Proizvodi

Le cadavre exquis / izuzetni leševi, je grafička igra ili kolektivno pisanje koje su nadrealisti pokrenuli 1925. Prvi su to učinili Žak Prever i Iv Tangi. Pridružio im se najpre Marsl Dijamel. Sva trojica stanovali su u istoj kući u ulici du Château broj 54 u Parizu. Potom su to prihvatili i ostali nadrealisti i cadavre exquis je postao, i dugo ostao, najvažnija i najprovokativnija nadrealistička igra. U Sažetom rečniku nadrealizma koji su 1938. godine objavili Andre Breton i Pol Elijar on je definisan kao igra koja se sastoji u tome da više osoba napiše jednu rečenicu ili nacrta crtež a da niko od njih ne zna ko je prethodno, i kako, u pisanju tog teksta ili u crtanju sudelovao. Princip igre je sledeći. Okupi se grupa učesnika i svaki od njih piše svoj deo rečenice (ili nacrta svoj deo crteža) redosledom imenica – glagol – dopuna/e, a da ne zna šta je prethodni napisao (ili nacrtao). Prva tako napisana rečenica koja je igri „pozaj-mila“ ime bila je: „Leš – izabran – popiće – vino – novo.“ Osnovni pokretač i ove, i ostalih kreacija ovog tipa, jeste nesvesno koje su nadrealisti, inspirisani Frojdom, intenzivno proučavali.

Dvoje običnih ljudi i haos u koji su upali. Ono što počne eksplozivno ¬ može li da izdrži lepo i dugovečno? Koliko prepreka treba da pređu Marija i Bojan? Koliko iskušenja, strpljenja da bi njihova ljubav opstala? Ponekad nam osećanja nisu dovoljna!

Krstareći po onome unutra, pesnik uočava kako se vreme rasteže i skuplja, i sam u čudu kako životni vek visi o koncu, kako ga začas može nestati. A opet, ima ga tako mnogo da ga neprestano možemo čitati i prepričavati onda kada odahnemo, vraćeni sebi, slobodni od zaglušujućih informacija kojima nas neprekidno, hteli mi to ili ne, zasipaju. Ova poezija svedoči da je sve živo, da ne postoji ništa, da svaka pojava na kugli zemaljskoj ima svoje poslanstvo, a to je učešće u životu koji se neprekidno ukida i obnavlja, koji postoji desetinama hiljada generacija pre novorođenog deteta i koji će postojati i u svim trenucima posle ovoga. Matičetov se bavi esencijalnim pitanjima, otkrivajući (moguća) značenja postupno, onako kako se stvari odvijaju u njegovom vreme-prostoru, pokušava da protumači čoveka i čovečanstvo zapažajući zbivanja u svom životu i prisećajući se priča ispričanih još davno pre njega – svako zakasni pola sveta pre nego što se rodi.

Postoje razni tematski pristupi kojima možemo rasvetliti antološki presek nove norveške lirike: geografski, ekološki, psihoanalitički, urbanistički itd. Opredeljujemo se za luminopoetički – onaj koji u centar stavlja fenomen svetlosti. Nasuprot njemu stoji fenomen mraka sa kojim stupa u kontrapunktski, dijalektički odnos. Svetlost je uslov postojanja svega, a njen simbol, koji pulsira ovim tekstom, zrakoliko se razlaže na značenja svesti, (samo)spoznaje, sreće, topline, harmonije… Primiti svetlost znači suočiti se sa iluminacijom ne samo spolja, nego i iznutra, iz duše. Duša postaje pročišćena, srećna, nasuprot obrnutom procesu gde mrak unosi haos, bol, zebnju, tugu, depresiju, očaj. U mnoštvu primera nove norveške poezije susretaćemo se sa više svetlostnih relacija: sa Suncem, u religioznom smislu, sa urbanitetom (gradom) kao i sa privatnim svetlom (onim koje osvetljava dom). Ako bismo sumirali značaj teme borbe između svetlosti i tame na savremenu norvešku poeziju, mogli bismo reći da ovaj nordijski mitopoetički topos (i te kako prisustan u finskoj Kalevali) i te kako pulsira i danas u lirskim poetikama mnogih norveških autora. U jednom potpuno drugačijem podneblju, sa prilično uravnoteženim godišnjim dobima i drastično manjim svetlosnim oscilacijama, iskustvo sa ovakvom pesničkom tematikom, u najpozitivnijem mogućem smislu, donosi inspirišuće očuđenje. Iz njega proističe potreba za novim čitanjem ovog više nego dragocenog lirskog odabira prevodioca Marka Vukovića.

