sadržaji iz same knjige gde autori predstavljaju u tom formatu svoj rad objavljen u Zborniku i sebe. Pisma su ćirilica i latinica po izboru autora, zavisno od toga, kojim pismom se služe. Takođe, u Zborniku su ispoštovani i maternji jezici kojim su se autori opredelili da se predstave: srpski, bosanski, crnogorski, makedonski, hrvatski, slovački i ukrajinski. U predgovoru zbornika legendarni voditelj i novinar Studjia B Čika Peca (Peca Petrović Marš) obraća se autorima: SLOBODARKE I SLOBODARI časni branioci prava na vazduh, vodu, šume, zemlju..., ima li lepšeg poriva za pisanje od pojma koji je najbitniji deo za zajedništvo, koje je neophodno za opstanak živih bića na zajedničkoj im planeti: SLOBODA za reke, jezera i mora koji su „napadnuti“ od lažnog prijatelja ljudskog progresa – profita, SLOBODA za parkove i šume, koje su mete raznih DRVOSEKA, SLOBODA za vazduh čije zagađenje ugrožava sav živi svet, SLOBODA za zemlju koja se sve više pretvara u deponije raznih vrsta otpada... SLOBODA je najčešća reč u parolama, o njoj je ispevano bezbroj pesama, njoj se kliče na skupovima i onih koji je traže, i onih koji je uskraćuju, ona je u brojnim zakonima, sudskim i drugim odlukama, ona se koristi i kao argument, ali i kao pokriće za razne, ne samo časne, već i one druge postupke. SLOBODA, nažalost, može da bude i sputana i zarobljena, iskorišćena da prikrije prave namere vlastodržaca ili kapital-profitera. SLOBODA se, inače, mnogo češće TRAŽI, nego što se DAJE. Ona ne sme da bude MODA, ona je pravo svakog NARODA! Njena popularnost ogleda se u svakodnevnoj komunikaciji: „Slobodan sam da Vas zamolim...!“, „Uzimam slobodu da Vas pitam!“, „Kućica – moja slobodica!“... SLOBODO, da li si zadovoljna onim koliko Te poštuju i cene, koliko su Te ugradili u zakone, koliko Te brane od stalnih nasrtaja onih kojima smetaš u nečasnim namerama...? Neka svaka pesma, svaka napisana rečenica, koje su nam u ovoj knjizi ostavili Tvoji poklonici, bude kamenčić u mozaiku posvećenom značenju jedne od najlepših reči na bilo kom od svih jezika sveta – SLOBODI! Hvala SLOBODOUMNIM stvaraocima Kreativne radionice Balkan na SLOBODNOM stvaralaštvu! Srećno vam SLOBODNO pisanje! Srećno nam SLOBODNO čitanje! Za SLOBODU se živi, za slobodu se bori, za slobodu se MRE, sloboda se osvaja, BRE!

Praveći razliku između istoričara i pisca, Hegel se poslužio slikom generala: istoričara zanimaju generalove ideje ili trenuci u kojima donosi krupne odluke, pisac obraća pažnju na generalove čizme koje gaze cveće, a da toga general nije svestan. I u romanu Procijep Utješanovića, pored Vula Žurića i Vladimira Kecmanovića jednog od najznačajnijih sarajevskih srpskih pisaca mlađe generacije, novija istorija, ili bolje reći građanski rat u Bosni i Hercegovini, prikazana je s pozicija cveća zgaženog teškim vojničkim čizmama. Gotovo većina Utješanovićevih junaka nije svestna posledica ratnih bubnjeva koje se daleke 1992. osećaju u Sarajevu, uljuljkana u ideje o mogućem zajedničkom životu ljudi raznih vera i nacionalnosti, tim pre što je ta ideja bila zaživela u Titovoj Jugoslaviji. Ali početak rata sve dotadašnje društvene vrednosti izvrće na glavu i osnovna misao junaka romana Procijep jeste kako izbeći taj rascep, kako – u krajnjem slučaju – sačuvati glavu. Ne zna se kome je tih ratnih dana u Sarajevu teže: Bošnjacima koje Srbi tuku sa okolnih brda, da li Srbima koji su takođe meta tih istih Srba i koji u svakom trenutku mogu postati žrtve bošnjačke osvete. Roman je iskrena i potresna priča o preživljavanju, često začinjena crno-gorkim humorom, u svojoj osnovi duboko antiratna.

Milisav Savić

Šta poneseš kad moraš da napustiš dom? Kad nemaš vremena da se oprostiš. Kad djecu držiš jače nego ikad. Roman "Procijep" je istinita priča o bliskom porodičnom prijatelju. Priča o prijateljstvu, porodici i onome što rat ostavi iza sebe. Priča o običnim ljudima koji su se preko noći našli na suprotnim stranama. O porodici koja bježi — a rat ih sustiže.

U ovom romanu postavlja se pitanje ljudske ograničenosti koja je prouzrokovana tvrdokornošću i tvrdoglavošću, koje za sobom otvaraju niz drugih pitanja. Glavni likovi ovog romana su kovači, Romi, koji svojim unutrašnjim monolizima i vrcavim dijalozima podsećaju na univerzalnost ljudskih sudbina pa se jasno nameće zaključak da smo svi nalik jedni na druge i da je svako na izvestan način kovač svoje sreće, a ova proza simbolima želi da podseti na važne znakove koje smo izgubili na putu promena koje se prebrzo dešavaju u savremenom svetu.
Pri samom početku pred čitaocem je priča nalik na basnu (šta bi bilo da je kovač neka životinja ‒ magarac ili konj?) i komparacijom se postiže zaključak da ima dosta sličnosti između ljudi i životinja ‒ svi nosimo svoje terete, samo što bi se očekivalo da ljudi imaju viši stepen razumevanja, posebno u teškim momentima, kriznim vremenima i naglim promenama, jer moramo voditi računa o dušama, a kako se one doživljavaju i tretiraju u savremom svetu, prikazano je u dijalozima dva Roma, kovača, u ovom romanu:
‒ A ima li ta tvoja duša smiraja makar kad legne? Možeš li sa njom kao sa čovekom da se porazgovaraš? Kako joj je? Šta radi? Šta očekuje od tebe? Je li joj hladno? Zašto moraš sa njom, kao sa ženom, svako veče i oko svake sitnice da se svađaš?
‒ Ei-h-h! Kad ῾oće, niko me bolje od nje ne razume. Ali kad neće, ona baš neće...
‒ Onda sedi na dupe i odmori se kao čovek. Sedi, dok ne odlučiš šta ćeš dalje...

Na humorističan način je iskazano ono najvažnije ‒ unutrašnji mir, koji je narušen nerazumevanjem novotarija i stalnih promena koje nailaze, zbog kojih se sudaraju dva sveta ‒ stari i novi ‒ u okviru kojih su svi predstavljeni kao marionete, glumci na pozornici života, a ideje kao nejasne, mutne predstave, simboli nekog prohujalog vremena. Tako su i Evropa prvo cigarete koje su davno potrošene, popušene, kojih više nema, a potom je kafana u koju ne može svako ući i u kojoj bolju prođu imaju manipulanti i prevaranti poput savremenog trgovca Sime. Pred sâm, veoma željeni ulazak u kafanu Evropa doći će do sudara tog starog i novog sveta, preko motiva vašara, koji je veoma značajan u romanima Miroljuba Milovanovića:
Sima se zagledao u zgradu na kraju ulice. Njih dvojica mu nisu bili važni. Još su bili prisutni i to je dovoljno. A ulica je brektala i huktala. Kao da su iz dubine ponoći upali u sred podneva. Našli se u ulici prepunoj ljudi i prodavnica, šarene robe i žamora. Skoro kao na vašaru. Jedva su se probili kroz metež. Malo laktovima, više obilazeći, zaustavili se nasuprot Evrope. Sima je konačno pogledao u njih. Drugačije nego ranije i kao da mu je laknulo što su tu. Preko puta je sijalo i blještalo. Oni su najpre zinuli od čuda, onda im se smrklo. Od trepćućih lampiona im zasuzile oči, zbog vrpci i ukrasa su zverali levo-desno. Livrejisanom momku na ulazu se nisu mogli načuditi. Prostor je izgledao potpuno nov. Uparađen za specijalnu priliku. Na momente je delovao napadno, na momente skladno i umereno.

Nakon teške spoznaje na samom vašaru da su njihova roba i proizvodi prevaziđeni, kovači uviđaju da je i u tom novom svetu dosta toga vašarskog, ali da je taj novi način zapravo vašar taštine ‒ prekomeran lažni sjaj koji ima svoje tajne, ali ne i velike vrednosti, koje je nužno spoznati i ugraditi u taj savremeni svet, što upravo i potvrđuje ovaj roman, koji je jedna veoma razvijena basna, dugačka parabola koja potvrđuje da velike razlike ne postoje. A kakva bi ovo pa i savremena, proširena basna bila, da nema naravoučenije (pouku)? Svakako da je ima ‒ krije se u poslednjim replikama ovog romana:
‒ A veruješ li da će vam jednom stvarno biti bolje?
‒ Za bolje još ne znam, a gore od ovoga ne može...

Koje potvrđuju ograničenja koja sami sebi postavljamo, a koja nam smetaju. Ostali odgovori se kriju između redova ove proze, zato čitajte i analizirajte. - Marina Đenadić

Gordana Radovanović je rođena 23. avgusta 1963. godine u Mariboru.

Piše pesme, haiku i kratke priče. Više puta je nagrađivana na konkursima za poeziju i kratku prozu. Nekoliko pesama joj je prevedeno na bugarski, engleski i makedonski jezik, a pojedini haikui su joj objavljivani na engleskom, italijanskom, rumunskom, japanskom, nemačkom i kineskom jeziku.

Autor je jedanaest samostalnih knjiga: »Dok pevaju kapi svetlosti« – zbirka poezije, »Pet koprena sna« – priče, »Brodeći za maglinama« – pesme, »Lile u noći« – zbirka haiku poezije, »Kremen« – pesme, »Anđeli i oni drugi« – priče, »Mađioničar« – pesme, »Mihoľske vatre« – zbirka haiku poezije, »Pesme za poletarce i malo veću decu« – zbirka pesama za decu, »Pod jedrom mesečeve barke« – zbirka haiku poezije i »Na tamnoj strani pesme« – zbirka pesama.

Po obrazovanju je diplomirani inženjer mašinstva, profesor informatike, profesor engleskog jezika i književnosti i diplomirani komunikolog.
Živi u Banjaluci.

Gordana Radovanović je rođena 23. avgusta 1963. godine u Mariboru. Piše pesme, haiku i kratke priče. Više puta je nagrađivana na konkursima za poeziju i kratku prozu. Nekoliko pesama joj je prevedeno na bugarski, engleski i makedonski jezik, a pojedini haikui su joj objavljivani na engleskom, italijanskom, rumunskom, japanskom, nemačkom i kineskom jeziku.

