Proizvodi

Večni muž • Krotka • Pošteni lopov • Netočka Nezvanova

Zbirka pripovedaka jednog od najvećih svetskih književnika donosi snažne psihološke priče o ljubavi, krivici, patnji i potrazi za smislom života. U knjizi Krotka i druge pripovetke, Fjodor Mihajlovič Dostojevski istražuje najdublje slojeve ljudske prirode i postavlja pitanja koja su i danas jednako aktuelna.

Na razmeđi književnosti i filozofije, Dostojevski u ovim delima otvara teme lične slobode, odgovornosti, dobra i zla, kao i složenih odnosa između ljudi. Njegovi junaci suočavaju se sa unutrašnjim dilemama, moralnim padovima i borbom za lični identitet, što ove pripovetke čini izuzetno snažnim i nezaboravnim.

U pripovetkama Krotka i Večni muž, autor donosi duboke psihološke studije o ljubavi, braku i odnosu između tiranina i žrtve. Ljubavne drame postaju okvir za istraživanje ljudskih slabosti, strahova i unutrašnjih sukoba.

U priči Pošteni lopov, Dostojevski istražuje moralne dileme i snagu oproštaja, dok novela Netočka Nezvanova donosi dirljivu priču o detinjstvu, umetnosti i izdaji poverenja. Ovo delo, napisano u ranoj fazi autorovog stvaralaštva, ističe se posebnom lirskom snagom i emocionalnom dubinom.

Zašto pročitati ovu knjigu:

Izbor najznačajnijih pripovedaka Dostojevskog
Duboka psihološka i filozofska tematika
Priče o ljubavi, patnji, krivici i iskupljenju
Idealno za ljubitelje klasika svetske književnosti
Knjiga koja podstiče razmišljanje o suštinskim životnim pitanjima

Krotka i druge pripovetke predstavljaju dragoceno izdanje za sve ljubitelje ruske književnosti, psiholoških romana i dela koja istražuju dubine ljudske duše. Ovo je knjiga koja ostavlja snažan utisak i dugo ostaje u mislima čitalaca.

Stogodišnja baka i druge pripovetke – Fjodor Mihajlovič Dostojevski
Stogodišnja baka • Gospodin Proharčin • San smešnog čoveka • Gazdarica • Selo Stepančikovo • Tuđa žena i muž pod krevetom

U ovoj raznovrsnoj zbirci pripovedaka Fjodor Mihajlovič Dostojevski još jednom pokazuje zašto se ubraja među najveće poznavaoce ljudske duše. Njegovi likovi nisu ni potpuno dobri ni potpuno loši — oni su složeni, protivrečni i duboko ljudski, zbog čega ove priče i danas snažno odjekuju među čitaocima.

Zbirka donosi šest izuzetnih dela koja istražuju različite aspekte ljudske prirode — od egzistencijalnih dilema i moralnih preispitivanja do društvene satire i suptilnog humora.

U pripoveci Stogodišnja baka, pripovedač susreće staricu na ulici i zamišlja njenu poslednju šetnju, razmišljajući o prolaznosti života, porodici i mirnom završetku ljudskog puta.
U priči Gospodin Proharčin, Dostojevski prikazuje složen karakter „malog čoveka“, rastrzanog između straha, tuge, pohlepe i potrebe za sigurnošću.
San smešnog čoveka donosi snažnu filozofsku priču o duhovnom preobražaju, odgovornosti i ljudskoj težnji ka moralnom savršenstvu.

U pripoveci Gazdarica, autor kroz simboličnu priču o sukobu dva muškarca prikazuje borbu između starog i novog sveta, dok žena u središtu radnje postaje simbol narodne duše.

Poslednje dve priče, Selo Stepančikovo i Tuđa žena i muž pod krevetom, otkrivaju Dostojevskog u drugačijem tonu — sa više ironije, humora i društvene satire. U njima se već nazire galerija likova koji će kasnije obeležiti njegova najpoznatija dela.

Zašto pročitati ovu knjigu:

Izbor značajnih pripovedaka Fjodora Mihajloviča Dostojevskog
Duboka psihološka i filozofska tematika
Priče o ljudskim slabostima, ambicijama i moralnim dilemama
Kombinacija ozbiljnih tema, humora i ironije
Idealno za ljubitelje klasika svetske književnosti

Stogodišnja baka i druge pripovetke pružaju jedinstven uvid u stvaralaštvo ruskog klasika i predstavljaju savršen izbor za sve koji žele da upoznaju različite aspekte književnog genija Fjodora Mihajloviča Dostojevskog.

Snažan psihološki roman o strasti, zavisnosti i čovekovoj borbi sa sopstvenim slabostima, u kojem Dostojevski prodire duboko u ljudsku prirodu i razotkriva pogubnu moć kocke.

Mladi učitelj Aleksej Ivanovič dolazi u otmeni nemački gradić Ruletenburg kao pratnja osiromašenoj plemićkoj porodici, ne sluteći da će se ubrzo naći u vrtlogu sudbinskih iskušenja. U početku deluje kao posmatrač, ali unutrašnji sukob između ponosa i pokornosti ne dopušta mu da ostane po strani. Ubrzo postaje zarobljenik dve snažne strasti – nedostižne ljubavi prema Polini i neodoljive privlačnosti ruleta.

U svetu u kome se vrednost čoveka meri dobitkom i gubitkom, Aleksej veruje da jedan obrt točka može promeniti njegovu sudbinu. Dok posmatra moralni pad ljudi oko sebe, i sam tone u vrtlog kockarske zavisnosti. Njegov uspon i pad postaju snažna slika čovekove borbe sa iluzijom da se sudbina može pobediti. Na kraju, Aleksej dolazi do gorkog saznanja – u igri na sve ili ništa čovek najčešće gubi ono najvrednije: samoga sebe.

Roman Kockar inspirisan je i ličnim iskustvom Dostojevskog, što dodatno doprinosi autentičnosti i psihološkoj dubini ovog dela. Kratak, ali izuzetno snažan, ovaj roman spada među najintenzivnija dela svetske književnosti.

Zašto pročitati ovu knjigu:

Klasično delo jednog od najvećih pisaca svetske književnosti
Snažan psihološki roman o zavisnosti i ljudskoj slabosti
Dinamična i napeta priča o ljubavi, strasti i sudbini
Idealan izbor za ljubitelje klasika i psiholoških romana

O romanu su pohvalno govorili i veliki mislioci i pisci.
„Dostojevski je jedini psiholog od koga sam imao šta da naučim“, zapisao je Fridrih Niče, dok je Andre Žid roman opisao kao „strasnu i surovu ispovest o čoveku koji sve stavlja na kocku“.