Svojim melanholičnim tonom pesnička knjiga Helene Imislund istražuje šta se događa u nama kada se nađemo blizu smrti ili tuđe smrti. Vodi nas preko tri raskršća gde sama blizina smrti daje životu novu jasnoću. Ona duboko zadire u ljudsku prirodu pozivajući na introspekciju i razmišljanje o smrtnosti, ali i na sećanje i tragove koje ostavljamo, bilo da se fokusira na mladu ženu s dijagnozom karcinoma koja se suočava s činjenicom da nema puno vremena, kao u prvom pevanju ili kad prikazuje staricu s demencijom koja se preseljava i prilagođava na život u domu i kad opisuje to kako ona doživljava sećanja, kakve je dileme prate. Dok jedna mlada žena treba da se pobrine za sve oko sahrane rođake s kojom nije bila naročito bliska, u trećem pevanju istražuje se ideja prolaznosti i nestalna priroda ljudske egzistencije. Emotivnost, dirljivost i snaga izraza Helene Imislund ukrasi su knjige Rasute kćeri.

Poeziju Bobana Hrvača karakteriše drama traganja nedužnog čovjeka za vlastitom krivicom. Zbilja nema ničega poštenijeg i ljudskijeg od ispitivanja jedne, pokazaće se, endemske mržnje koja te prognala sa uistinu vjekovnog ognjišta, krenuti od kopanja po vlastitoj krivici, odgovornosti i naivnosti. A upravo to u čitavom ovom ciklusu pjesnički posvećeno preispituje Boban Hrvač, „domorodac kojeg proglasiše osvajačem i oteraše od kuće“.
Poetički akcenat se dalje seli sa egzistencijalnog i istorijskog na autopoetički plan. Upravo to novo akcentuiranje predstavlja ključni hermeneutički momenat i događaj u ovoj knjizi smješten u samo njeno središte. Nije to nikakva pomodna poetička autorefleksija, želja da se poezija predstavi kao vlastiti predmet, nije to poetička rasprava o angažmanu, o dometima i potrošenosti metafore, a pogotovo nije neko nategnuto mudrovanje o poetskom sjedinjavanju sadržine i forme, to je jedno trezveno vjerovanje da je „vreme (u kojem živimo) loše za pesnike, ne i za pesmu“. Potvrda je to vjere u poeziju kao formu individualnog spasenja uprkos vremenu njene već odavno proglašene društvene skrajnutosti i smrti u merkantilnom svijetu koji umjetnost sve halapljivije želi svesti na zabavu.

U Srbiji devedesetih, iz prizme mladog čoveka koji se tada formira kao ličnost, vlada zbrka i on, delom zbunjen, pokušava da objasni događaje iz svoje skorije prošlosti. U potrazi za odgovorima mladić je prožet flešbekovima koji obasjavaju njegovu stvarnost, ali je ne uspevaju sasvim objasniti i opravdati. Jer, svako pojmljivo sagledavanje iziskuje izlaženje iz sopstvenog razuma, a najveća opasnost je vratiti se „u sopstvenu kožu“, upravo posle takve avanture koja obesmišljava svaki smislen zaključak. Zato, junaci romana, narator Veljko Petrović i glavni protagonista Živojin Jokanović, tragaju za oduškom, filterom pomoću kojeg će istisnuti sve suvišno iz sebe da bi bili u stanju da normalno funkcionišu i osećaju se kao ljudi.
Bunt i nejasnoća koji rukovode postupcima glavnog junaka na kraju sazrevaju u jasnost i smislenost. Za mladost je svojstveno verovanje da se zlo može uništiti i da će tako likvidirano nestati. Ali svako ubistvo i svaki pucanj u nekoga, ma kakav bio, pogađa upravo njegovog izvršioca.

