Cilj je knjige, prema tome, da polazeći od pretežno jezičko-filoloških rasprava u prvim poglavljima izloži koncepciju istine kao transcendentalnog „predikata”, ili bolje, kao „modusa”. Kao što predikat „lep” za Kanta ne označava obeležje nekog predmeta, nego naše relacije s predmetom, i u tom smislu jeste transcendentalan, isto tako ni „istinito” nije predikat koji se tiče – ili barem koji se isključivo tiče – predmeta, nego načina odnošenja s predmetom. To je, dakle, modus naše relacije sa svetom, a ne predikat nekog stanja stvarī po sebi, nezavisno od iskustva koje s njima imamo. On nam kazuje na koji način smo „povezani” sa stvarnošću, a ne jednostavno kako je sačinjena stvarnost po sebi. Ukratko, zanimalo me je da odbranim pojam istine kao nešto što nas upliće iskustveno, rekao bih čak „egzistencijalno”, u smislu koji je objašnjen u knjizi – to je „transformacionalni” pojam istine, jer iskustvo istine proizvodi transformaciju i štaviše oslobađa.
Iz Predgovora