Autor je jedanaest samostalnih knjiga: »Dok pevaju kapi svetlosti« – zbirka poezije, »Pet koprena sna« – priče, »Brodeći za maglinama« – pesme, »Lile u noći« – zbirka haiku poezije, »Kremen« – pesme, »Anđeli i oni drugi« – priče, »Mađioničar« – pesme, »Mihoľske vatre« – zbirka haiku poezije, »Pesme za poletarce i malo veću decu« – zbirka pesama za decu, »Pod jedrom mesečeve barke« – zbirka haiku poezije i »Na tamnoj strani pesme« – zbirka pesama.

Po obrazovanju je diplomirani inženjer mašinstva, profesor informatike, profesor engleskog jezika i književnosti i diplomirani komunikolog.
Živi u Banjaluci.

Ovo delo je svojevrstan most između tradicionalnih i modernih umetnosti i čitalaca. Multimedijalnost ovog dela se ogleda u QR kodovima, odštampanim na stranicama i povezanim sa delovima teksta. Posredstvom njih možete slušati odgovarajuće muzičke numere i audio materijal (autor kompozicija i tekstova je Peđa Ristić, te se multimedijalnost izražava i spojem različitih umetnosti - muzika, književnost, gluma), da bi užitak bio potpun. S nadom da ćete uživati čitajući Reči&Note i Reči&Note 2, redosledom kojim želite, jer je sloboda izbora veoma važna, izražavamo zadovoljstvo i ponos što smo uspeli da ovim delom napravimo most između muzike, književnosti i glume i savremenih tehnologija.

Ljubavni roman Ramiza Šaćirovića plodnog pisca iz Sandžaka koji je sa svojom poezijom i prozom ušao i u čitanke bošnjačke nacionalne manjine.

Roman „Slomljeni negativci“ Stefana Vučevskog preko svojih protagonista preti da postane omiljen među čitaocima. Svi oni koji su se već susretali sa njegovim knjigama primetiće da je i ovaj roman žanrovski teško svrstati u samo jedan koš. Autor maestralno prepliće akciju, misteriju, komediju, triler i sve to sa delimičnim motivima romanse i istorije. Baš zbog toga je ovo knjiga za koju se može reći da prija svim čitalačkim ukusima. Ono što me privlači jeste i, sada već prepoznatljiv, lep stil pisanja. Malo (ali sasvim dovoljno) opisa, mnogo (ali sasvim umereno) humora i sasvim dovoljno dijaloga koji teku prirodno i iz kojih najviše saznajemo kako o karakteru, tako i o izgledu, ambicijama i željama samih likova. Svi likovi su lepo razrađeni, od kojih centralni deo priče zauzima četvoročlana pljačkaška banda, koja kasnije osniva svoj kriminalni klan. Radnja se odvija na taj način što spletom okolnosti svi ti slomljeni negativci zauzimaju svoje mesto u strašnom podzemlju Srbije. Svaka nova stranica donosi uzbudljivu radnju koja čitaoca sve dublje uvlači u priču. Obrti, koje je Vučevski na jako kreativan način osmislio, su puni iznenađenja i šokantni. Sam kraj knjige je nepredvidiv i neočekivan. Fascinantan. Fenomenalan. Jelica Mirković

Erion je epska saga o istoimenom monahu, koji u doba kada je život hrišćana vrednovan manje od drveta za potpalu, na sebe preuzima zadatak da sačuva hrišćanstvo u Rimu za vreme vladavine nemilosrdnog cara Nerona.

Ovaj roman, prepun intriga, akcije i romanse, odvodi nas u stari Rim, najveći i najmoćniji grad tog vremena, i prati isprepletene živote Eriona (hrišćanskog monaha iz Judeje), Fenuka (nepobedivog gladijatora iz Egipta) i Inese (odbegle ropkinje i ćerke bogatog kneza). Kada ih sudbina stavi na isti put, oni shvataju da, pored velikog srca i želje za osvetom, imaju još nešto zajedničko – istog neprijatelja: Rim!

O autoru:

Vuk Đurica je rođen 20. aprila, 1989. godine u Novom Sadu, a svoju mladost je proveo u Bačkoj Palanci. Završio je osnovne studije na Fakultetu za menadžment u Novom Sadu i master studije na Univerzitetu Nikola Tesla u Beogradu.

Pisanjem se počeo baviti 2023. godine, kada je objavio i svoj prvi roman Put Samoistrebljenja. Godinu dana kasnije, Vuk objavljuje još dve knjige: Dolina Detlića i Boja Bez Imena. Roman Erion objavljuje 2025. godine, a već uveliko radi i na svojoj sledećoj knjizi.

Aleksa Šantić pesnik multinacionalnog Mostara

“Sve nam se više čini da Šantić nije sam potražio azil ulepoti poezije. Pre bi se moglo reći da je sama poezija našla svojazil u lepoti ovog čoveka. Bio je srpski pesnik, a muslimani su ga,kažu, osećali da je njihov. Kada je umirao, mora da se ceo Mostarvajkao: Kuda će sad Aleksa? U raj ili dženet? Mostar se prekopoezije i života Alekse Šantića izvio na jedan tako zagonetannačin da nam se iz daljine pričinjava kao blizak i naš a kada smou njemu - svečan i uzvišen.Kada se iz svojih daljina približavamo Mostaru, pa ako se tajnaš nailazak poklopi i sa sumrakom, pri prvoj, a neizbežnojpomisli na Aleksu Šantića, prepustimo se malo i poeziji.Osetićemo se kao da ne ulazimo u grad, nego u pretprazničko veče”.
– Stevan Raičković za svečani broj lista “Zora”

Jedan od najpoznatijih pesnika pre svega srpske (ali i muslimanske), lirike na razmeđi XIX i XX veka, Aleksa Šantić, rođen je u višenacionalnom Mostaru gradu u srcu Hercegovine, 27. maja 1868. godine u srpskoj, građanskoj i trgovačkoj porodici od oca Rista. Imao je dva brata Peru i Jakova, kao i sestru Radojku koja se udala za Aleksinog prijatelja pesnika Svetozara Ćorovića. Život u trgovačkoj porodici, gde se porodični posao, pre nosio s generacije na generaciju, frustrirajuće je delovao na pesnički talenat mlađanog budućeg pesničkog velikana, ali mu nije smetao da velikan stiha i postane. Poštujući tradicionalne porodične vrednosti tog doba, odlazi na školovanje za trgovca u Trst kod privatnog učitelja Ljudevita Vuličevića i u Trgovač ku školu u Ljubljani, odakle se vraća u Mostar 1883. godine. Po povratku sa školovanja stupa na posao u trgovinskoj radnji svog oca.

“Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Austrije“. Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad.” – napisao je o začecima književnog rada Svetozar Ćorović. Bio je jedan od osnivača kulturnog lista “Zora” kao i predsednik Srpskog Pjevačkog Društva “Gusle” koje je osnovano 1888.godine. Tu je upoznao i družio se sa poznatim pesnicima tog doba:Svetozarom Ćorovićem, Jovanom Dučićem, Osmanom Đikićem i mnogim drugim koji su poput Šantića obeležili epohu u kojoj suživeli i stvarali.

U društvu “Gusle” iskazao je svoje raskošne talente, sem štoje vodio društvo, bio je i: recitator, glumac, pevač, solista naviolini, horovođa, kompozitor… Tako je u “Guslama” ostavio neizbrisiv trag svoje svestrane ličnosti.

Zajedno sa Svetozarom Ćorovićem 1896. i 1897. godine biva urednik lista “Zora” a 1898. tu funkciju deli sa Jovanom Dučićem.Svojim delovanjem, i delanjem svoje pesničke sabraće, AleksaŠantić od lista “Zora” stvara prvorazredni kulturni događaj nesamo za bosansko-hercegovačku književnost već i za celokupnu srpsku književnost.

U listu svoje radove objavljuju: Stevan Sremac, Janko Veselinović, Simo Matavulj, Radoje Domanović, Ivo Ćipiko, Branislav Nušić, Jovan Skerlić i mnogi drugi srpski književnici. Sa “Zorom” sarađuju i Hrvat Antun Gustav Matoš iSlovenac Ivan Cankar. Učešćem književnika sa prostora Hrvatske i Slovenije, “Zora” predstavlja klicu jugoslovenske ideje u književnosti.Negde oko 1907. godine Šantić počinje da se pomalo bavi politikom sa ljudima okupljenim oko lista “Narod” koji počinje da izlazi u Mostaru. Već u vreme aneksione krize, 1909. godine,pod pretnjom hapšenja, zajedno sa Svetozarom Ćorovićem beži u Italiju. Po povratku iz izgnanstva postaje poslanik u Bosanskom saboru, a za vreme balkanskih ratova vatreni je zagovornik slobodarskih ideja koje podrazumevaju oslobađanje, sada već, ex-jugoslovenskih prostora od svih zavojevača. Zbog takvih ideja tokom Prvog svetskog rata često biva hapšen kao talac i optuživan za izdaju Austro-ugarske monarhije i buntovništvo. Srpska kraljevska akademija ga je izabrala za svog dopisnog člana 3. februara 1914. godine.

Kraj rata dočekuje u znaku nacionalnog i ličnog stradanja a ostatak života, do smrti, provodi u materijalnoj bedi, ali se književnog stvaralaštva ne odriče. Umro je 2. februara 1924. godine u rodnom Mostaru od, tada neizlečive bolesti, tuberkuloze. Nepoznati pesnik je dopisao jedan stih na Šantićevu pesmu “Emina”, koja se i danas izvodi kao jedna od neprevaziđenih sevdalinki, i taj stih se peva u gotovo svim integralnim, muzičkim verzijama “Emine”:

“Umro stari pjesnik,
Umrla Emina
Ostala je tužna
Bašta od jasmina
Razbio se ibrik
Uvenulo cvijeće
Pjesma o Emini
Nikad umrijet’ neće”

Aleksa Šantić bio je mnogo više od pesnika koji je napisao „Eminu“ - po kojoj ga mlađe generacije danas uglavnom prepoznaju. Bio je humanista koji je upozoravao da se rodna gruda ne napušta. A iznad svega Mostarac koji je voleo svoj grad i koga je grad voleo svim srcem. Za takve vrednosti u Mostaru, čini se, danas nema mesta. Zato je čuvena mostarska gimnazija koja je do građanskog rata devedesetih godina nosila Šantićevo ime, danas samo Gimnazija Mostar, dok je Šantićeva ulica postala Ulica Mile Budaka. Ali veliki pesnik je samo “skrajnut” u stranu u svom rodnom i voljenom gradu, i nadamo se da to neće dugo potrajati. Dan danas u okolini Sombora postoji naselje Aleksa Šantić koje je dobilo ime po ovom velikom pesniku 1924. godine. Formirano je za potrebe srpskih dobrovoljaca iz Prvog svetskog rata.