Mnogi bi se radovali da mogu da učestvuju ili barem posmatraju borbu svetla i tame. Borbu koja se svakodnevno odvija među nama a da mi toga nismo svesni.
Aleksandar Kosančić je bio dugogodišnji novinar kriminalne hronike. Sada piše za privrednu rubriku i trudi se da mirno dočeka penziju. Ali borba između dobra i zla ne bira ni vreme ni mesto a ni učesnike. Tako je Aleksandar, zajedno sa svojom ćerkom Isidorom, kriminalističkim forenzičarem, svojevoljno uvučen u tu borbu. Borbu u kojoj cilj nije pobeda nego ravnoteža, jer pobeda bilo koje strane dovodi do propasti sveta koji poznajemo.
U ovoj naučno fantastičnoj priči prepliću se sadašnjost i prošlost, arhanđeli, duhovi, istorijske ličnosti, stari Beograd...

Ovaj roman je potresno svedočenje o jednom vremenu i životu, sudbini svih zaboravljenih, unesrećenih, obogaljenih, izgubljenih, onih koji još žive životom od trauma, uspomena, boli, ali i onih čije živote je uzeo bratoubilački rat 90-ih godina prošlog veka.
Upravo, taj rat i neposredan posleratni period doneli su mnogo tužnih sudbina i emotivnih priča na koje niko ne može ostati imun.
U suštini, ova knjiga je svojevrsni lek, terapija protiv ljudskog zla, pohlepe, neuračunljivosti, neuravnoteženosti i kolektivnog ludila, putokaz kako da zaboravimo, da ponovo volimo, kako da naučimo da preživimo život.
Roman je molitva, ali i kletva!
Ne daj, Bože, nikada više i nikome!
Neka svakome zastane reč mržnje u grlu pre nego je izgovori i neka se ruka oduzme pre nego potegne za oružjem, jer kad jednom krene zlo, ne zaustavlja se lako.
U ovoj knjizi ispričan je život, stradanje i rađanje. A sve to prate emocije, ljudi i događaji.

Priče o neobičnom ludilu je autofikcijski roman koji prati unutrašnji svet jednog muškarca dok balansira na ivici između psihoze, lucidnosti i telesne opsesije. Junak prolazi kroz ekstremne faze manije, boravka u psihijatrijskoj ustanovi, orgastičnih utopija i realnih poniženja. Radnja se seli između Beograda, Ozora festivala, ludnice i snova o holivudskom filmu i mirovnoj misiji kroz bodybuildere i kurve. Roman ogoljava muškarca bez filtera, pokazuje ga u patnji, snovima, stidu i smehu — bez pokušaja opravdanja. Ovo je roman o padu i volji. O telu koje popušta i duši koja još uvek diše. O tome kako se sramota i nada ponekad drže za isti zid na zgibovima u ludnici.

