Cinična provokacija napada društvene konvencije mnogo direktnije i žešće. Ona odbija poslušnost javno i konkretnim činjenjem. Ovde uzimam reč cinizam u drevnom smislu.
Od Diogena - mudraca koji je živeo u buretu, polugo, čija se imovina svodila na tuniku, torbu i štap, koji je masturbirao na gradskom trgu, napadao Aleksandra, kralja nad kraljevima, govoreći za njega da je kopile, nosio zapaljenu sveću u po bela dana urlajući da traži čoveka - cinizam je umešnost provokacije koja za omiljene mete uzima običaje, konvencije, opšti konformizam.
Njegova kritika ne uzima oblik teorijskog osporavanja, niti formalne demonstracije. Cinik ne koristi velike govore da bi objasnio šta misli o tradiciji, u racionalnom smislu neosnovanoj, duboko zastareloj, apsurdnoj, smešnoj.
On se ne krije da bi se potajno, u sebi, smejao gluposti običaja, istovremeno licemerno nastavljajući da ih sledi. On odbija svaki komfor, materijalni ili moralni, provodi svoj život grdeći društvenu glupost, a vodeći pasji život on razotkriva hipokriziju i ismeva svaku hijerarhiju. Želi da vodi život maksimalno ogoljen od svega što guši, od svega veštačkog, što zamračuje socijalno - kulturni horizont.
* Ovde se pozivam na lekcije koje je Fuko održao u Kolež de Fransu 1984, Hrabrost istine."