Stvaralaštvo Alekse Šantića

Stvaralaštvo Alekse Šantića počinje krajem XIX veka i obeležava početak XX veka. Prvu pesmu objavio je 1886. godine a prvu zbirku pesama 1891. godine. Na pesničko formiranje, ovog velikog pesnika, ex-jugoslovenskih prostora, najviše su uticali Vojislav ilić i Jovan Jovanović Zmaj, sa naših prostora, a veliki udeo imao je i veliki nemački pesnik Hajnrih Hajne. Šantić je iskazivao divljenje i prema drugim nemačkim romantičarima, koji su, takođe, uticali na stvaranje njegovog pesničkog profila. Od svojih uzora veoma lako je prihvatao ideje i razrađivao na svoj,
osoben način. Poezija Alekse Šantića oslanja se na ljubavnu, nacionalnu i socijalnu tematiku, što ga, na neki način odvaja od, takođe, poznatih pesnika njegovog doba Jovana Dučića i Milana Rakića, koji su u svoju poeziju unosili nove evropske vrednosti u pesništvu. Sudbonosno vezan za poeziju sa ognjišta, sa pravom nosi epitet nacionalnog pesnika. Književna kritika nije blagonaklono gledala na Šantićev stil pisanja. Na samom početku, oštre kritike i nimalo birane reči u njima („... Šantić u ljubavnoj lirici „brblja, koješta“...“) mnoge pesnike bi naterale da se okanu ćorava posla i okrenu svom svakodnevnom ispraznom životu, no ne i Aleksu. On je upornošću jednog iskrenog Hercegovca, mada nedovoljno obrazovan, „radio“ na samom sebi, i već posle nekoliko godina iz njegovog pera klizila je poezija koju ni kritika nije mogla, i da je htela, da ignoriše. Najuporniji u podeli negativnih kritika mladom pesniku bio je kritičar Bogdan Popović, veliko ime književne kritike tog doba, on piše o Šantiću:

„G. Šantić dobro piše kad piše dikcijom koja mu je poznata, dikcijom koje obrazac imate u Branka (Radičevića – prim. SK) i u narodnom pesništvu, i kojom su sa srazmerno malim razlikama, prema svom temperamentu pisali i Zmaj (Jovan Jovanović – prim. SK) i Jakšić (Đura – prim. SK). A piše rđavo kad piše onim umetničkim, kitnjastim stilom, kojim su naši pesnici počeli pisati od Vojislava Ilića, i koji se uglavnom sastoji u traženju živoposnih i beleženju suptilnijih pojedinosti, u biranju lepih reči (lepih po značenju i po izgovoru, u većem šarenilu boje i preliva. Međutim ni on ni većina njegovih drugova nisu za takav stil bili spremni. Tim stilom je naročito teško pisati: tu su pojedinosti češće i suptilnije, prelivi tananiji, potreba za maštom i emocijom veća, a i harmoniju je tu mnogo teže održati; u tom stilu pogdekad greše i veliki veštaci. Tim će pre grešiti naši pesnici, u kojih i inače stil nije nikad bio najjača strana. Čovek se uči na obrascima, a obrasci na kojima su se naši pesnici mogli učiti tom stilu bili su nesavršeni u mnogom pogledu. Oni naši pesnici koji su znali samo srpski (a to je najčešće slučaj sa današnjim našim pesnicima) imali su i malo obrazaca i obrasce najčešće sumnjive vrednosti...“

Bogdan Popović je s pravom u svojim kritikama pominjao i Šantićev jezik, ponekad i nerazumnjiv, kao da je pesnik u očajničkoj potrazi za rimom kratio ili produžavao reči čineći ihnerazumljivim. Te su kritike imale očigledno pozitivan uticaj na Šantića koji vremenom sve više obraća pažnju, trudeći se da usavrši svoj „kitnjasti stil“. No nijedna, pa i najlošija kritika nije mogla od Šantića da napravi izveštačenog pesnika, ostajao je veran svom narodu i govoru i emocijama naroda iz koga je potekao i sa kojim je živeo.Deceniju kasnije posle kritike Bogdana Popovića, Jovan Skerlić piše o Šantiću u „Istoriji nove srpske književnosti“:

„Šantić je počeo podražavanjem Zmaja, tim je podpao pod jakuticaj Vojislava Ilića, i za dugo se nije mogao osloboditi tuđih uticaja. Za poslednjih desetak godina on se razvio u originalnogpesnika, koji ima dva osnovna i jaka osećanja: žarku ljubav prema svome narodu, i duboku setu za mladošću koja odlazi. Iskren i prirodan, on u stihove stavlja otkucaje svoga srca, i peva ne kao pesnički zanatlija no kao čovek koji je sve to živeo i osećao. On je jedan od onih koji su obnovili stariju, gotovo zaboravljenu patriotsku poeziju, davši joj stvarniju i razumniju sadržinu, a
isreniji i topliji ton“.

Skerlić je o Šantiću pisao još, na primer jedno vrlo zanimljivo i pre svega jako afirmativno mišljenje:

“… najbolji rodoljubivi pesnik naš, koji poniženu i gotovo zaboravljenu rodoljubivu poeziju podiže do njene negdašnje visine iz doba Zmaja i Jakšića”.

Kada se sve sabere Šantić ne samo da nije bio miljenik kritike, već ga je ona ponekad i “ubijala u pojam”, mada, da li zaslugom kritike ili njegovim pesničkim sazrevanjem, izgledalo je kao da “umesne” primedbe kritičara usvaja i menja u svojoj poeziji, ono što, nije bilo “savršeno” i “po meri”. Da mu odista nepravedne i negativne kritike stvarno ozbiljno smetaju može se pročitati iz jednog Šantićevog pisma iz 1912. godine, gde kaže:

“Od sinoć kako sam u pošljednjoj svesci “Ljetopisa” pročitao kritiku Vase Stajića na moju knjigu pjesama još ne mogu da sebi dođem, kao da me neko po mozgu smanderiso’… Šta sve u toj kritici nije rečeno? Na prvo mjesto i glavno moj kritičar ističe da nemam nikakva talenta, da nisam pjesnik, a drugo – da sam pozajmljivao građu za pjesme od Dučića, Rakića i Veljka Petrovića, naročito od ovog pošljednjeg. Međutim, ja sam sve svoje pjesme skoro napisao prije nego li se V. Petrović javio, a naročito pjesme patriotske. Da je ova kritika izašla u jednom političkom listu, ne bih se na nju ni osvrnuo. Ali pošto je izišla u “Ljetopisu” kome je danas urednik jedan T. Ostojić, boli me i veoma boli i za dugo neću imati mira niti volje za rad, sve dotle dok bar jedan bolji kritičar naš ovu kritiku ne obori ili je ne potvrdi, pa da jednom znam na čemu sam. Htio sam pisati Skerliću, ali sam od toga odustao, jer se bojim da ne bi krivo tumačio da sam malodušan i sujetan. A vjeruj mi, niti sam malodušan ni sujetan, nego me samo nepravda boli, jer onaku kritiku nisam bar ovoga puta zaslužio, jer ipak držim da nešto vrijedim”.

Ljubavno pesništvo Alekse Šantića odiše žalom za neostvarenim ljubavima. Posebno, što je, prvo, bio zaljubljen u Anku Tomlinović, gde je vera bila smetnja da svoju ljubavnu žar zadovolji. Anka je bila katoličke a Aleksa pravoslavne vere. Potom, propala mu je ljubav i sa Zorkom Šolin, bogatom mostarkom, čija je porodica uticala da se Zorka trajno ne veže za mladog pesnika. Obhrvan ljubavnim jadima njegova ljubavna poezija ne odiše optimizmom već ih obeležava snažna emocija ljubavne tuge.

Ljubavna poezija Alekse Šantića obeležena je i jakim uticajem bosanko-hercegovačkih narodnih pesama tog doba. poznatijim kao sevdalinke. Poezija smeštena u prirodnom okruženju, tamo gde je nastala, gde se događala: u baštama, hamamima, pod šadrvanima, pod mušebacima, s mirisom đula i behara... odiše čežnjom za neostvarenim ljubavima. Devojke u njegovim pesmama su okićene đerdanima, zanosnih bokova, imaju lepotu nedodirljivih žena... opisane jezikom neostvarene čežnje, one i dan danas, muškim čitaocima Aleksine poezije, dočaravaju žar koju je i on osećao dok je te pesme stvarao. Veličinu takve ljubavne poezije umeju da shvate samo oni koji mogu da vole i znaju šta je to patiti zbog ljubavi. U poznijim godinama neostvarene ljubavne želje i čežnja prerastaju u žal za mladošću, što je dakako odlika svih romantičnih ljudi koji s godinama sagledavaju šta su sve propustili i tek tada pronalaze puteve koje u mladosti nisu mogli da sagledaju. Na drugoj strani Aleksa Šantić piše vrlo upečatljivu socijalnu poeziju, ni malo ne mareći, što u istoj, bez imalo milosti, bičuje građanski stalež kome i sam pripada. Ta socijalna nit, danas bi se mogla nazvati angažovana, u poeziji Alekse Šantića pre svega je inicirana teškim položajem seljaka i radništva, razapetim između bezdušnih vlastelina i okupacione austro-ugarske oligarhije, spremne da iscede poslednju kap znoja iz napaćenog naroda. Vapaj ugnjetenog naroda, pre svega seljaka i pečalbara koji sa znojem okupane zemlje i brodova koji ih vode u nepoznato gledajući u nebo, traže, “Hljeba, hljeba!”. Pesmom “Ostajte ovde”, poetskim urlikom punim opravdanog gneva, Aleksa poziva “ pečalbare” da ne odlaze “trbuhom za kruhom” i grade na svom znoju tuđi bolji svet. Zadojen srpskom ali i jugoslovenskom idejom, on je fanatično na strani onih koji su spremni da ostajući na ovim prostorima, daju sve, pa i sebe, za bolje sutra naroda kome pripadaju. U nekim strofama pesimistički nastrojen ipak, ma kako to sad nekom bude gorko zvučalo, Šantić govori: “vaskrsenje ne biva bez smrti”.

Poveznicu između socijalne poezije i nacionalno osvešćene pronaćićemo lako u pesmama koje je Aleksa Šantić, tokom svog plodnog poetskog delatništva, pisao daleko od rodne grude. Ako je u ljubavnim pesmama, neskriveno koketirao sa muslimanskim sevdalinkama, pesmama iz naroda, onda se u nacionalnoj poeziji Aleksa Šantić dobro snalazio imajući za uzor srpske narodne pesme, junake i mitova iz najsvetlijih srpskih dana. Sveti Sava, mit o Kosovu, srpski vladari i junaci u rodoljubivoj poeziji Alekse Šantića predstavljaju barjak pod kojim je pozivao da se oslobođeni, vaskoliki srpski narod, okupi za konačno oslobođenje od stega svekolikih zavojevača. Bilo bi nepravedno istaći, da je Aleksa Šantić u svojoj rodoljubivoj poeziji mislio samo na srpski narod. Naprotiv, upravo u tim vezama socijalne i rodoljubive poezije, Aleksa je uspešno povezivao i druge narode, pre svega muslimane i hrvate, da se ujedine u ideji za oslobođenje od tuđinske vlasti.

