PREDGOVOR: Knjigu koju gospoćica Šturceneger danas pruža čitaocima francuskog jezika, nije potrebno posebno najavljivati. Ona sadrži stvarno viđeno i doživljeno pa se može reći da svaka njena glava predstavlja jedan dokument. Istorijska istina ništa ne gubi usled toga što autor često ostavlja punu slobodu svome srcu, naprotiv; ona time samo dobija.
Gospođica Šturceneger učinila je veliku uslugu dobronamernim duhovima nemačkog jezika, iznoseći prvo njima svoja zapažanja za koja se ne može reći da su pristrasna: ovi redovi otvoriće oči svim ljudima koji su sačuvali makar i najmanju slobodu rasuđivanja. Ovaj rad je utoliko korisniji što je izvesna štampa bila postavila sebi zadatak, već davno, da ocrni sve što je srpsko, tako da su naši najbolji prijatelji već pali u očaj zbog naše budućnosti. Međutim, heroizam naših vojnika i stoicizam naših građana, u tragičnim iskušenjima ovih poslednjih vremena, bili su očigledno takvi, da su po jednodušnoj oceni demantovali sve klevete.
Sa zadovoljstvom konstatujem da je jedna švajcarska žena, i to jedna nemačka Švajcarkinja, mogla da osvedoči da su njene srpske sestre bile na visini svog zadatka. Ovo treba istaći jer naše majke i naše sestre nisu imale prilike da se sistematski obrazuju, i da, stoga, njihova svojstva proističu iz samog nacionalnog bića.
Želim da zahvalim autoru za sva plemenita osećanja prema mojim zemljacima i mojoj zemlji o kojima svedoči njena izvanredna knjiga i koja nas nikako ne iznenađuje što potiču iz srca švajcarske građanke. Ali ja se bojim da sve moje reči ni izdaleka ne mogu istaći svu tu blagodarnost, koju je ova divna milosrdna sestra morala poneti sa postelja naših ranjenika, koji su se borili za svetu stvar naše nacionalne slobode sa punim poverenjem u budućnost naše otadžbine, kojoj su građanske vrline Švajcarske uvek bile uzor za kojim valja ići.
Pariz, 12. jula 1916., Mil. R. Vesnić, ministar Srbije u Parizu