Predgovor ovom izdanju napisao je Jovan Popov, redovni profesor opšte književnosti i teorije književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski rođen je u Moskva 1821. godine i smatra se jednim od najvećih pisaca svih vremena. Njegova dela, među kojima su Zločin i kazna, Idiot i Braća Karamazovi, i danas predstavljaju vrhunac svetske književnosti i nezaobilazno štivo za sve ljubitelje klasika.

Jedan od najvećih ruskih pisaca i vizionara, neizmerno je uticao na razvoj moderne svetske književnosti. Roman Mladić, pretposlednje delo Dostojevskog, objavljen je 1875. u Petrogradu. Među velikim romanima Dostojevskog, Mladić je bio omiljena knjiga Kafke, Selindžera I Hamsuna, među brojnim velikim piscima kojima je Dostojevski bio uzor. Mladić je pre svega roman o odrastanju (kao što su „Kapetanova kći“ ili „Lovac u žitu“), s itm što je ovo odrastanje zgusnuto u samo dva-tri meseca u životu junaka. Mladi junak i Versilov, njegov otac, kao da su odrazi mladog Dostojevskog i Dostojevskog u vreme kad je pisao roman. Mladić je u tom aspektu jedno od najličnijih dela velikog pisca, psihološko istraživanje unutrašnjih sukoba junaka, s dubokim uvidima u izazove odrastanja i probleme ljudske slobode. Osim ova dva muška lika, tu su izuzetni ženski likovi: fatalna Katarina Nikolajevna –„carica zemaljska“, junakova majka Sofija –„anđeo nebeski“, fascinantna Tatjana Pavlovna, kontroverzna Ana Andrejevna. . . Ovo je i porodični roman, u kome je „slučajna porodica“ mladog junaka antiteza aristokratske porodice koju Tolstoj opisuje u „Ani Karenjini“. Uz sve to, ovo je priča o neuzvraćenim ljubavima i, povezano s tim, „ljudima istog bezumlja“. Sve se odvija kroz vizuru junaka, koji, u svojoj pobuni protiv društva, ima „ideju“ čijim ostvarenjem može da baci čitav svet pod svoje noge.„Ideja“ o kojoj je reč, postala je u naše vreme ideja miliona mladih ljudi širom planete, tako da je Mladić i u tome veoma aktuelno delo, knjiga u potrazi za smislom egzistencije u svetu koji se sve brže menja.

U polutami severnih noći, usamljeni sanjar – čovek nežne naravi i bogatog unutrašnjeg sveta – luta peterburškim ulicama, nalazeći utočište u tišini i sopstvenoj mašti. Njegovu svakodnevicu ispunjavaju dugi razgovori sa samim sobom i svetlost belih noći, koje mu daju iluziju da nije potpuno sam. Jedne takve noći upoznaje Nastenjku, krhku i iskrenu devojku čija je sudbina obeležena strpljivim čekanjem i nadom. Njihov susret prerasta u dirljivu ispovest dvoje usamljeničkih duša, gde poverenje istovremeno pruža utehu i izaziva iluzije.

Njihova priča, kratka poput same bele noći, otkriva duboku istinu: najnežnije ljudske veze često traju najkraće, ali upravo zbog toga ostaju nezaboravne.

Zašto čitati ovu novelu:
Dirljiva i bezvremena ljubavna priča o mladosti, usamljenosti i snovima

Prelepo prepletena atmosfera Sankt Peterburga i svetlost belih noći

Idealan izbor za ljubitelje klasika i dela Fjodora Dostojevskog

Priznati komentari:
„On slika poput Rembranta, a umetnost njegovih slika toliko je moćna i često toliko savršena da bi, uveren sam, Dostojevski svejedno bio najveći romanopisac.“ – Andre Žid
„Korisnici društvenih mreža širom sveta zanosno su pisali o prelepoj ljubavnoj priči, dirljivoj i romantičnoj, koja slama srca, a opet ostavlja nezaboravan utisak.“ – The Guardian

Važne napomene:
Predgovor romanu Bele noći napisala je doc. dr Vasilisa Šljivar, docent na Filološkom fakultetu, Katedra za slavistiku.

Ciljna grupa:
Knjiga za sve ljubitelje klasika, posebno čitaoce privržene romanima Fjodora Dostojevskog.

O autoru:
Fjodor Mihajlovič Dostojevski (1821–1881) bio je jedan od najvećih ruskih romanopisaca. Rođen u Moskvi, odrastao je u siromašnom okruženju koje je duboko uticalo na njegovo stvaralaštvo. Nakon ranih književnih pokušaja i prevoda Balzaka, Dostojevski se uključuje u revolucionarni kružok i biva osuđen na smrt, a kazna mu je u poslednjem trenutku preinačena u teški prisilni rad u Sibiru.

Iskustva iz robije oblikovala su njegovu kasniju književnost, uključujući velika dela kao što su Zločin i kazna, Idiota, Braća Karamazovi i Zli dusi. Njegova dela istražuju složenost ljudske psihe, moralne dileme i duboke emocije. Dostojevski je preminuo 9. februara 1881. godine u Sankt Peterburgu, ostavljajući neizbrisiv trag u svetskoj književnosti.

Nakon višegodišnjeg boravka u sanatorijumu, knez Lav Nikolajevič Miškin vraća se u petrogradsko društvo, ali njegovo ponašanje, obeleženo iskrenošću i naivnošću, čini ga neuobičajenim i teško razumljivim. Stoga ga brzo proglašavaju idiotom. Međutim, povrh prostodušnosti, odlikuju ga i izuzetna moć opažanja i duboko razumevanje.

Kao stranac u svetu u kojem se čine brojni moralni kompromisi, Miškin neočekivano ulazi u živote ljudi koji svojim postupcima narušavaju društvene konvencije. Njegova dobrota privlači razvratnog trgovca Rogožina i fatalnu lepoticu Nastasju Filipovnu, ličnosti u tragičnom sukobu sa sobom i svetom. Njihova povezanost s Miškinom uvlači ga u vrtlog strasti, ljubomore i izdaje, te on postaje svedok dubokog ljudskog stradanja. Naposletku, Miškin doživljava tragično otkriće: istinska dobrota, u surovom svetu, često ne može da opstane.