Logično je da pripadnost srpskoj etničkom korpusu, za rezultat ima i najveći deo pesama u kojima je srpstvo na prvom mestu, što je svakako iniciralo Skerlića, da, (gore navedeno, u kritikama), Šantića proglasi “najvećim rodoljubivim pesnikom”. Naprosto moramo zaključiti da je Aleksino rodoljublje bilo široko kao i njegova balkanska, hercegovačka duša, začeta u višenacionalnom Mostaru! Slično je razmišljao i dr Vojislav Đurić koji je upravo na
ovu temu, u predgovoru, svojih SABRANIH DELA – Alekse Šantića, zapisao:

“Šantićeva patriotska poezija ne sastoji se samo iz temperamentnih pokliča, iz lirskih deklaracija, iza kojih bi stajao nekakav apstraktni narod i otadžbina, nego – najčešće – iz živih i inpresivnih slika naših ljudi i naše zemlje”.

ZBORNIK MEDITACIJA je petnaesti multimedijalni Zbornik u izdanju „Kreativne radionice Balkan“

Sadrži:

147 autora
185 radova

- 33 prozna rada, uključujući i predgovor
- 8 radova aforizama
- 83 pesme (82 plus + prevod na slovački)
- 1 rad haiku
- 33 tvitova
- 17 radova slika
- 8 fotografija
- 1 karikatura
- 1 kolaž
- QR cod

Iza spomenika leži tajna...

Sedam otuđenih prijatelja se deset godina okuplja na groblju, vezani tradicijom.

Svake godine se čitaju priče prijatelju čije je prisustvo neopipljivo. Ključni trenuci njihovih života, velikodušno ispisani na papiru. Te priče nisu samo sećanja, one su ispovesti, priznanja obmotana velom senki iz prošlosti od kojih ne mogu pobeći.

Priče su lične. Bol je stvarna.

Bajke ispunjene grižom savesti, izdajom i konačnim obračunom gde je istina najopasnija priča od svih.
Ali neke istine je lakše sahraniti.

Svi znaju ko je ubio njihovog prijatelja...

Putovanje kroz filozofiju, krivicu i neizrečene veze koje povezuju ljude, ovo je priča o tome šta otkrivamo, šta skrivamo i kako živimo sa stvarima koje nas definišu.
Da li se usuđujete da čitate između redova?

U zbirci ,,Čiče-miče, četiri priče" autora Peđe Ristića su četiri potpuno različite pripovetke. Da li vam se čita o letnjim avanturama sa morskim živim bićima? Pročitajte kako su dve devojčice pobedile strahove i naučile da plivaju u ,,Letovanju sa morskim nemanima".

Za finalnl izgled likova su zaduženi čitaoci. Pažljivo čitaj i oboj priču u slikama ,,Ivanče-granče", koja je nalik stripu.
Poznato je da dede pričaju najlepše priče. Pažljivo čitaj sva čuda o kojima priča deda u ovoj zbirci. Da li ti se više dopadaju neobični izumi, ili upoznavanje sa nepoznatim kulturama, ili neobične škole i pregledi za životinje? Pročitaj ,,Dedina čuda" i komentare i utiske nam možeš pisati na www.pedjaristic.com.
Ova zbirka sadrži i modernu sagu, bajku, u kojoj se prepliću realni i fiktivni svet, u koji je zalutao običan čovek, koji će se poput Vikinga boriti sa silama zla - za pronalazak artefakta i dobrobit čovečanstva. Pročitaj i saznaj ko je i kako pobedio.
Ovu knjigu možeš čitati više puta, a skeniranjem QR koda na zadnjoj korici pronaći ćeš rebuse, kvizove, zvučne zapise koje možeš slušati i rešavati i u grupi, sa drugarima.

Marina Đenadić

Zbirka u kojoj se nalaze 50 priča različitih žanrova: komedija, misterija, fantazija, horor, naučna fantastika...

Čitaćete o dogodovštinama u Vršcu, o kafanskim pričama, o inspektorima koji jure ubice, o čoveku koji je nestao na klackalici, o lažnom lovcu na natprirodno koji se susreće sa stvarnim čudovištem, o ostrvu na kom su čovekolike životinje, o borcu za oslobođenje Stare Srbije...

Priče su i različitih formi, 23 su fleš-fikcije, 26 su pripovetke i jedna je noveleta.

Zbirka poezije „Ostrvo leptira“ Anđele Stefanović sastoji se iz uvodne, završne i šest ciklusa ljubavnih pesama između njih.

Da sve lepo i teško u životu počinje leptirima u stomaku, nagoveštava nam uvodna pesma: „Leptir u stomaku“, nakon koje sledi šest ciklusa u kojima versi pogađaju svaki damar i podeljeni su: VERSI O LJUBAVI I MORU; VERSI O LJUBAVI; VERSI SAMOĆE; VERSI O TAJNI LJUBAVI; VERSI IZGUBLJENI U SNOVIMA; VERSI BEDEMA SAMOĆE ‒ koji svedoče da ljubav nije samo laka i lepa, da ume da bude i bolna, da je patnja uzvišeno i univerzalno osećanje, tiče se oba pola (te je manji broj pesama napisan u muškom rodu). Svi versi predstavljaju faze ljubavi, ali i sazrevanja ličnosti, a završna pesma „Ostrvo leptira“ nije uteha, već ishodište i dobra osnova za srećne, nove početke, stoga ovu poeziju će čitati sve generacije i u njoj pronalaziti mir i spokoj, ali i snagu. -Marina Đenadić

Svakom od nas život je roman. Mali, veliki, kratak, dugačak 100 godina. Život je pisac a mi smo samo njeni junaci. Nekad sporedni, nekad glavni, – ne zavisi od nas – zavisi samo od pisca. Ovo je moj roman. Moja sudbina. Da sam ga ja pisala, sigurno bih mnogo toga promenila na bolje, na lepše, na srećnije. Ali – nisam. Onakav je kakav je pisac hteo a moje je bilo da ga proživim, da odigram svoju ulogu. Ispričaću Vam svoj život, ne preskačući ni dobro, ni greh. Onako kako je bilo…A bilo je…i jedno i drugo. Nikad crno-belo. Uvek puno boja. Od onih ukradenih od duge, do monotono sivih, sumornih, crnih… Kad ne znamo gde je izlaz, kad su nam sva vrata zatvorena, prozori zazidani a mi se vrtimo u krug. Izgubljeni, očajni, čvrsto se držeći samo za jedinu preostalu slamku – nadu!
Moja ispovest počinje u mojoj sedmoj godini kada su me roditelji koje volim i za koje sigurno znam da me vole – “prodali” za bogatstvo. Obećali su me momku iz “dobre, bogate kuće”. A sve su to navodno radili “za moje dobro, za moju sreću”! Čak su i sami verovali u to. Kada sam zavšila osmoljetku, održali su reč. Da, bila je to najveća svadba u selu. Eh, moja tugo.
A mene, mene niko ništa nije pitao. Ni da li mi je “dobro”, ni da li sam zaista “srećna”…
Šta jedna sedmogodišnja devojčica zna šta je dobro, šta je sreća? Eh, a mogli su sačekati da malo porastem, da ponekad i pogrešim ali ipak sama po svojoj meri, po svom srcu otkrijem i dobrotu i sreću. Roditelji uvek žele sve najbolje svom detetu a ponekad ispadne sve obrnuto. Naopačke. Kajanje i suze ne pomažu kad uvide grešku. Udarili su mi pečat na čelo koji nosim celog života. I sa ovog puta pokušavam da sama skrenem. Da se ja pitam, da ja odlučujem. Ne hajem za cenu. Ništa nije tako skupo kao jeftin život! Koliko ima Milena na ovom svetu? Koliko ih je bilo do sada, koliko će ih biti u budućnosti? To samo život zna. Kažu – sve tuge su iste. Možda? Ali isto tako i nije sve u bogatstvu, nešto je i u sreći. Ustvari – sve je u sreći. Jer samo u sreći stanuje Ljubav. Razmislite o tome. Ja sam jedna od Vas…Ja sam Ti….Ti si Ja...A Ja sam Milena…"

Srceparajuća priča iz Drugog svetskog rata o Petri, devojčici koja je jedina preživela streljanje u školi, i o Leonu, momku koji se našao u streljačkom vodu.

Petnaest godina kasnije, oni se ponovo sreću, samo što Petra više nije naivna mala devojčica, već žena koja želi osvetu.

ZBORNIK HUMORA I SATIRE je posvećen novinaru, književniku i književnom prevodiocu Zoranu Stanojeviću (1942-2021) velikom prijatelju poštovaocu, učesniku i donatoru Zbornika u izdanju „Kreativne radionice Balkan“ koji je koncept redakcije da se mešaju afirmisani i neafirmisani autori razumeo kao „radionicu“ za pomoć neafirmisanim autorima da uče od afirmisanih i ni jednog trenutaka se nije libio da volonterski priskoči u pomoć redakciji kako bi urednički i lektorski pomogao da rad nekog neafirmisanog a talentovanog autora bude dostojno predstavljen u Zborniku.
Zbornik je planiran u vreme dok je gospodin Zoran bio živ, kada je uslovio kakav treba da bude (više: u predgovoru) i dao nekoliko svojih priča za izbor kada ga budemo radili. Sada, kada smo Zbornik konačno realizovali, u njemu su sve tri priče koje nam je dao da biramo a izbor njegovih aforizama priredio je naš mladi urednik Stefan Vučevski, koji je u svojoj objavi na društvenoj mreži „Fejsbuk“ napisao:
„U ovom zborniku su uvrštena 172 autora, među kojima su neka od najznačajnijih imena u regionalnom svetu humora i satire. A moje mišljenje je da je isto tako veliki uspeh ovog zbornika to što su prvi put u knjizi objavljeni neki mnogo duhoviti autori, čije aforizme i anegdote ljudi čitaju na dnevnom nivou više nego dnevne novine. Većina njih je popularna pod pseudonimom, dok su ovde svi pod svojim imenom i prezimenom, pa zato kad neko sad vidi spisak autora, nije ni svestan ko je sve uvršten.
Knjiga je svakako nadmašila moja očekivanja, jer, od neke moje liste 30 najduhovitijih ljudi u Srbiji, uvršteno čak njih 25. A kada se konkurs otvorio, nadao sam se da će ih biti barem 5, čime sam iskreno zadovoljan. Te ovako, siguran sam da je ovo za sada najbolji zbornik koji je objavljen u regionu na temu humora i satire!“

