TAMNI BRANITELJ RAZUMA

Sofisti su oduvek bili „loši momci“. Takvim su ih, barem, predstavljali nesumnjivo „dobri momci“ Sokrat, Platon i Aristotel, a potom i čitava vojska onih koji su, prirodno, obožavali „dobre momke“. Sofisti su se, naime – svedoče „dobri momci“ – služili svim mogućim sredstvima, a naročito logičkim i retoričkim smicalicama, da bi izašli kao pobednici iz rasprava u kojima su, kao vešti govornici, rado učestvovali. Sofist Gorgija je, recimo, prema predanju, bio u stanju da izađe pred skupštinu i svojom govorničkom veštinom začara poslanike, bez obzira da li je to o čemu govori istina ili ne. Takvo se stanje stvari nipošto nije dopalo „dobrim momcima“ te su, razume se, počeli da ogovaraju sofiste. I dobro im je krenulo. Hiljadama godina kasnije „dobri su momci“ nesumnjivo odneli pobedu nad „lošim momcima“ jer i danas „biti sofist“ ne znači ništa dobro. Naprotiv. „Biti sofist“ znači biti slatkorečiv i vešt u govoru, onaj ko će, zbog lične ili usko shvaćene koristi, da zastupa neku priču bez obzira na to da li je ona istinita ili ne. Za advokate se, utoliko, ume reći da su sofisti. Uostalom, jedna od težih moralisitčkih optužbi bila je da su sofisti, baš kao i danas advokati, radili za pare, zastupali su one koji bi mogli da ponude odgovarajuću sumu, a da li je taj neko moralna ili nemoralna osoba, da li govori istinu ili laže, za sofiste je, prema tumačenju „dobrih momaka“, bilo nevažno.

U poslednjih pedesetak godina, međutim, pojavili su se značajni radovi koji takvo viđenje žestoko dovode u sumnju, a knjiga kanadskog filozofa Kristofera Tindejla, uz radove francuske filozofkinje Barbare Kasen, nesumnjivo je jedna od najznačajnijih i najprodornijih. Tindejl je Tamne branioce razuma pisao dugo i strpljivo. S jedne strane on se poduhvatio minuciozne analize Aristotelovih „sofističkih pobijanja“, tog slavnog teksta u kojem je učitelj Aleksandra Makedonskog logikom pobijao sofističke stavove. Tindejl, međutim, ne veruje velikom Aristotelu na reč i relativno lako pokazuje da Aristotel ne radi drugo do to što rade i sofisti, jedino je on, u pojedinim sekvencama, možda veštiji od drugih. Pored toga, dovodi Tindejl u pitanje specifinu težinu teorijske filozofije i suprotstavlja joj onu filozofiju koja ne živi u tihim šumama, udobnim filozofskim školama, ili mirnim odajama, već koja se bori za život na trgu, u političkoj areni, u masi. Sofisti su bili filozofi koji su se suočavali sa masom, sa besnim političkim protivnicima, sa ljudima koji ih nisu slušali strpljivo i puni dobri volje, već su im upadali u reč, nadvikivali se s njima, svađali, vređali, nastojali da prevladaju. U takvim situacijama teško da je imalo smisla stvar posmatrati s metafizičkih visina. I, dodaje Tindejl, to nipošto ne znači da su sofisti izneveravali zahtev za istinom ili logikom, već su koristili druga sredstva od onih kojima su bili skloni Platon i Aristotel. To, najzad, ne znači da su filozofije „dobrih momaka“ vrednije, već samo da su, vremenom, odnele prevagu. Zbog toga je, predlaže kanadski filozof, možda došlo vreme da se „loši momci“, najzad, rehabilituju.

Tamni branioci razuma briljantna je, provokativna, moćna filozofska igra.