Novinar i pravnik Vladan Paunović se predstavlja i kao pisac, i to knjigom kojom dominiraju note neposrednosti pripovedanja i lične romantike; njegovo pisanje okupira ona osobena crta za kojom posežu književnici koji se ne stide ljubavi prema voljenom biću, odnosno bračnom drugu, sestri, bratu… pa i prema prirodi. Dok se negde napolju jurnjava, reklo bi se nepotrebna i nerazumljiva, odvija i traje, ljubav prožima aktere Paunovićevih priča. Aktera obično nema sijaset: tu je najčešće jedan muškarac i tu je jedan objekat njegove žudnje, supruga koju sasvim očigledno voli. Ili su tu deca koja postavljaju sasvim obična iskrena pitanja, lišena saznanja o relativizaciji pitanja dobra i zla. Pritom su književni junaci ovde zamišljeni kao ljudi od krvi i mesa, koje možemo sresti u našem kraju, odnosno već u susednom stanu, sa svim manama što proizilaze iz svakodnevice i životne borbe u smutnim vremenima današnjice. Izjaviti ljubav nekome, međutim, ispostavlja se da nije lako. Jer dok jedan partner stremi ljubavnom zanosu, drugi je pun briga ili zamršenih filozofskih egzistencijalnih pitanja pa vođen Paunovićevim perom svaki akter mora pronaći ono najbolje u sebi kako bi utešio svog partnera potrđujući i dokazujući mu tako svoju privrženost. Isto tako, nije lako ni deci dati iskrene odgovore, a da se dobro ne pomučimo kako se ne bismo okaljali u njihovim očima. Po tome ova knjiga podseća na Egziperijevog Malog princa, u najboljem smislu ove tvrdnje.

Jedan naizgled bezazleni poziv u ordinaciju dr Majkovskog pokreće lavinu događaja koji su trebali ostati zaključani duboko u mislima jednog od rezidenata psihijatrijske ustanove „Healthy Soul“. Na slobodu izlazi čovek sa misijom. Probuđen iz dugog sna manipulisanog lekovima i okovanog debelim zidinama i kožnim fiksatorima on sada ima samo jedan cilj. Oni svi moraju umreti. Prošlost je jedini njegov saputnik dok pokušava da pronađe one koji su mu od života napravili ambis u koji svakim korakom tone sve dublje.
Sa pojavom prvog leša u akciju kreće misteriozni i ćudljivi detektiv Hanter. Izmučen dugogodišnjim policijskim poslom i proganjan demonima koji čuče u njegovim nerešenim slučajevima, Hanter biva uvučen u oluju koja preti da potpuno rastrgne i ono malo zdravog razuma koji je ostao u njemu. Nevoljno prinuđen da sarađuje sa mladim kolegom, Hanter pokušava da reši slučaj koristeći svoje metode koje se direktno suprotstavljaju svemu što vas na akademiji uče. Dodatnu, otežavajuću notu u ovu mračnu noć unosi njegov nekadašnji partner Sven Stendal koji ima svoje motive i želje da se ubica pronađe. Sa njegovom pojavom otvaraju se pukotine iz kojih ističe mulj prošlosti u kojem su zakopane mnoge njihove tajne. Jedan nerešen slučaj, jedan zataškan slučaj i sada ovaj, novi, imaju nešto zajedničko, tamu koja ih spaja i preti da proguta sve pred sobom.
Hanter će morati da se vrati daleko u nazad, da protrese krošnje pune trulog granja ne bi li spojio nespojivo i zaustavio pomahnitalog ubicu koji ruši jednu po jednu figuru na tabli. Međutim, mora biti vrlo oprezan, neke stvari je bolje ostaviti u prošlosti jer sa sobom nose oštricu ogorčenosti i osvete koja vrlo lako može da poseče i one koji su mislili da su sigurni.
Svi imaju mračnu prošlost, može li Hanter da pobedi tuđu ako nije pronašao mir ni sa svojom?

Ovaj Tanasijevićev lutalački dnevnik doziva ono što smatra suštinom, približavanje neuhvatljivom i odmicanje od njega. U večitoj potrazi, „sit i kada je gladan“ prihvata svoju sudbinu, bez obzira da li je sam kroji, ili mu je unapred ispisana kao „na čelu znak“. Njemu ne smeta izgnanstvo iz malograđanskog sveta sve dok ima da služi poeziji, na način predan i starinski, svim srcem, do poslednje kapi krvi/vina. Sve dok ima mogućnost da pretače život u poeziju, on postoji i slavi to postojanje, večito posrtanje i uzdizanje iznad sivila svakodnevice.
Egzistencija koja je retko kome laka i jednostavna, ni našem pesniku nije uvek naklonjena – u dalekom svetu on čezne za zavičajem, sećajući se rodne kuće, ognjište ga tek u snovima greje – ali sve se to čini manje bitnim od mogućnosti da se piše, da se izvlači esencija trenutka, da ostane kristalizovana njegova so – poezija koja je jedina vrednost.