Među radovima: 172 autora, zastupljene su i priče: Zorana Stanojevića, Jelice Greganović, Mirjane Đurđević, Mirjane Ojdanić, Boška Savkovića, Prljavog inspektora Blaže i niz drugih prijatelja.
Među aforističarima sa aforizmima zastupljeni su: Aleksandar Baljak, Srđan Dinčić, Miodrag Stošić, Jovan Zafirović i mnogi drugi…
U poeziji koja je najzastupljenija prednjače najtalentovaniji mladi ali i iskusni književnici Dušan Stojković, Mirjana Đapo, Mileta Stamtović, Milad Obrenović…
Kratku formu, a mi smo je nazvali TVITOVI predvodi veteran Petar Petrović Marš (čuveni Čika Peca sa starog dobrog Studija B čiji glas pamte mnoge generacije) a na dnevnom nivou je svojim mislima i „Pecilinom“ prisutan na društvenim mrežama.
Veliki doprinos karikaturama dali su Petar Pismestrović i mr Milenko Mihajlović i dabome i ostali vrhunski crtači!
Gore smo tek izdvojili nekolicinu autora a pravično bi bilo da ih pobrojimo sve, jer, ova knjiga nije obična i u njoj su doprinos dali vredni, talentovani, duhoviti i nadasve plemeniti ljudi:
I zato je važno poimence pomenuti svakog od autora:

AUTORI zastupljeni u ZBORNIKU HUMORA I SATIRE su:
Abdurahman Halilović – Ahil, Adnan Sijarić, Amer Softić, Atifa Sendić, Aleksandar Baljak, Anđela Stefanović, Biljana Maksimović, Bojan Kanačković, Boško Savković, Božidar Slavujević, Balša Rajčević, Bogoljub Veličković, Bojan Medić, Bojan Jovanović, Branimir Perić, Branimir Perić, Cvija Peranović Kojić, Čika Peca, Daliborka Šišmanović Kepčija, Dijana Paunović, Dobrinka Jokić, Dragan Krstić, Dragan Mitić, Dragoljub Krajinović - Kraša, Dušan Pejaković, Daniela D. Popadić, Dinko Osmančević, Dijana Đukić, Dragan Vasić, Dragan Miljković, Dragan Stajić, Dragica (Bogdana) Pušonjić, Dragica Beka Savić, Dušan Majstorović, Dušan Stojković, Duška Kontić, Đorđe Miladinović, Ensar Bukarić, Filip Ugrenović, Franjo Frančič, Filip Mladenović, Goran Novakov, Goran Podunavac, Gordana Bujagić, Galina Tuvaljević, Goran Goksi Radosavljević, Goran Ivanković, Ivana Zdravković, Ivan Milinković, Ilinka Marković, Jasmina Dimitrijević, Jelena Jeka Kočović, Jelica Greganović, Jovana Dragojlović, Jovana Lj. Milovanović, Jaroslav Kombilj, Jasminka Nikolić ex Brdarević, Jelena Nešovanović, Jelica Mirković, Jovana Bjelanović, Jovana Mihajlović, Jovana Ćirković, Jovan Bajc, Jovan Zafirović, Jovica Ćurčić, Jovo Nikolić, Kristina Janković, Katarina Đulić, Ksenija Muhamedbegović, Lela Vučković Radmanović, Lestat Đani, Ljubiša Ž Vojinović – Majsorovski, Ljubomir Bašanović, Maja Tomić, Marica Lukić, Marijana Lazarević, Marija Ranđelović, Marjan Urekar, Marina Raičević, Martin Marek, Milenko Petrović, Milenko Mihajlović, Mileta Stamatović, Milica Lesjak, Mirjana Milačić Bajić, Mirjana Ojdanić, Mirjana Đapo,
Marinko Đukić – Peđa, Marko Arežina, Marko Atanasković, Marko Branković, Maja Bogavac, Maja Bogosavljev, Маја Vukas, Maja Đukanović, Milad Obrenović, Milan Gavrilović – Dr Stomatolog, Milan Pantić, Milan Penezić, Milenko Miro Šarac, Milorad Č Ćosič – Ćosa, Miloš Dugalić, Miloš Mirić, Miloš Stojiljković, Mina Stefanović, Miodrag Stošić, Mirjana Kopanja, Mirjana Đurđević, Mladomir Knežević, Nada Karadžić, Nada Dabetić, Neda Kozomora, Nedeljko Neđo Paunović, Nenad Simić – Tajka, Nikola Šimić Tonin, Nebojša Marković, Nemanja Arsenović, Nemanja Milovanović, Nikola Vranješ, Nikola Đurić, Paulina Vozar, Petar Mihailović, Petar Pismestrović, Prljavi inspektor Blaža, Petar Orozović, Predrag Jokić, Sandra Krstić, Sandra Paunović, Sanja Milenković, Saša Milivojev, Semir Gicić, Slavica Agić, Snežana Marko-Musinov, Snežana Petrović, Sonja Padrov Tešanović, Srđan Dinčić, Stevan Krstec, Stevan Šarčević, Svetislav Popović, Siniša Vulić, Slavica Maksić, Slađana Liptak, Srećko Janićijević, Srđan Petrović, Srđan Tasić, Stevan Karanović, Stefan Vučevski, Stefan Petrović, Tamara Dragić, Tamara Simić, Tanja Stanojević, Tijana Rajković, Tamara Simonović, Teodora Mladenović, Tode Risto Blaževski, Tom Rodos, Verica Milosavljević, Veselin Jovanović BOSS, Vuk Đurica, Velimir Bata Rakić, Vesna Đukanović, Vladimir Đokić, Vladimir Janković, Vladislav Vlahović, Vladica Milenković, Voislav Ilić, Zera princ, Zorana Gavrilović, Zorica Janakova, Zoran Stanojević, Željko Žele Jovanović, Željko Marković, Živko Đuza


Stevan Krstec

Drugi roman Vuka Đurice predstavlja narativ zasnovan na mitovima, verovanjima, ali i naučnim proračunima. Ako vam ovo deluje nespojivo, verujte da upravo u tome leži sva lepota. Glavni lik je Melort, atipično dete, a kasnije i čovek, koje je u zamišljenoj zemlji Alariji optužen za zločin koji nije počinio i zbog čega ubijaju njegove roditelje, a on biva zarobljen i jedini način da se spase je da smisli kako da prepotentni Egor dođe na presto.

Ovaj bajkoviti zaplet intrigira čitaoce svih generacija i daje odgovore na mnoga svevremena i realna pitanja. Melorta okruženje doživljava kao zlog čarobnjaka, što on zapravo i nije, već je osoba velikog znanja, što je njegova najveća moć i magija. Poput čuvenog Harija Potera, ali realističnije, jer Melort ne ide u specijalnu školu, već u toku zatočeništva proučava i čita u biblioteci, smišljajući način kako da Egora učini carem. Izučio je mnoge oblasti, ali su ga najviše zainteresovale matematika i astronomija, pri čemu je postao zaljubljenik u zvezde. Ta znanja su ga i spasila na prvom pogubljenju ‒ proračunao je kada će se dogoditi pomračenje sunca, što su mnogi tumačili kao magiju i nešto nečastivo. A Melort je lik koji oličava potpunu suprotnost: pomaže ljudima da se usavrše, projektuje im i barku spasa i odlazak u „obećanu zemlju“.

Poenta likova ovog romana, bilo da su u pitanju članovi carske porodice ili marginalci poput Firipa koji je tamničar, ali i prototip potpuno nesnađenog čoveka je da sve može biti mač sa dve oštrice ‒ neka vrlina, može postati mana ‒ što važi i za cara Egora, bednog tamničara Firipa, ali i za prosvećenog Melorta jednako. Najvažnije je, kako je to genijalno iskazao ovaj narator doneti smisao u besmisao, ističući da nije dobro voditi se i prepustiti se pohlepi; niko ne treba da deli snove, svako treba da ima svoje, pri čemu svako treba da pronađe svoje parče raja.
Samo to parče treba pronaći, zar ne? Kako to učiniti?

Možete li da rešite zagonetku: Gde četiri potoka teku, gde detlići borove seku, tu divlji konj spava, tu stoji vučija glava.
Deluje je licemerno i nerešivo. A sva licemernost savremenog sveta oličena je u govoru glavnog junaka ovog romana Vuka Đurice, kao i moguća ishodišta:
Melort glasno uzdahnu, očigledno umoran od pričanja. „Kao što vidiš, Firipe, od štapova pravimo koplja, od lekova ‒ otrove, od biljaka ‒ droge… Svi naši snovi nas vode ka napretku, napredak u ekstreme, a ekstremi ka samouništenju. Preko četiri hiljade puta sam pokušao da izračunam, da predvidim našu budućnost, i svaka ta moja računica me je dovela do toga da će jednoga dana čitava sudbina čovečanstva završiti u rukama jednog čoveka. Da li će se to desiti za pet ili deset hiljada godina, nemoguće je znati, ali sam uveren da je to neizbežno… U nekim tim računicama, on možda čak neće ni živeti na ovoj našoj planeti, već na nekoj od ovih što sijaju na našem nebu. Možda na Mesecu? Uglavnom, takva moć ne bi trebalo nikada da bude u rukama jednog čoveka. Proces samouništenja se možda ne može zaustaviti, ali se može usporiti, zbog čega sam odlučio da sebe ovde zatvorim“.

Iako spada u fantastiku, ovaj roman se može tumačiti kao odgovor na kraj nama poznatog sveta, bez želje da se polemiše i poredi sa istoimenim romanom Edvarda Lua, već sa tendencijom da se razvija mašta i slikovito objasni da svako ima pravo na sreću, samo treba da je pronađe. Da biste znali da je pronađete, morate da pođete u obećanu zemlju Dolinu Detlića, čitajući. - Marina Đenadić

Kao i svako dete i ja sam probao da radim mnoge stvari koje su mi se dopadale. Probao sam da budem kečer, košarkaš, glumac, slikar... Ipak, sa aforizmima je bilo drugačije. NJih sam umeo da pišem. Čuveni aforističar i karikaturista iz Vladičnog Hana, Srđan Jovanović bio je moj guru i odskočna daska do „Ježa“, Milovana Vržine i Radivoja Bojičića a kasnije i drugih imena uz koja sam odrastao i smejao se. Ne, Gorane Dokna, neću te pomenuti. Opušteno.

Da nije bilo aforizama ne bih postao deo scenarističkog tima emisije „Veče sa Ivanom Ivanovićem“ i ostvario američki san u Srbiji – da radim ono što volim i živim od toga. To me je odvelo i do Radija S i emisije „Mali Marko“ gde sam četiri godine bio opet dete, uz tada malog Marka Daraboša i zezao pošten svet, kao Haklberi Fin uz Toma Sojera.

Bez aforizama ne bih deset godina bio voditelj „Satira festa“ i „Novogodišnjeg satirikona“ na Kolarcu. Takođe, moje stend ap rutine bi bez aforističarskog „skeleta“ u poentama, bile oslonjene samo na moj prirodni šarm, a sa tim ne bih daleko dogurao. Realno.

