Predgovor:
Dolazak na vlast u Srbiji nekadašnjih Šešeljevih perjanica – Nikolića i Vučića – podstaklo je jedan deo ovdašnje javnosti da se upita da li to znači da nas ova dvojica vraćaju u devedesete godine prošlog veka, u politički i društveni ambijent obeležen nasiljem i haosom, jer se u njemu političari koji su se izlegli iz Šešeljevog jajeta najbolje snalaze. Mnogi oklevaju pred ovim pitanjem. S jedne strane, primećuju da nova vlast s velikim pijetetom govori o političkim, policijskim i vojnim šefovima iz Miloševićevog i Šešeljevog vremena, uključujući tu i lica osuđena za ratne zločine, ali su, s druge strane, fascinirani spoljnopolitičkim uspesima premijera Vučića i veruju mu na reč kada se odriče svoje nestašne prošlosti, dok Nikolića doživljavaju kao sentimentalnog rusofila i srpskog domaćina, koji je neuk i ume da izrekne i neku neverovatnu budalaštinu, ali je u suštini nezlobiv i nedužan.
Izlaz iz ove nedoumice nude Coraxove karikature. On je jedan od onih retkih i dragocenih umetnika svedoka vremena koji primećuju da srpske devedesete nisu za nama, da su nas sustigle i zaskočile taman kad smo se ponadali da smo iz njih izašli. Ono što je Filip David Nikoliću pre nekoliko meseci u lice rekao – da ga nije i da neće da ga zaboravi, Corax u svojim karikaturama govori već nekoliko godina. Kao ni David, ni on nije toliko “kulturan i vaspitan” da zaboravi ko su bili i odakle su došli Nikolić, Vučić, Dačić i ostali današnji srpski vlastodršci.
Njegove karikature pokazuju da ono što su bile osnovne odlike politike devedesetih – autokratija, populizam, kult vođe, podaništvo, korupcija, kontrola nad medijima – i dalje traje. To zaključujemo i kad danas prelistavamo albume njegovih karikatura nastalih u to vreme. One u suštini opisuju i današnje političke prilike u Srbiji. I danas je na pozornici jedan glavni lik i sve drugo se oko njega vrti. Zato nije neočekivano što se i u novim scenama iz našeg političkog života koje Corax slika, pojavljuju nama davno poznati reptili, crvi, čankolizi, cirkuzanti, strašila, ovce, kerovi, dvorske lude koje je Corax našao u Miloševićevoj službi, jer oni posle šefovog odlaska nisu izgubili posao. Šta danas rade pokazuju Coraxove nove karikature. Evo ih i uz Vučića.
Jedan od simbola koji se prvi put pojavljuje na Coraxovim crtežima iz devedesetih je ona famozna zarđala kašika, kojom je Šešelj veselo pretio da će klati Hrvate. Ovaj simbol, kojim je Corax zadužio naš likovni jezik, nije ostao u karakaturama iz devedesetih. Zajedno sa bivšim radikalima, zarđala kašika je preživela to vreme, nju rđa nije pojela. To je – kako pokazuju ove nove karkature – nezarđala rđa. Danas je najčešće vidimo u Vučićevim i Nikolićevim rukama, odnosno za ušima. Ona je sada simbol njihovog političkog porekla, podsetnik na to odakle su, iz čijeg sna su izašla ova dvojica, u kojoj pećini su ispekli zanat ovi moćni momci, ovi današnji Evropejci na čelu Srbije. Kad procenjujemo meru njihove transformacije, njihovog mirotvorstva i evropejstva – pa i kad optimistički i dobronamerno verujemo da su se oni zaista promenili – ne smemo da zaboravimo da je njihova karijera počela u znaku zarđale kašike, da su prve političke lekcije kusali iz Šešeljeve ruke, iz ove njegove kašike.
Primetio sam – i to pozdravljam – da Corax u novije vreme još neke naprednjačke prvake i prvakinje crta s ovim simbolom i biće mi drago, i to ću pozdraviti, ako tako nastavi, ako i one političare koji su nekada bili ljuti protivnici Miloševića i Šešelja, a danas su ministri i savetnici njegovih nekadašnjih učenika, počne da crta sa zarđalom kašikom, na reveru, ili na ogrlici, kao minđuše… Tek da se zna, da se ne zaboravi, da su ovi novi saveznici Vučiča i Nikolića ušli u ekipu čija je istorija počela u ovom znaku.
Ivan Čolović