Knjiga ‘Praznina peščanog sata’ je moderan roman koji se bavi savremenim društvenim i civilizacijskim pitanjima i predstavlja pokušaj da se razume komplikovan svet u kome živimo preplitanjem mašte i stvarnosti.

Ovo je zanimljiva priča o dve marginalne ličnosti koje neverovatnim slučajnostima ulaze u krug zatvorene svetske elite koja je nevidljivi vlasnik naših života i koja reguliše našu stvarnost.

Glavni likovi su Nik i Hubert, marginalci u društvu koji stvaraju neobično prijateljstvo. Nik je mali službenik na berzi, sklon alkoholu, poluobrazovan ali radoznao da razume svet oko sebe i da nauči nešto novo a lično je opsednut da razume pojam vremena. Nik je slučajno spasao život Hubertu koji je za naše pojmove retard i otada nastaje čudno prijateljstvo. Hubert ima čulo za vreme koje mu se vizuelizuje kao peščani sat i u stanju je da vidi prazninu peščanog sata kod drugih ljudi.

Sudbina i splet slučajnosti Nika i Huberta vode u nevidljivi svet savremene svetske političke elite gde se susreću sa raznim događajima iz finansija, politike, istorije, trgovine organima, pedofilije, satanizma, woke pokreta, nacizma, religije i sa novim tehnologijama koje oblikuju današnji svet.

U knjizi se dotiču filozofska i religiozna pitanja modernog čoveka kao i novi bogovi i nov čovek koje pokušava da stvori nova tehnologija u savremenom svetu.

Roman je dubok i višeslojan ali je zabavan i zanimljiv i kada se čita površno.

Namerivši da se distancira od zamki petparačkog Holivuda, čiji znameniti pobornici ovdašnju kulturu vode upravo u pravcu lako prodavanih i lako konzumiranih magli, Skalušević nudi svoje verzije filmskih i književnih priča, stavljajući se u red pisaca koji baš i ne čeznu za postmodernom i njenim nasleđem i uticajem. Pritom se njegova zbirka Tucanje jezika, kao i većina njegovih ranijih pesničkih ostvarenja, oslanja na jednu vidljivu i na jednu nevidljivu Krajinu, kao i na mitski grad Nitogen u njenom središtu. Literarni Nitogen, koji Skalušević uporno ustanovljava i pre ove zbirke pesama, i kao pesnik i u funkciji urednika časopisa, zemlja je kranova i brodskih dizalica, doseljenih Kineza, rudnika i nusprodukata hemijske industrije. Međutim, on je i zemlja timočke vlaške magije, neobičnih običaja i sumanutih karaktera koji srljaju u sopstvenu propast češće nego što to ljudi inače rade. On je takođe zemlja straha od prokletstva i uroka, a isto tako i zemlja vinograda i brodova povezana Dunavom sa celom Evropom. Ipak, on je i pupak sveta u kome pesnik zaziva u sebi ono iskonsko: dodir ljubavi, škripu snega iz detinjstva, urbanu svakodnevicu svoje mladosti, ne braneći čitaocima da i sami isto urade.

Pred vama se nalazi najnovije izdanje kompletnog istorijata Košarkaškog kluba „Crvena zvezda“ na 828 strana. Knjiga je podeljena u nekoliko segmenata: Istorijat kluba, Priče sa Malog Kalemegdana, Legende kluba, Diskretni heroji, Sva Zvezdina evropska finala, Istorijat susreta sa velikim Zvezdinim rivalima, Rezultati kluba od 1946. godine pa sve do današnjeg dana, sa rekordima i svim bitnim činjenicama vezanim za klub. Knjiga je bogato ilustrovana fotografijama od početka osnivanja sve do danas.
Otrgnuto od zaborava, ostavljeno kao zalog budućim pokolenjima da saznaju o svom voljenom klubu listajući stranice ove knjige i tako se upoznaju sa velikom i bogatom istorijom. U knjigu je uneto mnogo ljubavi, višedecenijskog istraživanja i ogromnog rada kako bi se sve relevantno u vezi sa Košarkaškim klubom Crvena zvezda sačuvalo.
U nadi da ćete uživati čitajući je, do nekih novih priča i nekog novog izdanja.