Aforizmi su oblikovali način na koji razmišljam i pričam. Oplemenili su moj život i učinili me pametnijim, mentalno vrednim i življim. Oni su alat uz koji moja romantika ne zvuči kao patetika. I najviše od svega, ostali su svih ovih decenija, moja tajna vračka. Moj šareni lenjir kroz koji posmatram svet. Oni su moja dioptrija smeha koja život čini lepšim a da ga pritom i dalje vidim surovo realno. Gutljaj su mamine tople čokolade uz koju se gorka pilula lakše proguta. Kada je Mark Tven rekao: „Ako nekom želiš ka kažeš istinu u licu, najpre ga nasmej. Inače će te ubiti“ – mislio je i na sebe. I sebe moramo najpre da nasmejemo.

Od aforizama se nisam obogatio, nisam postao superstar ali sam dobio nešto mnogo važnije – preživeo sam. I naučio sam kako da opstajem. U nekim mračnim, kišnim, hladnim noćima, u minijaturnim podstanarskim sobama, u krevetima vojničkih kasarni, u zgužvanim vozilima GSP-a, daleko od svih – kada nisam imao nikoga, imao sam aforizme. Nisam bio sam. A to se ne zaboravlja. Nikada!

Ka takvom nečemu imaš ogromno strahopoštovanje. Dug. Koji ti niko ne traži ali je baš zbog toga najveći. Neću preterati ako kažem da bih bez aforizama u mom životu, ja danas bio drugačiji čovek. Bio bih živ, ali to ne bih bio ja. Bio bi to neko drugi. Neko gorak, besan, ciničan, star u duši i nadasve - poražen čovek. A takav ne bih smeo Hemingveju na oči. - Miodrag Stošić, autor

Mi svojim gresima, oni svojim zlodelima – pokidali smo ogrlicu od bisera vlastite sudbine. Rasuti biseri svuda oko nas a mi koračamo kroz život.

Padamo, ustajemo, posrćemo, skrećemo sa pravog puta a duša nam od bisera do bisera izgubljena luta tražeći oproštaj, tražeći luku mira dok neka tuđa muzika nad našim krovovima uporno svira.

A kad odu svi, kad odemo i mi, na kraju ostaje samo ljubav. Samo od nas zavisi da li smo je sačuvali ili prodali...

Kad god mi ukradu san, ja izmislim novi i lepši. Ne mogu oni toliko da kradu, koliko ja umem da sanjam...

Ova knjiga sadrži deset bezvremenskih elemenata čiji sklop i celina čine univerzalnu formulu za uspeh. Formula koja će vam pomoći da postavite i veoma brzo postignete svoje ciljeve. Doći ćete do odgovora na pitanje kako postati uspešan i živeti život kakav ste oduvek želeli?
To su pravila i strategije koje uspešni ljudi širom sveta već primenjuju, kako bi ostvarili svoje snove, živeli zdravije, uticali pozitivno na sebe i svoju sredinu. Primena tih pravila i strategija mi je omogućila da prevaziđem svaku prepreku koja se pojavila na putu, postignem svaki cilj koji sam postavio i da živim srećniji i ispunjeniji život.
Čitajući ovu knjigu, naučićete: kako da postavite i postignete ciljeve, da stvorite i održite neophodnu motivaciju i energiju, potom kako da živite zdravije, zatim kako da privučete i postignete sve ono što želite, ali i da upoznate ceo proces svih neophodnih koraka do uspeha.
Primenite znanje, strategije i savete iz ove knjige, i obećavam vam, vaš život će se značajno promeniti na bolje, napredovaćete i postaćete uspešni.
Preneo sam moje lično iskustvo, proverene strategije, sažeto znanje, savete uspešnih, kao i mnoge druge naučne činjenice, koje će vam pomoći da razumete kako da postignete sve ono što želite i kako da postanete uspešni.

Saša Janković

Prva knjiga hrvatske književnice Lele Vučković Radmanović uspešne pesnikinje i autorke sjajnih kratkih priča. Za prvu knjigu objavljenu u Srbiji odabrali smo izbor najzapaženijih priča i pesama iz opusa književnice.

Autorska poezija za decu sa crtežima autorkinih dečaka, štampano u vrlo kvalitetnoj tehnici u ful koloru

Koliko godina zaista ima pesnik? U veku u kojem živimo uveliko postoje specijalne klinike koje određuju „pravu“ starost čoveka na osnovu stanja njegovih organa. Međutim, to kod pesnika ne vredi. Rezultat njegovog „tehničkog pregleda“ u otisku je duše. A za takva merenja ne postoje lenjiri, lakmus-papir ili Gajgerovi brojači. Jedino merilo pesnikove duše je njegova poezija.

Ana Nikolić, mlada pesnikinja poreklom iz Loznice, nam je u svom poetskom prvencu „Pesme za odrasle“ ponudila mustru svoje duše i svoga doba. Otvarajući ovu knjigu, čitalac otvara prozor Anine duše i gleda u nju. A u njoj vidimo na početku, dete. Ko je prvo biće čijeg postojanje dete postane svesno? Majka. Zato je baš majka u naslovu i biću pesme kojom autorka otvara zbirku. Ona je njena „snaga, magnet za sreću, religija“.

Prvi stih ove pesme („majka je moja pesma“) može se protumačiti i drugačije. Majka je pesma, ali možda je i sama pesma neka vrsta majke koja rađa umetnika, opet i opet...

U prvom delu knjige pesnikinja je dete. Svitac koji lebdi nad knjigama kao nad Malim princem. Kao Zvončica nad Petrom Panom, simbolom večitog detinjstva. Ona bi da zauvek ostane dete okruženo Deda Mrazevima i Baba Martama.

Ovakav sadržaj pesama savršeno je ispraćen stilom i formom. Ono što je vidljivo na prvo čitanje je potpuno odsustvo aktuelne estetike koja je karakteristična za pesnike mlađe generacije. I pored toga što ne insistira na rimi, ona je daleko od danas dominantne razbijene, postmoderne forme i od pesama koje su više performans, slem, nego klasična poezija.

Njen stih je čist, lagan, prirodan. Na momente deluje kao da čitamo dečiju poeziju, a zapravo, radi se o poeziji večitog deteta. Bića koje je stasalo na Jovanu Jovanoviću Zmaju, Vladislavu Petkoviću Disu, Miki Antiću i mnogim drugim stanovnicima čitanki i lektira.
Ipak, razigrano dete iz prvih pesama odrasta pred našim očima. Ubrzano i pomalo tužno. Čitalac želi da ga uspori, jer dobro zna šta ga čeka. Kao što je Prometej platio kaznu krađe vatre od bogova, tako i autorka postaje svesna tamne strane ovog sveta. Motiv starmale melanholije, nostalgije za vremenom koje je još tu, dopire sve češće, kako se udaljavamo od početne stranice. Tako će na jednom mestu Ana napisati:

„Nekada smo bili deca -
Voleli i praštali sve i svima,
Nekada su snovi bili važniji
Od onoga što imamo u snovima...“

Svitac sa početka knjige pretvara se u Antićevu „pticu u večnom pubertetu“. Ta ptica i dalje leti okolo, ali sve češće navlači stari kaput da bi se prisetila vremena i mirisa kojih više nema. Rođendani i prve ljubavi nižu se jedni za drugim, ali svaki taj dukat radosti ima dva lica, a jedno je uvek „povuklo vlagu“.

Promena atmosfere i uvođenje motiva ljubavi, prolaznosti i starosti, pa i smrti, ne menja estetiku pesama. One su i dalje suptilne, dečiji iskrene i bez suvišnih reči. Čitajući ove pesme proničemo i sami u dušu pesnikinje za koju se ne zna da li je dete koje nikad nije odraslo, ili možda dete koje je odraslo prerano?

Takva suptilna duša ne može da ostane nema na nepravde društva. Stoga, romantična devojčica sa početka postaje buntovni borac protiv nepravde sistema i piše o tome kako „najveća uštva, bez zasluge i znanja, postaje organ društva“. U ovim pesmama oseća se pravdoljubivi impuls jednog Sime Pandurovića, žica Bećkovića, pa donekle i rok – poeta, poput Štulića i Bore Čorbe.

Iako je krhka i svesna nemogućstva potpunog trijumfa, pesnikinja ne ide do krajnje rezignacije. U pesmi „Potrošačko društvo“ ističe kako magarci i klovnovi mogu da je nateraju na traženo ponašanje ali ne mogu da poseduju njen um i slobodu misli:

„...ne mogu mi uzeti um
ni želju da menjam svet
Ni nadu da ću u tome uspeti...“

Hemingvej je u romanu „Starac i more“ napisao da „čovek može biti uništen ali ne i pobeđen“. Ana Nikolić je u zbirci „Pesme za odrasle“ pokazala da dete može da odraste, ali ne mora da prestane da bude dete. Tuge, smrti, neki martovi i juni, uštve i akrepi potrošačkog društva, samo su, balaševićevski rečeno, crne boje na portretu života, bez kojih one bele - ne bi vredele.

Stihovi poslednjih pesama jasno govore da je devojčica sa početka postala žena. Svesna prolaznosti ali i toga da je umetnost večna. Sve ono što stvaramo i čime oplemenjejemo ovaj svet ostaje i posle nas, a uvek će biti drugih koji će nastaviti misiju.

Zato su ovo pesme za odrasle. U kojima žive mala deca. - Miodrag Stošić

Ivo Andrić je govorio: „Književnost- to ti je kad zavrtiš globus, ubodeš iglom, a onda uz pomoć uveličavajućih stakala osvetliš i opevaš to mesto“.
Glavni junak ove knjige, pesničke tvorevine razorne snage, je vašar. Vašar na kojem se sve dešava. Gde se prelamaju sudbine ljudske, oko kojeg se sve vrti. Retka i neobična tema.
Pisana tradicionalnim stilom, bez posmodernističkog izmotavanja, otkriva najdublje istine o čoveku. Možda se nekom učini - mnogo sitnica. Ali literatura se i sastoji od sitnica. Svet se vrti oko kupovine i prodaje. Sve je na prodaju i sve ima svoju cenu.
Nekad neshvatljivu i nerealnu, nekad ponižavajuću i strašnu.
Najvažnija stvar u životu jednog domaćina je vašar. On je globalana metafaora. Pisac je uspio da, držeći čitaočevu pažnju, napravi knjigu u kojoj, ako joj se predaš i spreman si da se upustiš u avanturu čitanja, otkrivaš čitav svet.
Filigranski vez otkriva, ne pisca početnika, već onog koji je dobro savladao književni zanat. I nije slučajno što je vašar baš Gospojinski!
Sve čestitke piscu i izdavaču koji su se upustili u ovaj ozbiljan posao.
Zato je dobro da mu poželimo dobrodošlicu. - Piće za sve! Stigao je novi pisac! Živeli!