„Knez Miškin je pokušaj Dostojevskog da naslika pozitivno lepog čoveka, ali je rezultat toga da je taj čovek, taj Hrist, uvučen u stihije strasti i on sam slomljen i slama druge. U Miškinu, Dostojevski je pokazao kako je nemoguće biti Hrist među ljudima“ – Nikolaj Berđajev

„Knez Miškin, kao nosilac reči i ideologije, ne zatvara i ne zaokružuje likove oko sebe. On ne postaje autoritativni centar romana; naprotiv, on je neprestano provociran tuđim glasovima i tuđim svesnostima (Nastasja Filipovna, Rogožin) i ne može izreći završnu reč o njima.“ – Mihail Bahtin

Predgovor romanu Idiot napisala je prof. dr Kornelija Ičin, redovna profesorka na Filološkom fakultetu na Katedri za slavistiku.

Dostojevski je od svih svojih dela najviše voleo roman Idiot.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski rodio se u Moskvi 11. novembra 1821. godine, kao drugo od šestoro dece. Odrastao je u kraju Moskve koji se zvao „Ubogi dom“, u ulici Božedomka, gde se nalazilo siromašno groblje, ludnica, kao i bolnica za siromašne, u kojoj je kao lekar služio njegov otac. Sivilo tog sveta veoma je uticalo na njega, te se otelotvorilo i u njegovom stvaralaštvu. Kada se Dostojevski upisao na Akademiju vojnih inženjera 1838. godine, nije se tamo snašao s obzirom na sopstvena interesovanja, te ne čudi njegovo potpuno kasnije povlačenje iz inženjerske službe. Prvi književni poduhvati Dostojevskog začeti su upravo na pomenutoj akademiji. Njegovo prvo objavljeno delo bio je prevod Balzakovog romana Evgenija Grande, koji se pojavio 1844. godine. U zimu iste godine počeo je da piše epistolarni roman Bedni ljudi, koji predstavlja devizu i program njegove ukupne buduće delatnosti. Godine 1847, u vreme kada najviše čita Dikensa, Dostojevski upoznaje revolucionara i furijeristu Mihaila Petraševskog, te se priključuje njegovom socijalnom kružoku, čiji je cilj bilo podizanje ustanka u Rusiji. Dostojevski, zajedno sa ostalim članovima grupe, biva uhapšen i osuđen na smrt streljanjem, ali je presuda u poslednjem trenutku preinačena u „građansku smrt“, odnosno na teški prisilni rad u Semipalatinsku, u istočnom Kazahstanu. Piščeva iskustva iz dana koje je proveo kao robijaš zabeležena su u Zapisima iz mrtvog doma. Budući da se pisac u to vreme tek vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, on novim romanima pokušava da iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga. Stoga je velike nade polagao u roman Zločin i kazna, koji predstavlja prvi od četiri njegova velika romana. Značajnu prekretnicu u njegovom stvaralaštvu predstavlja činjenica da se, do vremena kad je počeo da piše Ponižene i uvređene, koji su objavljivani tokom 1861. godine, već uveliko oslobodio uticaja svog bivšeg uzora Gogolja. Narednih nekoliko godina Dostojevski je proveo putujući Evropom. Zahvaljujući boravku u inostranstvu, oblikovali su se osnovni idejni okviri za dalji rad Dostojevskog, odnosno za nastanak njegovih novih romana – Zli dusi, Mladić i Braća Karamazovi. Dostojevski je roman Idiot – omiljeno sopstveno delo – napisao tokom boravka u inostranstvu. Stvaralački uspon i književna slava koje je Dostojevski doživeo tada pratiće ga sve do kraja života, što neće uspeti da zaseni ni činjenica da se pisac, na političkom planu, odrekao svega čemu se divio u mladosti. Nakon objavljivanja romana Braća Karamazovi, autor je planirao da napiše i njegov nastavak, koji bi tematizovao život Aljoše Karamazova, čime bi se ostvarila njegova ranija ideja o velikom romanu. Taj bi roman bio ispunjen piščevim celokupnim duhovnim iskustvom i pogledom na svet. Međutim, poslednje njegovo delo bio je Govor o Puškinu. Preminuo je 9. februara 1881. godine u Sankt Peterburgu.

Nakon višegodišnjeg boravka u sanatorijumu, knez Lav Nikolajevič Miškin vraća se u petrogradsko društvo, ali njegovo ponašanje, obeleženo iskrenošću i naivnošću, čini ga neuobičajenim i teško razumljivim. Stoga ga brzo proglašavaju idiotom. Međutim, povrh prostodušnosti, odlikuju ga i izuzetna moć opažanja i duboko razumevanje.

Kao stranac u svetu u kojem se čine brojni moralni kompromisi, Miškin neočekivano ulazi u živote ljudi koji svojim postupcima narušavaju društvene konvencije. Njegova dobrota privlači razvratnog trgovca Rogožina i fatalnu lepoticu Nastasju Filipovnu, ličnosti u tragičnom sukobu sa sobom i svetom. Njihova povezanost s Miškinom uvlači ga u vrtlog strasti, ljubomore i izdaje, te on postaje svedok dubokog ljudskog stradanja. Naposletku, Miškin doživljava tragično otkriće: istinska dobrota, u surovom svetu, često ne može da opstane.


„Knez Miškin je pokušaj Dostojevskog da naslika pozitivno lepog čoveka, ali je rezultat toga da je taj čovek, taj Hrist, uvučen u stihije strasti i on sam slomljen i slama druge. U Miškinu, Dostojevski je pokazao kako je nemoguće biti Hrist među ljudima“ – Nikolaj Berđajev

„Knez Miškin, kao nosilac reči i ideologije, ne zatvara i ne zaokružuje likove oko sebe. On ne postaje autoritativni centar romana; naprotiv, on je neprestano provociran tuđim glasovima i tuđim svesnostima (Nastasja Filipovna, Rogožin) i ne može izreći završnu reč o njima.“ – Mihail Bahtin


Predgovor romanu Idiot napisala je prof. dr Kornelija Ičin, redovna profesorka na Filološkom fakultetu na Katedri za slavistiku.

Dostojevski je od svih svojih dela najviše voleo roman Idiot.

