Proizvodi

„Presretna sam što moje priče drže vodu, prežalosna što se ništa ne mijenja nabolje“, zapisala je Vedrana Rudan pre više od petnaest godina u uvodu ove knjige. Ništa se, naravno, nije promenilo – osim što smo svi još umorniji, luđi i licemerniji.

U ovom novom, dopunjenom izdanju, ona piše o svemu – o braku, smrti, bolesti, seksu, politici, o licemerju i ljubavi – bez zadrške i bez straha. Njeni tekstovi su britki, duhoviti i brutalno iskreni.

Bespoštedno i autentično, Vedrana Rudan se obraća svim generacijama čitalaca i čitateljki – onima koji vole, mrze, lažu i onima koji još imaju snage da čitaju istinu – sa porukom: „Nadam se da ćete u ovoj knjizi otkriti ono što sam ja otkrila jučer, život je ipak prekrasan.“

U svojoj najnovijoj knjizi Umrijeti bez stresa Vedrana Rudan nas britkim humorom i beskompromisnom iskrenošću vodi kroz političke, društvene i svakodnevne apsurde, otkrivajući istine koje nas često ostavljaju bez reči, ali i s osmehom na licu.

Čitajući ovu knjigu, naići ćete na pasuse koji će vas nasmejati, ali i na one koji će vas u isti mah iznervirati i osnažiti. Jer, kako autorka poručuje, pravo na svoj glas, pravo da glasno kažemo „je*e mi se!“ i pravo da progovorimo protiv svega što nas ograničava zaslužuje svako.

Zato ovo nije priručnik o pomirenošću s postojećim stanjem. Ovo je oštar, lucidan i iskren obračun sa onim što nam ide na nerve dok smo još ovde, živi.

Iznad svega, Umrijeti bez stresa je svima podsetnik da je život prekratak da bismo, skriveni iza pristojnosti, ćutali i trpeli.

Kad sam 2006. napisala ovu knjigu, bila sam u panici. Hoće li vrijeme progutati temu? Mržnja među Srbima i Hrvatima u našim i srpskim medijima još uvijek je bila „vruća roba“ iako je od rata bilo prošlo jedanaest godina. Bijeda je bila ogromna, ljudi su bježali iz Hrvatske tražeći mjesto pod suncem izvan rupe u kojoj su trunuli. Crnci u Firenci turistima su prodavali kišobrane i kad je bio sunčan dan. Sirotinja nikad ne gubi nadu u bolje sutra.

Ja sam te 2006. bjesomučno lupala po tipkovnici sigurna da vrijeme ne radi za mene. Naši su nam političari tako strastveno obećavali svijetlu budućnost da sam i ja nasjela. Doduše, nitko nam nije rekao da je rat završen, dapače, govorili su nam da su rane „svježe“ i da nikad ne smijemo zaboraviti što nam je neprijatelj učinio. Nikad, nikad, pa ni onda. Za crnce u Firenci nije ih bilo briga.

Ništa se nije promijenilo. Pisac u meni je sretan. Nije ga pregazilo vrijeme. Ja, ljudsko biće, voljela bih, ja sam se nadala, ja sam bila sigurna da će ove 2024. sve biti drugačije.

Crnci u Firenci, jasno vam je, nije knjiga o crncima u Firenci. Ovo je knjiga o crncima ma gdje bili. Ovo je knjiga o crncima koji nikad neće prestati biti crnci.

Je li ovo tužna knjiga? Nije jer je autorica bila glupa do pakla, pa se zajebavala dok je ovo pisala. Danas mi ništa nije smiješno, ali mi je ipak drago da je opet među vama knjiga koju sam pisala s radošću i ogromnom nadom da pišem o vremenu koje će nestati.

Vi i ja volimo hepiende. Zato ću vam otkriti kraj. Glavni likovi će preživjeti. – Vedrana Rudan