Nebojša Jevrić

Uz Brankove pesme može se voleti, veseliti se, ali i tugovati i promišljati o životu. Pesme se mogu podeliti na one u kojima dominira uticaj narodne poezije, i druge stvorene pod uticajem evropskog romantizma.

U prvoj grupi su pesme koje govore o mladosti, čulnoj ljubavi, prirodi, na autentičan način, ali sa snažnim oslanjanjem na narodno pevanje. Najistaknutije pesme ove skupine su „Putnik na uranku“, „Devojka na studencu“, „Vragolije“, „Ukor“, „Kletva“, i kao kruna svega „Đački rastanak“. Ta poema obuhvata gotovo sve motive Brankove poezije: rastanak sa zavičajem, ljubav, prirodu, mladalačka uživanja, prijateljstvo, rodoljublje, i doživljava se kao Brankovo najbolje delo. Slagao bi svako ko bi rekao da posle ove pesme nije poželeo da ode u Karlovce, u plodne vinograde, da zaigra u „vilovitom“ kolu...

A čežnjive, melanholične duše pronalaze se u Brankovim pesmama stvaranim pod uticajem evropskih romantičara. One se najčešće bave temom nesrećne ljubavi, rastanka, smrti drage, kao što su „Dragi“, „Dva kamena“, „Jadi iznenada“, i među njima najpoznatija „Tuga i opomena“. U njima već dominira osećanje sete i velikog bola, uvodi se i motiv smrti koji će najrazvijenije biti obrađen u pesmi „Bolesnikov uzdisaj“ i „Kad mlidijah umreti“. Poslednja, izuzetno lična pesma obuhvatiće dva najznačajnija motiva Brankove poezije: ljubav i oduševljenje životom i tužni predosećaj smrti. Branko kao da je sve već unapred znao. I ne znajući, anticipirao je svoju sudbinu stihovima: „Mnogo hteo mnogo započeo...“, naslutio je svoju smrt, ali i u pesmi ostavio želju da počiva na njemu najdražem mestu – Stražilovu...

Priredio Stevan Krstec Starčinski

PESNIČKE STAZE JOVANE OBRADOVIĆ
(Recenzija)



Mlada književnica– Jovana Obradović prethodne je godine objavila pesnički prvenac u kojem je objedinila poeziju i lirsku prozu u zanimljivu poetsku celinu, najavivši da je na pomolu srpskog pesništva jedna nova poetesa kojoj je ljubav osnovna preokupacija, a što je sasvim razumljivo i prihvatljivo, s obzirom na njene godine i njenu potrebu da se to uzvišeno osećanje neprekidno neguje.
Uprkos vremenu krajnje otuđenosti u ovom našem savremenom svetu, koja je prisutna i kod mladih, autorka Jovana Obradović uporno, evo i u svojoj drugoj knjizi, peva o najuzvišenijem čovekovom osećanju. Iznenadila je prijatno svojom odlučnošću da piše poeziju sa ljubavnom tematikom u vremenu alijenacije i svekolikog nesaglasja sa emotivnim životom, o čemu je već pisano u recenziji za njenu prvu knjigu.
Na početku ove, 2022. godine mlada poetesa, evo, već ima novu knjigu u kojoj se veoma originalno i uspešno mešaju žanrovske strukture. Naime, radi komparacije i uviđanja „rasta“ ove umetničke imaginacije, navodimo da su u prethodnoj zbirci na prvom mestu bili stihovi kao dominantno opredeljenje i fokus ove mlade književnice, a na kraju se ističu tekstualni zapisi koje smo žanrovski preciznije odredili kao lirsku prozu. U svojoj drugoj knjizi SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU Obradovićeva je inovirala postupak organizacije tekstova.
Nova zbirka je imenovana inspirativnom i veoma zanimljivom naslovnom sintagmom SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU, gde se uočava da jedan simpatičan detalj na nečijem obrazu može značiti čitav kosmos i biti povod za radost, vedrinu, sreću, za ljubav...
Takođe, naslov ove knjige ubedljivo gradi stilsku figuru sinegdohu, u kojoj jedan efektni detalj preuzima funkciju celine, pokazujući da je možda od nje i značajniji, s obzirom da je istovremeno i metafora za pozitivnost, za vragolasto prepoznavanje i prihvatanje ljubavi, a sve to zajedno naginje ka simpatičnoj, možda i infantilnoj iskrenosti. To odmah čitaoce može asocirati na pesmu Vaska Pope, gde se njen naslov, kao i njena suština temelji upravo na figuri sinegdohi: „Očiju tvojih da nije“.
Zanimljivo je i to da pesnikinja uočava detalj na licu, kada se obično u okupiranošću savremenom tehnologijom ne primećuje ni čovek. Ona se stihovima suprotstavlja široko rasprostranjenom trendu koji često primećujemo kod mladih, da se „lepo druže“ za istim stolom, svi sagnuti nad mobilnim uređajima, nemi i odsutni jedni za druge. Ovu, pomalo ironičnu, ali i bolno-tužnu konstataciju upoređujemo sa rečenicom poljske književnice Olge Tokarčuk, koja je takvo stanje stvari i okolnosti uvidela, nažalost, i kod najmlađih, u svom slavnom romanu Beguni: „Kažu da se mnogo dece igra sa izmišljenim prijateljima“(2019: 88).
U novoj zbirci Jovane Obradović SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU odnos poezije i proze je drugačije organizovan, reklo bi se na pimereniji, estetskiji i na smisleno ubedljiviji način. Tome je, svakako, možda i ponajpre, doprinela činjenica, a što treba istaći, da je pesnikinja uvela sentencije kao posebni vid izražajnosti koje su se mogle primetiti u prethodnoj zbirci, ali ne kao autonomne celine, već unutar pesama, ili kao delovi koji su prenesvesno i spontano, inkorporirani u stihove. Sve ovo ukazuje i na zreliji iskorak ove mlade pesnikinje ka novoj izražajnosti i ka uređenijoj poetskoj emocionalnosti.
Sada su u slojevitim strukturama predstvaljene naizmenično sentencije, potom, prozni lirski zapisi, kao lirski medaljoni filigranski doterani, i stihovi, koji jesu u skladu sa osnovnom emocijom, ali su organizovani i u vidu sadržajne priče kroz koje često provejava dijalog kolokvijalnog jezičkog izraza. Ta posvećenost dijalogu kao osnovnoj odlici dramske žanrovske strukture je upadljiva potreba mlade osobe za razgovorom kao osnovnom sponom razumevanja i bliskosti među ljudima. Čini se da upravo taj nedostatak u životu savremenog čoveka utiče da književnica iznova podstiče dijalošku formu izražavanja i onde gde se po odlikama žanra ona ne očekuje.
Dakle, mlada poetesa Jovana Obradović nije, kako je to uobičajeno, organizovala tekstove prema ciklusima, već je pristupila originalnijem načinu podele poezije, proznih zapisa i sentencija, po kompozicionom principu red sentencije, red poezije, red proze, gradeći tekstovne koncentrične krugove koji se šire i pretapaju smisleno jedan u drugi. Nekom čitaocu će možda delovati da nema čvršće semantičke veze između njih, ali da bi se ta veza uočila neophodno je doživeti, čitajući knjigu, „prisniju“ vezu sa njom i ponirati u njene dublje smislove.
Ponekad tekstovi deluju lepršvo, mladalački opušteno, primereno godinama mlade književnice, ali iz te fine jednostavnosti izbija katkad, kao iz nekih dubina bistri izvor, zrelo promišljanje koje može da iznenaditi, kao da dolazi od mnogo starije i životno iskusnije osobe.
Kao kredo ili moto ove pesničke zbirke ističe se misao: “Svaka priča o tebi počinje tom malom savršenošću – tvojom smejalicom na desnom obrazu.“ Izdvojena i istaknuta fontom italikom, ova misao na samom početku stihovanja obznanjuje, kao univerzum pojedinosti, njenu veliku temu o ljubavi, čime se mapira i otklanja prisustvo praznine koju inicira savremeni način života i trajanja, kada je sve podvrgnuto brzini, kada su ljudi, pa i najmlađi, podređeni neminovnostima civilizacijskog napredovanja, koja volšebnim koracima grabi napred, udaljavajući pri tom čoveka od njegove suštinske prirode.
Već u početnoj pesmi: “PRIRUČNIK ZA BUDUĆU LJUBAV“ autorka Obradović koristi pogodnu i intimističku formu obraćanja. Svoje misli upućuje nekome ko bi se mogao zaljubiti u nju, koristeći vešto, verovatno po ugledu na slavnu Kiplingovu pesmu „Ako“, stih sa početnom uslovnom rečenicom u inverziji i njenim najučestalijim pogodbenim veznikom ako: „Ako ikad poželiš / da se zaljubiš / u mene“.
Ove stihove autorka varira i gradira, ponavljajući ih srazmerno, do samog kraja pesme, ističući da je protiv svake lažne emocije i izvrtanja ljubavnog osećanja u profanost i u patetičnost, što je opet u raskoraku sa vremenom u kome živimo, gde se ljubav, izgleda, pretvorila u čudno i opako biće izveštačenosti. Protiv takvog bića Obradovićeva se uporno bori svojim emocijama pretočenim u stihove.
Sledi potom sentencija-pitanje i odgovor na njega, u vidu eha na tu zapitanost:
„Koliko jednom pesniku znači njegova pesma – eto, toliko.“
//ako se ikad zapitaš koliko//.
Ispod je konstatacija i pomisao da li će se to pitanje ikad postaviti. Opet uočavamo kondicionu (uslovnu) zamenicu kojom se intezivira mogućnost pogodbenosti. Izvesna setnost proizilazi iz saznanja i opšteuvreženog mišljenja o besmislenosti pesničkog stvaralaštva. Zato je odgovor neutralan, neodređen, a značenje naizglen minimizirano, ali u tom malom odgovoru:“– eto, toliko“ sačuvana je zamisao, mudrost i istina da sve na ovome svetu može značiti baš toliko, možda malo, možda mnogo, kako ko odmerava situaciju, uostalom tako je i u samom životu.
Pesma NEDODIR je napisana u prvom licu muškog roda i u direktnoj je sprezi sa prethodnom, mogli bismo reći sa uvodnom pesmom, koja je napisana u prvom licu ženskog roda. Ona je njen odjek i iskazani očaj mladog čoveka kome nedostaje bliskost dragog bića: „Krvavo / pljujem / sve reči / koje ti nisam rekao, / a poželeo sam“. Sve ono što nije rečeno peče i boli, a nedostatak dodira kao blagorodnog okrepljenja dovodi do očajanja i stradanja. Na kraju pesme izdvojen je „zaključak“ koji se u suštini podrazumeva, pa možda na prvi pogled deluje suvišno, ali se ovim ispravnim stilskim postupkom apostrofira i naglašava misao: //eto šta sve jedan nedodir može da učini čoveku//.
Funkcionalna je i veoma ubedljiva kovanica nedodir u kojoj je sublimirana sva istina o potrebi svakog čoveka, mladog ili starog, žene ili muškarca, slabog ili jakog za dodirom kao izrazom prisnosti, topline i poverenja.
U muškom rodu, u formi obraćanja napisana je i pesma NAKON TEBE, gde se stiče utisak da se radi o epistolarnoj formi, o nekom pismu koje je potom pesnikinja pretvorila u stihove, u veoma lepu pesmu. Čini se, da je doživljajnost drugosti veoma duboka, pa je zato bilo lako, ili se samo tako čini, pretočiti emociju drugog u ličnu osećajnost. Stilska ubedljivost ovih stihova ogleda se u personifikaciji koja se niže iz stiha u stih: „slabosti / uspavane /na tvom ramenu. Potom, putevi urezani na dlanovima: „Ostali su,/ na tvojim dlanovima, / urezani moji putevi“.
Kako smo već primetili, u recenziji na pesnički prvenac Jovane Obradović, ova mlada i darovita književnica je vešto gradila sinesteziju, stilsku figuru u kojoj se različite čulne senzacije vešto prepliću:
”Sinestezije smatramo najupečatljivijim figuralnim izrazom u poeziji Jovane Obradović, uz konstataciju da je njena poezija za sada izvan tog kruga, što je predstavlja i određuje kao poeziju postignute atmosfere, utiska, doživljaja, ambijenta“(2021:132).
Upravo tu već uočenu potrebu da se iskaže na moderaniji stilski način, gde su čulni utisci važni, primećujemo i u njenoj drugoj knjizi:
„Zaljubljenost je kad mi ti kažeš da je ljubav žute boje i ja ti verujem.
Ljubav je kad ja vidim da je crvene boje, ali je ofarbam da bude žuta.“
Veoma je upečatljiva ova navedena sentencija gde se emocija boji, a kakve je boje, to je najmanje važno, saopštava pesnikinja. Najbitnije jeste da se ona može prilagođavati voljenoj osobi.
„Dobiješ priliku da postaneš najlepši crtež, a ipak izabereš da ostaneš najobičnija žvrljotina.
Pretužno.“
U navedenoj sentenciji nailazimo na figuru poređenja u kojoj neko gubi mogućnost da izraste u najlepši crtež, a eto, desi se, čak se čini i ličnim izborom, da se ostane na nivou obićne žvrljotine. Pesnikinja Jovana Obradović tako šalje duboko promišljenu poruku da propuštene prilike, nepromišljenost, možda i mladalačka brzopletost i želja da se što šre i bez napora stigne do zacrtanog cilja, dovodi do fatalnih grešaka i do gubitka. Odjek ili odgovor na ovu pesnikinjinu konstataciju je pridodat izraz „Pretužno“, koji je i mogao izostati, s obzirom da se to tužno podrazumeva, a nekada može biti i u vezi sa velikim životnim promašajima, pa čak i tragičnim iskustvma.
Stihove poznatih autora, pesnika ili pak pop muzičara pobuđuju ustreptale trenutke jake emotivnosti što možemo prepoznati u stihovima:

