Beogradski filozof Vladimir Milisavljević ne pristaje lako na kanonska tumačenja velikih filozofa, naročito na tumačenja Kanta i Hegela. Knjigom tekstova Snaga egzistencije on dovodi u pitanje neke od najčvršćih uporišta u razumevanju Kanta i Hegela, pokazujući da su razlike među njima manje nego što nam ih kanonska tumačenja predaju, odnosno da se razlike pojavljuju na mestima na kojima ih nismo videli jer nismo navikli da ih na tim mestima tražimo. Milisavljevića tehnika tumačenja opire se savremenim trendovima olako obećane brzine, opire se oslanjanju na nepreglednu sekundarnu literaturu i, zapravo, ne odustaje od hermeneutičke tehnike po kojoj iz teksta koji interpretira treba iščitati više nego što je u tekst želeo da unese i sam autor. Zato se Milisavljevićevo tumačenje Kantovog pojma „autonomije volje“ pokazuje svežim kao da, u međuvremenu, o tome pojmu nisu napisana brda literature. Kada se, dakle, čini da se o slavnome pojmu više nema šta reći, Milisavljević postavlja pitanje šta je to u našoj slobodnoj volji što legitimiše naše moralno ponašanje, odnosno koji se naš čin, i zbog čega, sme nazvati moralnim? Ili, da li je izvor legitimnosti naših moralnih postupaka poštovanje moralnog zakona, ili je to sam moralni zakon? U minucioznoj, moćnoj refleksiji znalački potkrepljenoj izabranom literaturom, Milisavljević pokazuje da se i sam Kant koleba između ta dva rešenja, ali da pojam autonomije volje, zbog toga, nije manje utemeljujući za naše moralno delanje.