U Besplatnoj dostavi, izmenjenom i dopunjenom izdanju romana Amaruši, Vedrana Rudan problematizuje jednu od najvažnijih tema današnjice: poziciju deteta u kapitalizmu. Babe i dede, preopterećeni vrtići, školice za tenis i fudbal, časovi plivanja, baleta i klavira, samo su neke od adresa na koje se deca poput paketa besplatno dostavljaju kako bi roditelji mogli što više da rade. Iva ustaje u šest, radi dva posla, govori nekoliko jezika i jedva spaja kraj s krajem. Njen muž Igor i pored završenog fakulteta mora da konobariše, lepi pločice i obezbeđuje bordele. Njih dvoje gotovo da i ne viđaju svoju ćerku Katarinu, zvanu Amaruši, koju redovno (d)ostavljaju Ivinoj majci Nini na čuvanje. Uspešna i kontroverzna spisateljica Nina ne mora da brine o novcu, ali je i pored toga stalno zabrinuta. Nakon dvadeset pet godina velike ljubavi napustio ju je muž zbog druge, dvadeset godina mlađe žene. Dok Iva i Igor pokušavaju da se izbore sa surovom svakodnevicom, a Nina da prežali muža, za Amaruši niko nema vremena. Iako nevidljiva za druge, Amaruši, međutim, vrlo dobro vidi sve.

Bebe rastu, postaju ljudi, ljudi s kojima možda nikad ne bi popila kavu da nisu meso tvoga mesa, ili ljudi koji nikad ne bi s tobom popili kavu da ih netko nije izvukao iz tebe.

Nakon smrti muža, koga je beskrajno volela, Loli ponestaje volje. U životu je jedino drži nada da će na licu svoje prekrasne ćerke Tine konačno ugledati iskreni osmeh. Zbog tog osmeha spremna je sve da učini.

U najnovijem romanu Doživotna robija Vedrana Rudan piše o svojim omiljenim temama, odnosu roditelja i dece, kao i o tome šta znači biti istinski slobodan. Da li je sloboda moguća bez materijalne sigurnosti, da li rad oplemenjuje ili porobljava čoveka i šta je neophodno da bi žena zaista bila nezavisna, samo su neka pitanja koja glavna junakinja Lola postavlja sebi, ali i svima nama.

Vešto izbegavajući sve postojeće stereotipe, Vedrana Rudan ispisuje priču o nesvakidašnjoj ženi s kojom se možda nećete uvek složiti, ali ćete beskrajno uživati u svakom trenutku provedenom s njom.

Nasilje u braku je danas tema o kojoj se snimaju filmovi, serije, piše hiljade knjiga. Žene svih boja i generacija odlučile su ispričati istinu iz perspektive žrtve, ma koliko to danas već pomalo postaje banalno. Tko o čemu, moderna žena o zlostavljanju. Drago mi je što je tako. Zlostavljanje ne smije ostati prljava mala tajna između dvoje koje se mrzi, jedno je prebijeno, drugo oštri nož, steže šake, hvata se za pištolj. Da, treba govoriti o toj temi, neka jest priča banalna, zlo nikad ne bi smjelo ostati banalno. Ovo je knjiga o Zlu, priča jedne Tilde koja se spasila.

Ljubav na posljednji pogled je stara gotovo dvadeset godina. Napisala sam je 2003. godine, u jednom dahu. Je li to knjiga o meni? Jesam li ja Tilda? Bila sam. Godinama sam lijegala na stol za seciranje i od gospodara mog života slušala što trebam učiniti da bih bila bolja. Njemu.

Matilda, Tilda, nekadašnja ja, svakoga je dana silazila sa stola i govorila sebi: u pravu je, da sam bila bolja, imala bih sve zube, da sam bila bolja, ne bi mi slomio ruku, da sam bila bolja, imala bih više kose na glavi, sutra ću biti dobra, sutra ću biti bolja. Uzalud.

Živi sam dokaz da se može iskoračiti. Matilda je iskoračila. I vi to možete. Niste lutke, niste igračke, niste „krive“, vi ste ljudska bića koja imaju pravo na duboko disanje. Moramo rasti i nadrasti loše izbore, potrebu za beskonačnim analizama naših „grijeha“ i oprostiti sebi.

Cure, od srca vam želim sretan put u slobodu.

– Vedrana Rudan

Za mene bi bilo mnogo bolje ne objašnjavati kakva je ovo knjiga. Ne bih htjela da pomislite kako ćete uz njenu pomoć naučiti kuhati puding od vanilije, pa kad shvatite da to nije to, krenuti nazad u Lagunu i tražiti povrat novca.

Vedrana Rudan je zakuvala nesvakidašnju zbirku kolumni zbog koje će vam krenuti pena na usta. U svom prepoznatljivom stilu, sočno i pikantno, autorka piše o licemernim sveštenicima, korumpiranim političarima, obespravljenim ženama i životu u doba korone. Šta je to demokratski fašizam, zašto Marija nije abortirala, kako ubijati starce bez hiljadu zašto i kako je biti Evropljanka u Beogradu, samo su neka od pitanja koja postavlja Vedrana Rudan u svojoj novoj knjizi.