O autoru
Fjodor Mihajlovič Dostojevski rodio se u Moskvi 11. novembra 1821. godine, kao drugo od šestoro dece. Odrastao je u kraju Moskve koji se zvao „Ubogi dom“, u ulici Božedomka, gde se nalazilo siromašno groblje, ludnica, kao i bolnica za siromašne, u kojoj je kao lekar služio njegov otac. Sivilo tog sveta veoma je uticalo na njega, te se otelotvorilo i u njegovom stvaralaštvu. Kada se Dostojevski upisao na Akademiju vojnih inženjera 1838. godine, nije se tamo snašao s obzirom na sopstvena interesovanja, te ne čudi njegovo potpuno kasnije povlačenje iz inženjerske službe. Prvi književni poduhvati Dostojevskog začeti su upravo na pomenutoj akademiji. Njegovo prvo objavljeno delo bio je prevod Balzakovog romana Evgenija Grande, koji se pojavio 1844. godine. U zimu iste godine počeo je da piše epistolarni roman Bedni ljudi, koji predstavlja devizu i program njegove ukupne buduće delatnosti. Godine 1847, u vreme kada najviše čita Dikensa, Dostojevski upoznaje revolucionara i furijeristu Mihaila Petraševskog, te se priključuje njegovom socijalnom kružoku, čiji je cilj bilo podizanje ustanka u Rusiji. Dostojevski, zajedno sa ostalim članovima grupe, biva uhapšen i osuđen na smrt streljanjem, ali je presuda u poslednjem trenutku preinačena u „građansku smrt“, odnosno na teški prisilni rad u Semipalatinsku, u istočnom Kazahstanu. Piščeva iskustva iz dana koje je proveo kao robijaš zabeležena su u Zapisima iz mrtvog doma. Budući da se pisac u to vreme tek vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, on novim romanima pokušava da iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga. Stoga je velike nade polagao u roman Zločin i kazna, koji predstavlja prvi od četiri njegova velika romana. Značajnu prekretnicu u njegovom stvaralaštvu predstavlja činjenica da se, do vremena kad je počeo da piše Ponižene i uvređene, koji su objavljivani tokom 1861. godine, već uveliko oslobodio uticaja svog bivšeg uzora Gogolja. Narednih nekoliko godina Dostojevski je proveo putujući Evropom. Zahvaljujući boravku u inostranstvu, oblikovali su se osnovni idejni okviri za dalji rad Dostojevskog, odnosno za nastanak njegovih novih romana – Zli dusi, Mladić i Braća Karamazovi. Dostojevski je roman Idiot – omiljeno sopstveno delo – napisao tokom boravka u inostranstvu. Stvaralački uspon i književna slava koje je Dostojevski doživeo tada pratiće ga sve do kraja života, što neće uspeti da zaseni ni činjenica da se pisac, na političkom planu, odrekao svega čemu se divio u mladosti. Nakon objavljivanja romana Braća Karamazovi, autor je planirao da napiše i njegov nastavak, koji bi tematizovao život Aljoše Karamazova, čime bi se ostvarila njegova ranija ideja o velikom romanu. Taj bi roman bio ispunjen piščevim celokupnim duhovnim iskustvom i pogledom na svet. Međutim, poslednje njegovo delo bio je Govor o Puškinu. Preminuo je 9. februara 1881. godine u Sankt Peterburgu.

Gazdarica je kratak roman, koji prati povučenog i usamljenog Vasilija Ordinova. Nakon što je izbačen iz stana, useljava se kod tajanstvene žene Katarine i njenog starijeg muža Murina. Vasilije ubrzo razvija osećanja prema Katarini, koja deluje potčinjeno i uplašeno. Međutim, postaje nejasno da li su njegova osećanja uzvraćena ili je žrtva iluzija i preosetljive psihe.

„Govorilo se za njega da je pametan čovek. Tako u izvesnim krugovima nazivaju po-sebnu ljudsku vrstu koja živi na tuđ račun, ništa ne radi niti išta hoće da radi, i koja od večite lenjosti i nerada ima komad sala umesto srca. Od njih se neprestano može čuti da ne rade zbog nekih zamršenih, nezgodnih prilika koje „zamaraju njihov genije“, i da ih radi toga treba „žaliti“. Eto tako se oni izražavaju, to je njihov mot d‘ordre, njihova parola i lozinka, fraza koju siti i debeli ljudi uvek svuda govore, tako da je već postala dosadna, kao neosporno tartifstvo i prazna reč. Uostalom, neki od tih šaljivčina koji ne mogu da nađu sebi zanimanje – što uostalom i ne traže – baš žele da svet pomisli kako kod njih umesto srca nije salo, već naprotiv, nešto vrlo duboko, ali šta, to ne bi mogao reći ni najbolji hirurg, iz učtivosti, naravno. Ta gospoda i žive samo od toga što sve svoje instinkte upućuju na grubo ismevanje, kratkovido osuđivanje i beskrajnu oholost. Kako nemaju šta drugo da rade nego da podvlače i ponavljaju tuđe greške i slabosti, i kako im je dobrote dato koliko i ajkuli, onda im i nije teško da s tim sredstvima predostrožnosti budu prilično obazrivi s ljudima. Time se oni i razmeću. Oni su, recimo, skoro ubeđeni da ceo svet mogu pojesti; da im je on što i ostriga u ostavi; da su svi osim njih budale; da je svako nalik na limun ili sunđer, koga oni mogu kad im se prohte da cede jer im treba sok. . . “

Mali junak

Proročki roman o revolucionarnom fanatizmu

Godine 1849. Dostojevski je zbog sumnje da širi previše slobodne političke ideje koje se negativno odražavaju na vlast.

„Dostojevski je bio najveći tumač ruske duše.“
– Njujork Tajms

Radnja novele Bele noći odvija se tokom četiri noći u Petrogradu i govori o neočekivanom susretu na ulici dvoje mladih koji se upoznaju i dele svoja najdublja osećanja. Mladi sanjar pažljivo sluša ljubavne jade neiskusne Nastjenjke i nesebično joj poklanja svoju pomoć i srce. U osvit petog dana, njeno pismo će rasplamsati njegovu duševnu uznemirenost i duboko dirnuti čitaoca.

U ovom mladalačkom delu Dostojevski razvija sve aspekte iracionalne, adolescentske ljubavi. Iza svežine ove dirljive i strastvene priče nalazi se, pre svega, želja da razumemo i prihvatimo drugog.

„Ta izuzetna obdarenost Dostojevskog da čuje i razume sve glasove odjednom i istovremeno, kojoj bi mogla biti ravna jedino još ona Danteova, upravo mu je i omogućila da stvori polifonijski roman.“
– Mihail Bahtin
*

Prvi roman Dostojevskog, Jadni ljudi, doneo je piscu momentalnu slavu. Iz prepiske Makara Aleksejeviča Djevuškina i njegove štićenice Varvare Aleksejevne Dobrosjolove upoznajemo sudbinu čestitog pedesetogodišnjeg činovnika i život jedne mlade devojke suočene s bezizlaznom situacijom. Veoma siromašni i neprestano izloženi gladi, bolesti, sramoti i propadanju, ovo dvoje junaka, čiji se čitav odnos odvija kroz pisma, postepeno otkrivaju svoje najdublje strepnje i nadanja jedno drugom.

