Balzak je svoga Čiča-Gorioa napisao u jednom dahu, za svega, četiri meseca: od kraja septembra 1834. do 26. januara 1835, kada javlja svojoj budućoj ženi, Evelini Hanskoj, da je roman završio. Roman se pojavio kao zasebna knjiga u martu, ali je već ranije, od decembra 1834, izlazio u nastavcima u „Pariskoj reviji”. Od samog početka Balzak je svestan da piše veliko delo. U pismu majci on se poverava: „To delo je još lepše od Evgenije Grande” a kad je završio prvi deo romana piše jednoj prijateljici iz detinjstva da „nikada nijedno delo veličanstvenije u svojoj strahoti nije ovladalo ljudskim mozgom”. Balzak je Čiča-Gorioa pisao u pravoj stavaralačkoj groznici. Radio je i po osamnaest časova dnevno i, kao što je imao običaj, snagom sopstvene uobrazilje, uživljavao se do te mere u svet svojih ličnosti da je o njima često govorio kao o starim znancima.
Delo je doživelo lep uspeh kod čitalačke publike, ali ne i kod kritike, mada se Balzak hvalio da su i „najžešći neprijatelji pali na kolena”. Kritičari su Balzakov roman dočekali prilično hladno, zamerajući autoru da preteruje, da ne poznaje visoke krugove, pa čak i da je nemoralan. Kao i mnoga remek-dela, Čiča Gorio je dugo čekao na priznanje kritike.
.png){kind=logo}