Suočena sa mogućnošću gubitka krova nad glavom, grupa disfunkcionalnih stanara mora da pronađe rešenje za problem zvani restitucija. Predratna buržujska vila, a sadašnja nacionalizovana zgradica, centralno je mesto dešavanja radnje ovog društvenog romana. Rešenje se teško nazire, najviše zbog toga što je svaki stanar uronjen u sopstvene životne poteškoće: od porodičnog nasilja, nemogućnosti dobijanja potomstva, samoće, pa sve do ljubavnih izazova.

Kroz istorijsku epohu dugu skoro ceo vek, ali i ličnu prošlost, pokazuje se kako svaki jučerašnji potez ima svoju posledicu danas.

Naglasak je na životima stanara ovog čudnog zdanja, ali njihove sudbine su univerzalne, pokazujući načine na koji ljubav pronalazi put uprkos preprekama kao što su politika, izdaja, otuđenost i nasilje.

Mišićev horor nije vođen intencijom da bude kanonski pisan sa tropima koji će jasno odrediti žanr (premda postoje kanonske naznake ličnog univerzuma koji nije isključivo jednoobrazno žanrovski) već je pre tu kao nužnost opisanih dešavanja, kao osećaj u njegovim karakterima nastao usled krajnjeg užasa kojem su izloženi. Iskupljenje je lajt motiv i, ako se za nečim traga u ovim pričama, traga se upravo za tim momentom, stoga ne treba očekivati žanrovske egzibicije već pre studiju propasti uzvišenih osobina, primarni krik zbog takvog gubitka, kao i očajnički pokušaj da se stvari vrate u neku vrstu prvobitne harmonije.

U nezdravoj sredini oni najzdraviji postaju najbolesniji i polako tonu ka dnu, gde ih čeka hladan i gust mulj, čije razjapljene čeljusti strpljivo čekaju svoj plen.
Petar, koji iskusno i dobro poznaje prirodu tih čeljusti, na samom je dnu. Ipak, nešto ga drži da ne potone sasvim, a šta je ono što ga drži, ne zna ni on sam. Tu tajnu otkriće kroz sostvenu priču o živima i mrtvima i podeliće je samo sa onima koji su dovoljno hrabri da se tim podzemnim silama suprotstave i dovoljno mudri da nakon njegove priče ostanu živi i nadmaše samog sebe.

Do vizuelnih pesama pristiže se različitim postupcima. U igri su crtež, često kombinovan s drugim elementima, realizovan – na primer – na novinskom materijalu, kombinacija crteža i teksta, strip, korišćenje pisaće mašine, upotreba slovnih, brojnih znakova, hemijskih i matematičkih formula, kolaž (najprisutnija „tehnika“).
Konkretna poezija, preskočimo li mnogobrojne preteče, pesnički je fenomen pedesetih godina prošlog veka u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama. Konkretisti se služe, poput dadaista i konstruktivista, i geometrijskim znacima, formulama, ikonografijom… Osnovni cilj je razlaganje jezika na njegove sastavnice i ponovno, vizuelno i zvučno, sklapanja onoga što je bilo semantički „rastvoreno“. Unutar neoavangarde konkretna poezija se smešta pored vizuelne (spoj slika i reči), zvučne (eksperimentiše zvukom i glasom), performativne (kombinacija glasa i gestova) poezije. U interakciji je s novim medijima i tehnologijom, stalno otvorena ka novom. Zadobija političku dimenziju uključujući se u društvene proteste u nameri da reformiše društvo.
I vizuelna i konkretna poezija predstavljaju pravu planetarnu, sverazumljivu, književnost. Ona je, posebno prva, i univerzalna pošto je slika razumljiva svima a jezik postaje, ako ga uopšte ima, samo prateći element. Poezija se ne može vratiti na staro. Jednom osvojeno, osvojeno je zauvek.