Dostojevski istražuje teme usamljenosti, čežnje i bolne težnje za povezanošću, navodeći čitaoce na dirljivo promišljanje o prolaznoj prirodi sreće i mogućnosti prave ljubavi.

„Čast i slava mladom pesniku čija muza voli stanare potkrovlja i podruma, i govori o njima stanovnicima zlatnih palata: ʼI oni su ljudi, oni su vaša braćaʼ.“
– Visarion Bjelinski

Jedan od najvećih ruskih pisaca i vizionara, ne-izmerno je uticao na razvoj moderne svetske književnosti. Hamsun, Kafka, Selin, Fante, Bora Stanković, Bukovski, Tomas Bernhard, samo su neki od pisaca kojima je Dostojevski bio uzor. U proleće 1849. godine Dostojevski je uhapšen i osuđen na smrt, da bi pred samo pogubljenje bio pomilovan i poslat na robiju. Neposredno pred hapšenje objavio je novelu Bele noći i radio na romanu Njetočka Nezvanova.

Poniženi i uvređeni (1861) prvi je u nizu od šest velikih romana Dostojevskog napisanih u poslednje dve decenije njegovog života. Usledili su Zločin i kazna (1866), Idiot (1868), Zli dusi (1871-72), Mladić (1875) i Braća Karamazovi (1879-80). Dostojevski je počeo da piše Ponižene i uvređene još u Sibiru, pre povratka u Petrograd krajem 1859. godine; pisao ih paralelno sa Zapisima iz mrtvog doma (1862), potresnom svedočanstvu o četiri godine koje je proveo na robiji. U romanu su vidljivi tragovi Belih noći i Njetočke Nezvanove (Neli ima nešto od devojčice Njetočke, a Nataša se može povezati sa Nastjenjkom iz Belih noći, u situaciji gde su dva glavna muška lika zaljubljena u nju). Demonski lik kneza Val-kovskog jedan je od najmračnijih u opusu Dostojevskog i oštro se izdvaja od većine ostalih likova. Nataša, glavni lik u romanu, među najlepšim ženskim likovima koje je stvorio Dostojevski, podseća malo na Puškinovu Tatjanu u Evgeniju Onjeginu. Ali i ostali ženski likovi, od Natašine majke, Ane Andrejevne, koja kao da je izašla iz drevnih ruskih skaski, pa preko detinje čistih likova Katje Fjodorovne i Aleksandre Semjonovne, do male Neli i sluškinje Mavre, dominiraju romanom. Ovo je sedmi u nizu novih prevoda Dostojevskog objavljenih u izdavačkoj kući LOM (Zapisi iz mrtvog doma, Kockar, Bele noći, Krotka, Slabo srce, Njetočka i Katja).

Jedan od najvećih ruskih pisaca i vizionara, neizmerno je uticao na razvoj moderne svetske književnosti. Hamsun, Kafka, Selin, Fante, Bora Stanković, Bukovski, Tomas Bernhard, samo su neki od pisaca kojima je Dostojevski bio uzor. Od 1873. godine Dostojevski je s prekidima objavljivao DNEVNIK PISCA. Ovaj izbor je iz Dnevnika za januar-mart 1877.

„U svetu danas, kakav on jeste, slobodu zamišljaju u razuzdanosti, međutim, stvar-na sloboda se nalazi u savladavanju sebe i sopstvene volje, u takvom savladavanju da čovek najzad postiže takvo moralno stanje da može u svakom trenutku da bude samom sebi gospodar. Razuzdanost vaših želja može da vas odvede u ropstvo. Zbog toga danas skoro ceo svet smatra da je novčana moć i zakoni koji garantuju tu moć i takvu imovinu ono što obezbeđuje slobodu: ‘Imam novac, prema tome – mogu da radim šta god hoću; imam novac, prema tome – neću propasti, neću od drugog tražiti pomoć, a biti u stanju da ti ničija pomoć nije potrebna – to je najviša sloboda’. Ali to u suštini nije sloboda nego ropstvo, robovanje novcu. Naprotiv, najviša slobo-da je – ne zgrtati, ne brinuti o novcu, ona je u onom: razdeli sve što imaš i pođi i sam da služiš! Ako je čovek sposoban za tako nešto, ako može sebe dotle da savlada – zar neće posle toga biti slobodan? To je već najviša manifestacija volje!“ Jedno od najvažnijih pitanja našeg doba

Rodion Romanovič Raskoljnikov je bivši student prava koji, mučen siromaštvom i neizvesnom budućnošću, odlućuje da opljačka i ubije omraženu zelenašicu Aljonu Ivanovnu.

Međutim, iznenađujuće je to što on smatra da je njegov ćin u moralnom smislu ispravan, budući da svoje težnje stavlja u rang sa postupcima Napoleona Bonaparte, smatrajući ih izuzetnim. Raskoljnikov veruje da je i on, kao naročit pojedinac, iznad moralnih pravila koja važe za druge. U trenutku izvršenja zločina zadesila ga je nepredviđena okolnost – naišla je jurodiva Lizaveta Ivanovna, staričina sestra, te je i nju ubio. To je pokolebalo njegova dotadašnja razmišljanja o konceptu zločina, čime je započela njegova borba sa grižom savesti.

Raskoljnikovljeva svakodnevica naprasno se dinamizuje najpre posetama njegovog prijatelja Razumihina – koji u izvesnom smislu predstavlja njegov antipod – kao i dolaskom njegove majke i sestre u grad, te vešću da je njegova sestra verena za ozloglašenog Svidrigajlova. Takođe, primoran je da odlazi na policijska saslušanja, gde se susreće sa Porfirijem Petrovičem, koji njihove razgovore o počinjenom zločinu pretvara u igru mačke i miša. Raskoljnikov će se upoznati i sa porodicom Marmeladov, kojoj pripada i prostituka Sonja. Ona utehu za svoju životnu nesreću pronalazi jedino u hrišćanstvu, i predstavlja jedinu osobu koja može da krene sa njim na put ka iskupljenju.

