Odlučili smo da predstavimo frankofonu afričku poeziju ubeđeni da je našoj čitalačkoj publici – i ne samo da bi se njena znatiželja zadovoljila, već i da bi se sapesništvom nama prilično nepoznatom ali ponekad stvaranom i od velikih svetskih pesnika – jedna ovakva knjiga potrebna kako bi se mnoge predrasude razbile i ukazalo da veliki pesnici nisu mogući samo u okvirima tzv. velikih poezija, već svuda u svetu. Po Sartru, crnačka poezija na francuskom jeziku, koju on naziva orfejskom, je „danas jedina velika revolucionarna poezija“. „Od Haitija do Kajene postoji samo jedna ideja: ispoljiti crnačku dušu. Crnačka poezija je jevanđeljska, ona donosi dobru vest: crnaštvo je ponovo nađeno“. Crnci nemaju svoj zajednički jezik i zato im je potrebno pravo „dovijanje“. Moraju da nađu jezik koji će im omogućiti da ispolje, ogole svoju dušu. Velika je razlika između evropskih i crnačkih pesnika: „Današnji evropski pesnik pokušava da dehumanizira reči kako bi ih vratio prirodi; crni glasnik, međutim, hoće da ga defrancizuje: on će da ih zdrobi, da prekine njihove uobičajene asocijacije, da ih nasilno spaja“. Sartr izdvaja tamtam, njegov zvuk, čitav koloplet asocijacija koje on izaziva. Pošto je tada crnaštvo bilo aktualno, i pošto su ga zagovarali svi bitni pesnici i mislioci sa crnog kontinenta koji su pokušavali da se užlebe u francusku kulturu a da pritom zadrže i poprilično od svog iskonskog porekla, Sartr se pozabavio i time da ga odredi: „Ali mada crnaštvo u suštini izgleda nepokretno šikljanje, jedinstvo falusne erekcije i vegetalnog rašćenja, ono se ne može iscrpsti samo tom poetskom temom. (…) Apsurdnom utilitarnom nemiru belca crnac suprotstavlja smirenu autentičnost svoje patnje“.