Puding od vanilije je nezaobilazno štivo za sve ljubitelje Vedranine kuhinje i istinske čitaoce-gurmane.

Upozorenje: Ovo nije knjiga za one s osetljivim želucem.

Žena je kurva kad ostavi muža zbog drugog muškarca. Žena je kurva kad odlazi frizeru jednom tjedno, kad joj je kosa sjeda, kad odbije kuhati svakodnevno, kad ne vozi djecu u vrtić. Žena je kurva ako se za njega ne dotjeruje, žena koja se dotjeruje nafrakana je kurva. Žene se slikaju gole jer su kurve, žene koje se ne slikaju gole ružne su kurve. Žena je kurva kad je stara. Svaka je stara kurva kad navrši tridesetu. U Hrvatskoj barem jedna kurva mjesečno plati životom zato što je kurva. Uvjek treba naglasiti, sve su žene kurve. Autorica ovoga teksta kurva je nad kurvama, samo takvoj kurvi može pasti na pamet pisati o tome kad je žena kurva.

Peder je svaki muškarac koji ne misli da je svaka žena kurva. Peder je onaj muškarac koji vodi djecu u vrtić, a ona je ostala doma, lakira nokte, pijucka kavu. Peder zna uključiti perilicu za rublje, onu za suđe, zna upotrijebiti peglu i promjeniti pelene. Peder plaća alimentaciju i ne misli da tom lovom kurva kupuje seksi rublje. Peder ne voli svoj auto više nego svoju djecu. Peder se raduje vikendu, a ne poslu. Peder ne želi pojebati ni prijateljicu svoje žene ni njenu mlađu sestru. Peder ne misli da su vršnjakinje njegove kćeri željne njegova kurca. Pederi bolesnoj ženi odlaze u bolnicu i nose joj juhu koju su sami skuhali. Peder ne iziđe iz kuće kad u kuću uđe beba. Pederi vole ženinog mačka iako im je najdraža životinja pas. Sve su žene lude za pederima. Sretne su one koje ih imaju, ostale ih čitav život traže.

Što je istina? Sve je samo dojam.

„Imam sedamdeset godina. Na naslovnici izgledam kao da imam sedamdeset. Kapci su mi otečeni jer me muči alergija. Oči su mi stalno crvene. Lice mi je mrtvački blijedo, kad ga dotakne sunce, ono ga pozdravi pjegama. Ne smijem se često, uglavnom buljim opsjednuta strahom od smrti.

U knjizi sam se skinula do kraja. Povremeno se, oslobođena svake taštine, osjećam odlično u svojoj staroj, naboranoj, pjegavoj koži.

Žena koja u vas gleda, to sam ja. Ja stara. Ja umorna. Ja sita života i sretna što sam živa. Na mom se licu sreća ne vidi? Pročitajte knjigu, sreća u njoj čuči. Ne čujete me? Šteta. Smijem se na sav glas.“

Vedrana Rudan

U autobiografiji Ples oko Sunca, iskreno i bez ulepšavanja, Vedrana Rudan piše: o svom nimalo bezbrižnom detinjstvu, o deci i unucima, o putu koji je prešla od prodavačice sladoleda na rivi do najčitanije spisateljice u regionu. O tome zašto je u socijalizmu bilo nemoguće dobiti otkaz i kako je ona postala prva novinarka kojoj je to uspelo u novom hrvatskom demokratskom režimu.

Konačno, Vedrana Rudan nam pokazuje zašto je u životu najvažnije i najteže bez stida pogledati sebi u oči.

U jednom trenutku, dobro, ne baš u samo jednom, svoju sam djecu doživjela kao krpelje koji će mi piti krv dok budem živa. Očajna, napisala sam priču misleći da je to samo moja priča. Kad tamo... Krpelji svuda oko nas.

U novoj zbirci kolumni Vedrana Rudan piše o muškarcima, ženama, a pre svega o svojim najdražim krvopijama – o deci. U svom prepoznatljivom stilu i na duhovit način, autorka nas suočava sa mnogobrojnim problemima koje nosi život u „krugu porodice“. Da li su sitna dečica samo budući krupni gadovi? Zašto smo zadovoljni kad od njih dobijemo još manje od ono malo što smo očekivali? I gde je granica između bezuslovne ljubavi i doživotne robije? Ovo su samo neka od pitanja koja postavlja Vedrana Rudan u svojoj novoj knjizi.

