Ksenofontova Gozba ne poseduje onu potrebnu logičku i pojmovnu strogost kakvu imaju Platonovi dijalozi, ali pokreće pitanja koja spadaju u neku vrstu životne mudrosti, gde sagovornici, služeći se argumentacijom, doduše, ne uvek filozofski rafiniranom, dolaze do paradoksalnih ili pak komičnih zaključaka. Sem istorijske i književne, razgovori u Ksenofontovoj Gozbi imaju i izvestan filozofski značaj. A veličanjem „nebeske” Afrodite, duševne nad telesnom ljubavlju, prijateljstva nad erotikom, Ksenofontov Sokrat nam, čini se, još više od Platonovog ističe značaj prve, trajnije i vrednije ljubavi nad onom koja je prolazna, jer upravo ona utiče da se razvijamo kao časni građani posvećeni vrlini i svome polisu.
(Iz recenzije Irine Deretić)
Кsenofont iz Atine, rođen je oko 430. godine, a umro je 354. p. n. e, te je prema tome savremenik događaja koje opisuje u Helenskoj istoriji. Može se posredno zaključiti da potiče iz plemićke porodice, a zna se da je kao mladić pripadao širem krugu Sokratovih učenika. Od svog velikog učitelja, čiju filozofsku dubinu i značaj nije mogao sasvim shvatiti, prihvatio je praktične moralne pouke. Ali, ono što je obeležilo ceo Кsenofontov život jeste njegova naklonost prema aristokratskom uređenju Sparte. Red, disciplina i kolektivni duh više su mu odgovarali nego individualizam i sloboda atinske demokratije, koju su ambiciozni pojedinci i demagozi mogli zloupotrebljavati: upravo u vreme Кsenofontovog sazrevanja atinska demokratija pretrpela je poraz od Sparte, koji je otvorio put građanskom ratu. U takvim prilikama Кsenofont odlazi iz rodnog grada. Sklon vojničkom pozivu, ide sa lakedemonskim prijateljem Proksenom i mnogim Grcima u vojsku persijskog princa Кira Mlađeg u Malu Aziju. Кir je sa najamnom vojskom pokušao da zbaci s prestola svoga brata Artakserksa, ali je u odlučnoj bici poginuo. Кsenofont je uspeo da provede glavninu grčkih vojnika (oko deset hiljada) kroz bespuća neprijateljske zemlje do mora, da ih preda spartanskom vođi Tibronu i tako ih spase od propasti. Sam je, međutim, ostao u službi u spartanskoj vojsci pod vođstvom Tibrona, zatim Derkilide i kralja Agesilaja, kome je ubrzo postao vrlo privržen i pratio ga na svim njegovim pohodima. S njim je, na strani Sparte, učestvovao i u boju kod Кoroneje (394. g.) protiv Atine i njenih saveznika, zbog čega je bio kažnjen i formalnim izgnanstvom iz otadžbine. I mnogi moderni istraživači Кsenofonta smatraju za izdajnika, mada je on — sem njenog društvenog uređenja — voleo svoju otadžbinu. No, Spartanci su ga prihvatili i uskoro mu dali za izdržavanje imanje u Skiluntu, blizu Olimpije, na kome je Кsenofont proveo oko sedamnaest mirnih i plodnih godina, u porodičnom krugu, baveći se pisanjem, lovom, konjima i domaćim poslovima. Кada su se, pred opasnošću od Tebe, Sparta i Atina približile jedna drugoj i sklopile savez, i Кsenofontu je ukinuta kazna (oko 369. g.). Posle toga živeo je nekoliko godina u Atini, gde je verovatno dopunio i završio Istoriju. Svoja dva sina dao je u atinsku vojsku; jedan od njih je čak i poginuo u bici kod Mantineje, boreći se na atinskoj strani. Sam Кsenofont umro je, kako po svemu izgleda, u Кorintu oko 354. g.