„Dostojevski upotrebljava hrišćansku reč kako bi naglasio moralnu dubinu antiherojevog obnavljanja. Protagonista se ogrešio o ljudsku meru, a čovečnosti ga vraća neumerenost Sonjine ljubavi, kao vrhunska norma i maksimum koji tek čoveka čini čovekom.“ – Vuk Petrović

„Glavni značaj Dostojevskog nije toliko u filozofiji, psihologiji ili mistici koliko u otvaranju nove, zbilja genijalne stranice u istoriji evropskog romana.“
– Leonid Grosman

Ubeđen sam da je u tome bilo pedeset posto moje sujete; želeo sam da gledaoce zadivim bezumnim rizikom, i – čudno osećanje – jasno se sećam kako me je, bez ikakvog izazova samoljublja, obuzela jeziva želja da rizikujem. Može biti da se duša, prolazeći kroz tolika osećanja, ne zasićuje, nego se samo razdražuje i traži sve jača i jača osećanja, do konačnog zamora.

U imaginarnom gradiću Ruletenburgu zatičemo skromnog učitelja Alekseja Ivanoviča u društvu stranaca koji se kockaju. Zaljubljen u svoju učenicu Polinu, usvojenicu starog generala kome preti finansijska propast, Aleksej učestvuje u vrtoglavim događajima koji se pletu oko ovog društva omamljenog mirisom novca.

Tokom petnaest godina Dostojevski je patio od iste zavisnosti, strastveno se kockajući od Moskve do Baden-Badena, a ovaj roman je napisao za samo dvadeset sedam dana kako bi ispunio obavezu prema svom izdavaču.

„Ja uzimam neposrednu prirodu, no ipak veoma razuđenog čoveka, ali u svemu nedovršenog! Čoveka koji je izgubio veru i koji ne sme da ne veruje, koji ustaje protiv autoriteta i koji ih se plaši... Glavna stvar je u tome što su svi njegovi životni sokovi, snaga, vitalnost, smelost otišli na rulet. On je kockar, ali ne običan kockar, kao što Puškinov vitez tvrdica nije običan cicija...“
– Fjodor Dostojevski u pismu 1863. godine

Vi čeznete za idealom, za vrlinama. Ali, prijatelju moj, ja sam i sam spreman da priznam sve što naredite, ali šta da radim kad sigurno znam da je u osnovi svih ljudskih vrlina najdublji egoizam. I što je stvar čestitija, utoliko više egoizma nosi u sebi. Voli samoga sebe, to je jedini princip koji priznajem. Život je trgovačka pogodba…

Oskar Vajld je tvrdio da Poniženi i uvređeni „uopšte nije inferioran roman u odnosu na druga velika remek-dela“, a kaže se da je Fridrih Niče bio dirnut sudbinama junaka. Dostojevski uranja čitaoca u svet moralne degradacije, neuzvraćene ljubavi i nepomirljivih odnosa, prikazujući brojne paradokse ljudske duše.

U središtu priče nalaze se Ivan Petrovič Vanja, mladi pisac, od detinjstva zaljubljen u Natašu Ihmenjevu, koja pada pod šarm egoističanog mladog plemića Aljoša i napušta roditeljski dom. Sve troje će patiti zbog sebičnih mahinacija Aljošinog oca, mračnog i moćnog kneza Valkovskog, i biti suočeni sa problemom moralnog izbora.

„Ovaj roman ima duboko autobiografski značaj jer je lik Vanje, siromašnog pisca koji voli Natašu uprkos njenom grehu i sramoti, slika samog Dostojevskog.“ – Oskar Vajld

„Romani Dostojevskog su uzavreli vrtlozi, peščane oluje koje se vrte, vodeni gejziri koji šište, kipe i usisavaju nas. Oni su sastavljeni od same duše. Protiv naše volje uvučeni smo, uskovitlani, zaslepljeni, ugušeni, a istovremeno ispunjeni vrtoglavim zanosom. Samo su on i Šekspir ovako uzbudljivi.“ – Virdžinija Vulf

Skrhan bolešću i tugom, mladi petrogradski pisac Ivan Petrovič Vanja priseća se minulih događaja iz sopstvenog života i života njemu bliskih ljudi. Njegova prijateljica i ljubav iz detinjstva Nataša Ihmenjev zavolela je Aljošu, mladića čiji je otac glavni uzročnik svih nevolja njene porodice. A kada Nataša odluči da napusti roditeljski dom, dolazi do niza nepredviđenih situacija. Nepravedno optužen, materijalno razoren, a potom i emotivno povređen, Natašin otac se odriče svoje kćeri. Međutim, njegovoj nameri da je bezuslovno zaboravi isprečila se snaga roditeljske ljubavi, što se odražava na celokupne odnose u njihovoj porodici.

Sa druge strane, Natašina i Aljošina ljubav nailazi na nemerljive prepreke, prouzrokovane kako nestalnošću njegovog karaktera – zbog čega se zaljubljuje u Katarinu Fjodorovnu – tako i revnosnim uticajem njegovog oca kneza Valkovskog. Budući da je u pitanju čovek volšebnog karaktera, duboko zainteresovan za Katarinino bogatstvo, njegova namera jeste da se Aljoša njome oženi, te okonča odnose sa Natašom. Kada se životni putevi protagonista naposletku ukrste sa životom devojčice Neli, njena sudbina na gotovo epifanijski način baca novo svetlo na njihove dotadašnje životne nazore.

Roman Poniženi i uvređeni napisan je u piščevim prelomnim životnim trenucima, budući da se tada vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, te ovim romanom pokušava da sebi iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga.

„Njegovo delo je u celini mučeno mišlju da poniženje vodi prokletstvu, a poniznost svetosti. Rad, o kojem sanja Aljoša Karamazov jeste svet u kojem više neće biti poniženih i uvređenih.“ – Andre Žid

