lz PREDGOVORA UZ DRUGO IZDANJE
[…] Ona je smatrala da se moralo polaziti od pretpostavke da su republike i pokrajine, kao i nacije i narodnosti suverene i apsolutno ravnopravne, a da istovremeno jugoslovenske institucije moraju biti osposobljene da realizuju utvrđenu politiku. One su, prema njenoj oceni, mesto za ravnopravan dogovor svih.
Jugoslovensku zajednicu nije mogla održati srpska hegemonija i protiv te politike se CK SKS angažovao bez ostatka. Ali, da bi afirmacija nacionalnog identiteta imala socijalistički sadržaj, prema oceni L. Perović, ključan je bio odnos prema nacionalizmu, a srpski nacionalizam je bio najopasniji po jugoslovensku zajednicu i stvarno i potencijalno, smatrala je ona, uz naglašavanje da je određenje prema nacionalizmu potrebno svuda u Jugoslaviji.
Rat protiv nacionalizma će i u Srbiji da potraje, ali, smatrala je, od suštinske važnosti jeste da se utvrdi da ta borba mora da se vodi svuda, time je poslata jasna poruka predstavnicima CK SK Hrvatske, pre svega Savki Dabčević i Miki Tripalu, ali i samom jugoslovenskom predsedniku čiju su podršku uživali. Govoreći o srpsko-hrvatskim odnosima, ona je poručila da to ne može biti centralno pitanje u Jugoslaviji, jer je ta teza mogla da odgovara samo nacionalistima – najpre sporazum sa Hrvatima na račun svih ostalih, a potom sa Hrvatima stvari rešavati na bazi odnosa snaga. Bila su to stanovišta koja bi se najpre okrenula protiv komunista u ovim republikama, a naposletku i protiv Jugoslavije.
Dr. Milivoj Bešlin, naučni saradnik, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Univerziteta u Beogradu
