Ova knjiga je rođena iz neslaganja među prijateljima. Pol Rabinov, učestvujući na seminaru koji su 1979. držali Hjubert Drajfus i Džon Serl, a koji se, između ostalog, odnosio na Mišela Fukoa, usprotivio se karakterizaciji Fukoa kao tipičnog „strukturaliste“. To protivljenje je pokrenulo raspravu koja je dovela do predloga o zajedničkom članku. Dok se rasprava nastavljala tokom leta postalo je jasno da će „članak“ biti kratka knjiga. Sada je to knjiga srednje dužine i trebalo je da bude duža. Ta knjiga je prvo trebalo da se zove Mišel Fuko: od strukturalizma do hermeneutike. Mislili smo da je Fuko bio nešto poput strukturaliste u delima Reči i stvari i Arheologija znanja, ali se pomerio ka interpretativnoj poziciji u kasnijim delima o zatvorima i seksualnosti. Grupa književnih stručnjaka i filozofa kojima smo pomenuli naše ideje uverila nas je na ubedljiv način i bez argumenata da Fuko nikada nije bio strukturalista i da je mrzeo tumačenje. Drugi naslov knjige bio je Mišel Fuko: Iza strukturalizma i hermeneutike. U toj fazi smo smatrali da je, mada Fuko precizno govoreći nije bio strukturalista, on mislio kako je strukturalizam najnaprednija pozicija u humanističkim naukama. On se, međutim, nije bavio humanističkim naukama; analizirao je diskurs kao autonomni domen spolja. Tog puta smo bili na pravom tragu. Fuko nam je rekao da je pravi podnaslov dela Reči i stvari bio Arheologija strukturalizma. Sada je naša priča glasila: mada su njegov jezik i pristup bili pod snažnim uticajem mode strukturalizma u Francuskoj, Fuko nikada nije postavio univerzalnu teoriju diskursa, već je pre težio da opiše istorijske oblike koje su zauzimale diskurzivne prakse.