O autoru

Fjodor Mihajlovič Dostojevski rodio se u Moskvi 11. novembra 1821. godine, kao drugo od šestoro dece. Odrastao je u kraju Moskve koji se zvao „Ubogi dom“, u ulici Božedomka, gde se nalazilo siromašno groblje, ludnica, kao i bolnica za siromašne, u kojoj je kao lekar služio njegov otac. Sivilo tog sveta veoma je uticalo na njega, te se otelotvorilo i u njegovom stvaralaštvu. Kada se Dostojevski upisao na Akademiju vojnih inženjera 1838. godine, nije se tamo snašao s obzirom na sopstvena interesovanja, te ne čudi njegovo potpuno kasnije povlačenje iz inženjerske službe. Prvi književni poduhvati Dostojevskog začeti su upravo na pomenutoj akademiji. Njegovo prvo objavljeno delo bio je prevod Balzakovog romana Evgenija Grande, koji se pojavio 1844. godine. U zimu iste godine počeo je da piše epistolarni roman Bedni ljudi, koji predstavlja devizu i program njegove ukupne buduće delatnosti. Godine 1847, u vreme kada najviše čita Dikensa, Dostojevski upoznaje revolucionara i furijeristu Mihaila Petraševskog, te se priključuje njegovom socijalnom kružoku, čiji je cilj bilo podizanje ustanka u Rusiji. Dostojevski, zajedno sa ostalim članovima grupe, biva uhapšen i osuđen na smrt streljanjem, ali je presuda u poslednjem trenutku preinačena u „građansku smrt“, odnosno na teški prisilni rad u Semipalatinsku, u istočnom Kazahstanu. Piščeva iskustva iz dana koje je proveo kao robijaš zabeležena su u Zapisima iz mrtvog doma. Budući da se pisac u to vreme tek vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, on novim romanima pokušava da iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga. Stoga je velike nade polagao u roman Zločin i kazna, koji predstavlja prvi od četiri njegova velika romana. Značajnu prekretnicu u njegovom stvaralaštvu predstavlja činjenica da se, do vremena kad je počeo da piše Ponižene i uvređene, koji su objavljivani tokom 1861. godine, već uveliko oslobodio uticaja svog bivšeg uzora Gogolja. Narednih nekoliko godina Dostojevski je proveo putujući Evropom. Zahvaljujući boravku u inostranstvu, oblikovali su se osnovni idejni okviri za dalji rad Dostojevskog, odnosno za nastanak njegovih novih romana – Zli dusi, Mladić i Braća Karamazovi. Dostojevski je roman Idiot – omiljeno sopstveno delo – napisao tokom boravka u inostranstvu. Stvaralački uspon i književna slava koje je Dostojevski doživeo tada pratiće ga sve do kraja života, što neće uspeti da zaseni ni činjenica da se pisac, na političkom planu, odrekao svega čemu se divio u mladosti. Nakon objavljivanja romana Braća Karamazovi, autor je planirao da napiše i njegov nastavak, koji bi tematizovao život Aljoše Karamazova, čime bi se ostvarila njegova ranija ideja o velikom romanu. Taj bi roman bio ispunjen piščevim celokupnim duhovnim iskustvom i pogledom na svet. Međutim, poslednje njegovo delo bio je Govor o Puškinu. Preminuo je 9. februara 1881. godine u Sankt Peterburgu.

"Zapisi iz mrtvog doma" je klasični roman ruskog pisca Fjodora Dostojevskog koji se sastoji od autobiografskih zapisa iz vremena kada je bio zatočen u sibirskom zatvoru.

Ovaj roman nudi duboku i iskrenu introspekciju u ljudsku prirodu, društvenu nepravdu, zatvorski sistem i unutrašnju borbu za preživljavanje i oprost.

Za one koje cene klasičnu književnost, psihološke romane i istorijske priče, "Zapisi iz mrtvog doma" će biti intrigantno i emotivno putovanje kroz ljudski duh i iskustva zatočeništva.

„I koliko je tu mladosti uzalud sahranjeno, među tim zidovima, koliko je tu velikih snaga uzalud propalo! Treba sve reći: ljudi u tamnici bili su neobični ljudi. Možda su to baš najdarovitiji, najjači ljudi u celom našem narodu. Ali uzalud su propale te silne snage, nestale su neprirodno, nepravedno, nepovratno. . . “

U rano jutro 23. aprila 1849. godine, Dostojevski je uhapšen. Proveo je osam meseci u pritvoru. Iste godine, 16. novembra, osuđen je na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Smrtna kazna je preinačena na težak rad u zatočeništvu u Sibiru i ova knjiga je svedočanstvo i rezultat tog dela života velikog ruskog pisca.

U „Zapisima iz mrtvog doma” pisac prati život Aleksandra Petroviča, čije je zapise fiktivni autor pripovesti našao posle njegove smrti. Dostojevski je u ovom delu opširno opisao život sibirskih zatvorenika, a kao glavne teme o kojima autor piše izdvajaju se bol, kazna, sloboda, beg iz zatvora, crkva, aristokratija i mnoge druge.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski (1821—1881) bio je ruski pisac i jedan od najvećih pisaca svih vremena. Završio je vojnu školu. U dvadeset osmoj godini zbog učešća u revolucionarnoj organizaciji bio je osuđen na smrt. Nakon pomilovanja proveo je četiri godine na prisilnom radu u Sibiru. Ovaj period se smatra prekretnicom u njegovom životu. Među njegova najbolja dela ubrajaju se: „Braća Karamazovi”; „Zločin I kazna”, „Zli dusi”, „Idiot”, „Zapisi iz podzemlja” i „Zapisi iz mrtvog doma”. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu, može da se poredi sa Šekspirom i Servantesom.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski 1821 – 1881

Jedan od najvećih ruskih pisaca i vizionara, neizmerno je uticao na razvoj moderne svetske književnosti. Hamsun, Kafka, Selin, Fante, Bukovski, Bora Stanković, Tomas Bernhard, samo su neki od pisaca kojima je Dostojevski bio uzor.

Roman Večni muž (1870), objavljen je ubrzo posle romana Idiot, i preneo je nešto od atmosfere u njemu, kao da je pisan u isto vreme. Ljubavni trougao tema je mnogih romana, ali je Dostojevski ovde uveo „večnog muža“, Pavela Pavloviča Trusockog, jednog od najoriginalnijih likova u čitavom njegovom opusu „uvređenih ljudi“.

U zapandnoj književnoj kritici Večni muž smatra se za najbolje komponovan roman Dostojevskog, gde je odnos muž-ljubavnik okosnica veoma napetog trilera, u kome se do kraja ne zna kako će se okončati. . . Uzor za suprugu-ljubavnicu po svoj prilici je velika ljubav Dostojevskog, večita Apolinarija Suslova, koja je poslužila za lik Poline u romanu Kockar i Nastasje Filipovne u Idiotu.

„. . .To je jedna od onih žena“, mislio je, „koje kao da su se rodile da budu neverne. Te žene nikada ne padaju moralno kao devojke; zakon njihove prirode je – neizostavno se radi toga udati. Muž – to je prvi ljubavnik, ali tek posle venčanja. Niko se ne udaje mudrije i lakše od njih. A kad dođe do prvog ljubavnika, uvek je muž kriv. I sve se dešava na najiskreniji način: one se do kraja svog života osećaju apsolutno pravednim i, naravno, potpuno nevinim. On je bio ubeđen da zaista postoji tip takvih žena; ali bio je isto tako ubeđen da postoji tim ženama odgovarajući tip muževa, kojima kao da je jedini zadatak da odgovaraju tom ženskom tipu. Po njegovom mišljenju, suština tih muževa sastoji se samo u ovome: biti, na neki način, „večni muž“, ili, bolje rečeno, celog života biti samo muž i ništa više.