U Životu bez krpelja oni kojima danas piju krv pronaći će olakšanje i utehu. Takođe, mnogi će se prepoznati i shvatiti da su ponekad i sami bili (i još uvek jesu) nepodnošljive krvopije. Bez obzira na to da li ste žrtva ili domaćin, ova knjiga će vas od srca nasmejati i pomoći vam da što bolje razumete sebe i sve one krpelje bez kojih se u životu ne može. I koje bezgranično volite.

Gospođa Pavica je Primorka u zlatnim godinama i želudac joj se okrene svaki put kada je neko nazove ženom u zlatnim godinama. Živi u malom mestu, peva u malom horu, kao i njena majka udala se za pomorca sa kojim je u braku čitav život. Ima ćerku Anu, sina Tonija i bolna kolena. Deca su za nju bezuslovna ljubav i doživotna robija, i da se opet rodi, nikada ih ne bi rodila. U sedamdesetoj je prvi put srećna jer je našla muškarca pred kojim ne mora da kleči. I ne razmišlja o smrti.

Ana je obrazovana i samostalna žena u pedesetim koja dobro zarađuje, ima migrenu i problem sa želucem. Zbog mlađeg muškarca je ostavila predivnog muža i dete i nikada je nije bilo briga šta svet misli. Njoj se divi čak i mlada ljubavnica njenog drugog muža. Dok u ordinaciji čeka tretman akunpunkture Ana je ubeđena da joj je majka poludela i razmišlja o nezadovoljnom ocu, bivšem i sadašnjem mužu, njegovoj ljubavnici... I strahu od smrti.

U polifonom romanu Kosturi okruga Medison, Vedrana Rudan beskompromisno i duhovito, a nadasve umetnički uspelo, govori o roditeljima, deci, ljubavi i seksu. Ona razbija stereotipe o požrtvovanim majkama, poslušnim ćerkama, posvećenim muževima i zlim ljubavnicama. Stereotipe zbog kojih svi oni postaju žrtve.

„Kako završava moja ljubavna priča? Da li se na kraju vjenčaju ili možda obnove zavjete? Ili se na obostrano zadovoljstvo rastanu da bi krenuli u nove ljubavne muke opsjednuti seksom ili strahom od seksa? Neću vam reći. Šta mislim, da li je knjiga dobra? Odlična je. Uzmite je u ruke. Nakon što je pročitate, možda nećete skočiti na Fejs nego na nekoga koga volite. Ili vam se čini da ga volite.“

Vedrana Rudan

U romanu Dabogda te majka rodila Vedrana Rudan nastavlja s misijom podrobnog skandalizovanja javnosti. Ova autorka specifičnog dara da neprestano uznemiruje duhove sistematski se bavi preispitivanjem svega što nam se čini nedodirljivo i sveto. A ima li ičeg nedodirljivijeg, ima li, zaista, ičeg svetijeg, može li uopšte biti većeg tabua od glorifikovane figure Majke?

Protagonistkinja najnovije Rudankine knjige, svojevrsni autorkin alter-ego, jeste žena koja živi u srećnom braku, vodi uspešan posao, ima kćer koju voli i koja tu njenu ljubav iskreno uzvraća. Dakle, reč je o zreloj osobi čija je realnost stabilna, mirna i ugodna, ali koja ipak, i u šezdesetoj godini, nije u stanju da razreši osnovnu dilemu i pitanje koje je prati tokom celog njenog odrastanja i života. Miris oca-silovatelja dobro joj je poznat – on zaudara na beli luk i belo vino. Ali koji je to, dođavola, miris majke – miris hladne, neangažovane majke koju protagonistkinja istovremeno i voli i mrzi, i koja svoje poslednje dane provodi u skupom staračkom domu, izbezumljujući i porodicu i osoblje neprestanim žalbama na fantomske bolove u kostima?

Odgovor na ovo neobično, bolno pitanje i sâm je neobičan.
Pa i bolan.
Pronaći ćete ga u ovom romanu.

Vladimir Arsenijević

Knjiga koja udara direktno u glavu snagom i brzinom pank-rok pesme.

Objavljen istovremeno u Hrvatskoj i Srbiji pre čitavih petnaest godina, prvi roman Vedrane Rudan na spektakularan način predstavio je književnoj publici ovu idiosinkratičnu i izuzetno popularnu spisateljicu. Knjiga koja udara direktno u glavu snagom i brzinom pank-rok pesme postala je instant-bestseler u regionu, a jedinstven književni glas Vedrane Rudan nešto je po čemu je sve do danas poznata, voljena i čitana, premda i prečesto osporavana.