„Danas gotovo da svi znaju
da je Van Gogh na tebe mislio
kada je pevao o moru bez obala,
jedina bezgraničnosti svih mojih granica,
planirana slučajnosti moja izmaštana“
(MORE BEZ OBALA)



„Miroslav Antić hoda na rukama,
a ja bih,
evo,
zbog jednog plavušana,
čak i letela.“
(STAZE PESNIKA)

Jedna pesnička kosmogonija kao posebnost može inspirativno delovati na stvaranje novih stihova kroz probuđena osećanja. Razumljivo je, to su stvaraoci koje mladi vole, a pre svega Miroslava Antića, čiji stihovi odišu mladošću i svežinom i mnogo godina posle njegovog odlaska.
Kao i u prethodnoj knjizi i u ovoj najnovijoj, Jovana Obradović stvara duže pesme u kojima se skladno smenjuju kraći i nešto duži stihovi, katkad i sastavljeni samo od jedne reči. Tim naizmeničnim smenjivanjem krtakih i dužih stihova gradi osobeni ritam kojim se ne dozvoljava upadanje u značenjsku i melodijsku monotonost. Ritam koračanja, kretanja gradom, bat koraka koji kao da odzvanjaju u stihovima. Pesme imaju svoju priču, ponekad su prožete dijalogom, a iznad svega zaodenute su osnovnom emocijom, što ih suštinski čini tipično lirskim tvorevinama.
Neke pesme su kraće, kao recimo pesma SATURNOV PRSTEN, gde se prepoznaje ljubav na distanci, u nagoveštajima, slučajnim susretima („ulicom slučajnih susreta“), gde se: „stvra po jedan novi krug ljubavi“. Gradski ambijent, dugačka ulica, slučajni susreti sa dragom osobom svetle kao zvezde u beskrajnom i nedokučivom svemiru.
Sceničnost, atmosfera gradskog ambijenta i slikovitost, takođe se razvijaju u ovoj zbirci, kao i u prethodnoj, ali se sve suvišno i opterećujuće briše i otklanja. Čini se da se u duhu Platona i njegovog poznatog spisa Gozba, gde dve osobe u svetu uporno traža svoju drugu polovinu... Mnoge se često ne nađu, a kada se to dogodi, to je slavlje za ljubav i praznik u životu.
Primećuje se da su prozni zapisi, lepe lirske beleške kraće po obimu od onih u prethodnoj knjizi, što smatramo poboljšanjem u stilskom izrazu, s obzirom da je proza zgusnutija, sadržajnija i u njoj se smenjuju emocije i promišljanja mlade osobe o suštinskim pitanjima života: „Ispred mene stoji hladna stena, sa likom čoveka kome je u grudima vatra gorela, u trenutku u kom nam se pogledi sretnu. A ja se pravim da ne vidim.“(REČI).
Citirani zapis započinje uspešnim kontrastiranjem između hladne stene naspram vatre u grudima, kojim se pokazuje stanje skrivene osećajnosti. Nakon toga sledi rečenica iz kolokvijalnog vokabulara koja na neki način neutrališe prethodnu rečenicu i vraća u realni svet mladalačke opuštenosti, možda i nonšalantnosti, pa i između te dve situacije, odnosno dva doživljaja, takođe se uočava oštro kontrastiranje.U duhu razvijanja kontrastiranja kojim se intenziviraju suprotnosti nastavlja se i u proznom zapisu TAČKA: „Previše si nežna, za moje grube dodire – govorio si.“
Na raskrsnici ljubavi gde se rađa nerazumevanje opisano je stanje iz koga se želi pobeći. A, ono što kao biser skriven u školjki izbija na površinu jeste velika i upečatljivo iskazana misao da:
„Lakše je otići. Ali je vrednije ostati“(RASKRSNICA).
Između lakoće odlaska i vrednosti ostajanja, dvema kratkim rečenicama, stilski i značenjski veoma ubedljivo, rečenao je baš sve, kazana je suština odnosa i potrebe čoveka da bude sa nekim dragim bićem i tako popuni prazninu svog trajanja.
Po proznom zapisu SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU nazvana je cela zbirka. Doživljava se kao zamišljeni dijalog dvoje mladih, rekli bismo i kao pevanje u dva glasa, ili sviranje u dve ruke. Ističe se iskrenost kao suštinski odnos u ljubavi, a smejalice na licu su detalj koji govori o mladoj zaljubljenoj osobi koja se raduje ljubavi, životu, trajanju: „Da li se smeješ? Da li rupicom na obrazu privlačiš one koji je neće milovati trepavicama, već je grubo ljubiti?
Samo te molim. Nek bude iskreno. Sve što radiš. Jer jedino tako nećeš pogaziti iskrenost koju si unela u moj život.“
Zanimljiva je i neposredna dijalogičnost u kratkom proznom tekstu PRIZNANJE, koji je zato više dramski i po formi i po sadržajnosti, iako ga svrstavamo po osećajnosti iskaza i doživljaja u lirsku prozu. Tako se nastavlja tendencija ove mlade književnice da neposrednim dijalogom, koji podseća na svakodnevnu komunikaciju, opiše i dočara odnos dvoje mladih, čini se na zalasku ljubavi, ili pri naknadnom susretu kada naviru prisećanja:
„– Šta i da priznam? Šta ćeš i moći s tim priznanjem? Ništa.
– Ništa. Samo bih ga urezao u misli i čuvao kao najveću svetinju.
– Šteta. Tako je trebalo da čuvaš mene.“
Pesme, sentencije i prozni zapisiu knjizi SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU su savremeni, kako po tematici, tako i po sadržajnosti, po emotivno-misaonim obeležjima i jezičko-stilskim postupcima. Po razuđenosti motiva ova knjiga je raznovrsna, pa uočavamo motive grada, osećanje izvesne otuđenosti u njemu, traženje sebe i sopstvenih puteva u životu, tu su i pokušaji osmišljavanja besmislenog, a pre svega dominira, kao i u prvencu Jovane Obradović, veliki motiv ljubavi koja je sklonište i pribežište od svih nepovoljnosti što ih stvarnost nameće.
Lirski melanž u kome dominira izrazita dijalogičnost i narativnost, kao i doživljavanje sveta kroz različite slojeve, pre svega emotivne, ali i etičke, estetičke, psihološke, sociološke, kada se apostrofira i formira osnovno stanovište, glavna misao i emotivna okosnica u kojoj je ljubav suština života.
Jednostavno, prožeto nežnošću, čisto, jezički oplemenjeno i lirski sugestivno teku emocije pesnikinje Jovane Obradović u njenoj drugoj po redu knjizi poezije i lirske proze. Ona plemenito i sa očiglednom darovitošću sakuplja i slaže ljubavni i poetski mozaik.
Lirski ubedljivo, uz primenu narativnosti, mlada književnica se neprestano kreće na skali pesničke inspirativnosti kada se varira motiv usamljenosti, uzaludnosti, bola zbog rastanka, ali i sreće zbog pronalaženja smisla trajanja u ljubavi, nakon njenog uzvraćanja i u svoj njenoj punoći i lepoti.
Iako se možda čini da je lako pisati o ličnim emocijama, o doživljenom, o očekivanjima, ipak se mora reći da to nije nimalo jednostavno, s obzirom da se tako iznosi najdublja intima svog emotivnog bića. Čak se čini da je prostije pisati o emocijama upšteno, o doživljajnom svetu drugih ljudi.
U zbirci SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU mlada pesnikinja Jovana Obradović se u potpunosti priklonila slobodnom stihu, sa obaveznim, ali ne i nametljivim porukama, poentirajući ih najčešće u poslednjim stihovima ili pak u sentencijama, kao zasebnim umetničkim celinama, prirodno, neposredno, bez napadne tendencioznosti.
Upravo, zbog svega navedenog u ovoj recenziji, drugu knjigu autorke Jovane Obradović SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU preporučujemo njenim sadašnjim i budućim čitaocima, kao i izdavačima za štampanje.

Dr Danica Stolić