„Takav čovek se rađa i razvija samo zato da bi se oženio, a kad se već oženi, da se pretvori u ženinu dopunu, čak i u slučaju kad se kod tog muža nađe svoj i neosporan karakter. Glavna osobina takvog muža je – poznati ukras na glavi. On ne može da ne bude rogat, isto tako kao što sunce ne može da ne sija; ali on ne samo da nikad ništa ne zna o tome, nego nikad i ne može da sazna, već po samim prirodnim zakonima. . . “ - Večni muž

„„Bože moj! Čitav trenutak blaženstva! Pa zar je to malo, i za ceo život čovečji?“ - Bele noći

Fjodor Mihajlovič Dostojevski 1821 – 1881

Jedan od najvećih ruskih pisaca i vizionara, neizmerno je uticao na razvoj moderne svetske književnosti. Hamsun, Kafka, Selin, Fante, Bukovski, Bora Stanković, Tomas Bernhard, samo su neki od pisaca kojima je Dostojevski bio uzor.

U proleće 1849. godine, Dostojevski je uhapšen i osuđen na smrt, da bi pred samo pogubljenje bio pomilovan i poslat na robiju u Sibir. Najvrednije od onog što je napisao od proleća 1848. do samog hapšenja su novele Slabo srce i Bele noći, kao i nedovršeni roman Njetočka Nezvanova, što je sadržaj ovog izdanja – delo genija u mladosti.

Sva ova „tri bisera“ mladog Dostojevskog govore o ljubavi, i zbivaju se u čudesnom Petrogradu sredinom XIX veka. Slabo srce se u ponečemu nadovezuje na Gogoljev Šinjel, ali je pre svega dirljiva priča o dva nerazdvojna prijatelja, od kojih je jedan pred ženidbom. . . Njetočka i Katja, centralno poglavlje nedovršenog romana Njetočka Nezvanova, uzbudljiva je priča je o ljubavi dve potpuno različite devojčice, a čuvene Bele noći, ta besmrtna petrogradska poema, povest je ljubavi jednog sanjara, u kojoj se najbolje vidi kako je mladi Dostojevski jednom nogom u romantizmu (ispovesti sanjara), a drugom u realizmu (Nastjenjkina priča, koja kao da je danas pisana). Istovremeno, ovo izdanje je pokušaj da u novom prevodu još jače zablista delo velikog ruskog pisca.

„. . . Noć je padala na grad, a cela ogromna površina Neve, prekrivena zamrznutim snegom, treperila je pod poslednjim odbleskom sunca bezbrojnim iskricama inja [. . .] a kao neki džinovi, sa svih krovova na obe obale dizali su se i peli u hladno nebo stubovi dima, zaplitali se i rasplitali, kao da se nad starim zgradama dižu nove, da se nov grad stvara u vazduhu. . . Činilo se, najzad, da ceo ovaj svet, sa svim stanovnicima, sitnim i slabim, sa svim njihovim domovima – skloništima siromašnih i pozlaćenim palatama bogatih, utehom silnih na ovom svetu – da je sve to u taj sumorni čas samo fantastično, volšebno priviđenje , samo san koji će takođe odmah iščeznuti i podići se kao dim u tamnoplavo nebo. . .“ - Slabo srce

„. . . Ali tek što mu je pružila ruku, tek što mu je pohrlila u zagrljaj, okrenula se opet prema meni, stvorila se pored mene kao vetar, kao munja, i, pre nego što sam se snašao, zagrlila me i snažno, vatreno me poljubila. Onda je, ne rekavši mi ni reč, ponovo poletela ka njemu, uhgvatila ga za ruke i povukla ga za sobom. Dugo sam stajao i gledao za njima. . . Na kraju su mi oboje nestali iz vida. . .“ - Bele noći

Inspirisan istinitom pričom o političkom ubistvu koje je 1869. upropastilo Ruse, Fjodor Dostojevski zamišljao je Zle duhe kao „roman-pamflet“ u kome će reći sve o kugi materijalističke ideologije koju je video kako inficira njegovu rodnu zemlju. Ono što se pojavilo bilo je proročko i grozno smešno remek-delo ideologije i ubistva u predrevolucionarnoj Rusiji.

Inspirisan istinitom pričom o političkom ubistvu koje je 1869. upropastilo Ruse, Fjodor Dostojevski zamišljao je Zle duhe kao „roman-pamflet“ u kome će reći sve o kugi materijalističke ideologije koju je video kako inficira njegovu rodnu zemlju. Ono što se pojavilo bilo je proročko i grozno smešno remek-delo ideologije i ubistva u predrevolucionarnoj Rusiji.

„Najveličanstveniji roman koji je ikad napisan.“ Sigmund Frojd

U svom poslednjem delu, Fjodor Dostojevski je sabrao skoro sve najvažnije teme, motive i ideje koje je ugradio u svoje dotadašnje stvaralaštvo. Motiv ubistva i istrage bio je centralni u Zločinu i kazni, rivalstvo oko žene između oca i sina opisano je u Mladiću, a suparništvo dveju harizmatičnih, kontrastnih žena oko muškarca u Idiotu. Filozofsko-religijska predstava o iskonskom zemaljskom raju, odnosno (ne)mogućnosti njegovog ponovnog vaspostavljanja tematizovana je u Mladiću i u pripoveci San smešnog čoveka, a totalitarne ideološke koncepcije u Zlim dusima.

Zbog toga mnogi proučavaoci Dostojevskog Braću Karamazove nazivaju još i „romanom sintezom“ i autorovim najboljim delom.

„Ni na jedno svoje delo nisam ozbiljnije gledao nego na ovo.“ Fjodor Dostojevski

Roman koji je od svih autoru bio najdraži.

Čime ćete spasti svet i u čemu ste za njega našli pravi put, vi, ljudi nauke, industrije, trustova, nadnica i ostalog? Čime? Kreditom? Šta je kredit? Čemu će vas kredit dovesti?

Knez Miškin je antipod svih onih gordih likova Dostojevskog kojima je glavni strah u životu da ne ispadnu smešni pred drugima – od Goljatkina iz Dvojnika, preko junaka Zapisa iz podzemlja, do zelenaša iz Krotke. On je uspeo da u sebi potisne i najmanji znak samoljublja i dospeo do smirenosti kao najvišeg cilja. U liku kneza Miškina Dostojevski je hteo da prikaže apsolutno dobrog čoveka, a predočio je tragediju nesvakidašnjeg junaka.

„Samo su još Šekspirova dela umela da budu ovako uzbudljiva.“ Virdžinija Vulf