Neobična junakinja i naratorka ovog kratkog i ubitačnog romana je istinska autsajderka nad svim autsajderima, antiheroina po definiciji, usamljena žena u pedesetim godinama života. Tonka Babić, vrsta Vedraninog alter-ega, leži u krevetu pred televizorom i, proždirući ogromne količine omiljene čokolade dorina, iz stranice u stranicu ove hiperdinamične proze u glave čitalaca uliva ogromne količine vitriola, sirove energije i urnebesnog humora. Ali takođe, što je svakako najvažnije, istine.

A istina koja nas je zatekla na stranicama prvenca Vedrane Rudan od one je vrste koja može biti izgovorena jedino u dahu, bez pauze, te bez najmanje dlake na jeziku. Sve o čemu Tonka Babić / Vedrana Rudan u knjizi Uho, grlo, nož govori, brblja, tračari, vrišti, preti, upozorava i svedoči ostalo je, nažalost, relevantno do današnjih dana.

Stoga valja nam mnogo puta iznova čitati ovaj kratak, ubitačan i urnebesno zabavan roman. Pored toliko toga drugog, on nam uverljivo dokazuje da, eto, ponekad izuzetan komercijalni uspeh i visok književni kvalitet žive u srećnoj harmoniji.

Vladimir Arsenijević

Jedanaesta knjiga a ujedno sedmi roman Vedrane Rudan, Muškarac u grlu predstavlja ovu provokativnu spisateljicu u dosad najzrelijem izdanju. Kroz odnos glavne junakinje s nekoliko različitih muškaraca, Vedrana Rudan u najnovijem delu bez dlake na jeziku otvara nekoliko tematskih okvira koje u svojoj prozi ranije nije doticala. Ispod pojavnog, spoljašnjeg sloja narativa lagano izbija opor utisak o nemogućnosti komunikacije, o teškoćama na koje nailazimo u nastojanjima da dosegnemo ideal istinske bliskosti između dvoje ljudi, o tome kako smo čak i u najbliskijim vezama koje u životu uspemo da ostvarimo ipak osuđeni na to da do kraja ostanemo zarobljeni u sebi samima.

Naracija je brza, duhovita, lucidna; radnja romana smešna i tužna ujedno. Reč je o jednoj od onih knjiga koje vam ne dozvoljavaju da ih ispustite iz ruku i koje će vas različitim putevima dovoditi do suza.

Zašto psuje Vedrana Rudan?
Zato što time upućuje posebnu poruku svetu koji „u kurac šalje“. Zato što tako odbija da pasivno sedi, čuva unučiće, smeši se urbi et orbi i „čeka smrt da joj se najzad klinci u pedesetoj usele u gajbu“. Zato što je „ljudsko biće koje... smije pisati što mu padne na pamet“ ma šta drugi o njoj mislili (a misle ti drugi o njoj ionako svašta). Zato što je „u sukobu sa svijetom i samom sobom“. Zato što sve oko nje i nas ponekad kao da jedino psovku i zaslužuje. I konačno: zato što time iritira i provocira one koji je nerviraju a tih i takvih ima bogami podosta.

Koga, dakle, psuje Vedrana Rudan?
Vedrana Rudan psuje: žene, muškarce, roditelje, decu, prijatelje, neprijatelje, Hrvatsku, Srbiju, Ameriku, Evropu, Rusiju, Izrael, predsednike, premijere, ministre, službenike, građane i građanke, mazohiste i sadiste, lepe i ružne, mlade i stare, nasilnike i silovatelje, katolike, muslimane, pravoslavce, Jevreje, ateiste, nacionaliste i komuniste, magnate i novobogataše, Zagreb, Rijeku, Beograd, multinacionalne kompanije, banke, korporacije, ratove i elementarne nepogode, neoimperijalizam, neokolonijalizam, globalizaciju. (Lista je naprosto predugačka i praktično neiscrpna.)

I, na kraju, kako psuje Vedrana Rudan?
Sočno i duhovito. Bez imalo zadrške, otvoreno i pikantno. Uz neizostavnu žaoku, tako da joj je gotovo nemoguće u tome parirati. Ona psuje kao Katul, psuje gore nego Petronije Arbitar. Psuje kao Rable i Bukovski ujedno. Psuje kao Vlah, psuje kao Balkanac, kao luda i kao kočijaš. Ali pre svega ostalog, ona psuje kao dama.

I dalje ne verujete?
Pročitajte onda ovu knjigu Vedrane Rudan i uverićete se sami.

Vladimir Arsenijević