Ukleti pesnici najvećma su učili od ukletih pesnika koji su im prethodili. Postoji, podzemna, tradicija ukletog pesništva. Jadna je svaka književna kritika i svaka književna istorija koja to ne uviđa i o viđenom ne podnosi pošten račun.
I pored svega, i uprkos svemu, njihov je život, jednako kao i njihova poezija, bio, i bila, proslavljanje apsolutne slobode. Oni sami jesu sprženi Ikari. Ono što nam je od njih ostalo jeste pregršt sunčanih mrva. One svetle. Mala su sunca.
Ostali su zauvek, i nepopravivo, i nezaboravivo, mladi. Oni među pesnicima ove antologije čija je samrtna hora zakucala blizu dvadeset pete njihove godine, mnogo godina (za njih!) pre toga ispevali su pesme koje su pokazivale, i dokazivale, da pravi i autentični pesnici nesumnjivo jesu.

Godine 1973. mlada novinarka iz Beograda putuje za Beč na ugovoreni susret sa Elizabet Turi, jednom od osnivača Austrijske pres-agencije (rođena kao Milica Vukobranković de Vuko et Branko, poslednja srpska princeza), koja je posle Prvog svetskog rata bila u zatvoru u dva navrata zbog optužbi za trovanje, a Drugi svetski rat provela zatočena u logoru Ravensbrik.

Predrag Milojević nije pesnik koji piše stihove po moranju i po svaku cenu i o onom za šta misli da zna kao i o onome o čemu zapravo pojma nema. Po rečima kritičara Dušana Stojkovića, nije se priključio nijednom od većeg broja pesničkih jata koje jure, krilima klecajući, za predvodnikom koji, veoma često, nije ni sam pravi pesnik, pogotovu nezaobilazan. Milojević ide svojim pesničkim putem. Ne osvrće se na ono što drugi pesnici oko njega stvaraju.
Zbirka Recept za selsko meso, nimalo slučajno, ima trodelnu strukturu. Prvi deo govori o devedesetim godinama XX veka, i junacima koji su, prepušteni sebi, istovremeno i krivi i nevini, i pošteni i prevaranti. Drugi deo bavi se poremećenim odnosima u srpskoj književnosti kroz prizmu pesnikovog alter-ega jednostavnog imena Presing. Treći deo je posvećen strasnoj ljubavi koja se nikada ne ostvaruje. Pesnik ostaje čvrsto sa nogama u našoj književnoj kaljuzi, poput junaka iz filmova ili romana Živojina Pavlovića, izudaran, prljav ili go, možda prevaren, ranjen, ali ne i poražen. Jer Milojević peva o onome što je bilo, što jeste i što će biti u našem selu ili na pijaci.

Naši autori slobodno oblikuju svoja iskustva, primećujemo odlike prethodnih epoha: avangarde, moderne, postmoderne, ali su prisutni iskoraci ka novim izmima, do potpuno autohtonih izraza i umeća pevanja koja ohrabruju našu već široku i jaku / jarku pesničku scenu. Raduje pojava nesvakidašnjih eksperimenata, koji nisu eksperiment radi eksperimenta, već dolazak na vrlo oneobičen način do poetske istine i iskaza koji će preživeti test vremena. Sve se kreće u smeru jedan pesnik – jedan poetski pravac.
Po tematskom kodu, pesme u ovoj antologiji su raznovrsne, od ljubavnih, životnih, onih koje opisuju susret sa smrću, odnos prema tragedijama, preko anegdotskih, ispovednih, buntovnih, humorističkih, citatnih, erotskih, dijaloških, istorijskih do mitoloških, igrivih, imaginativnih. Prisutne su i pesme koje na brutalno istinit način opisuju sadašnje vreme, poništenje umetničkog i ljudskog, instant doživljaje i instant filozofije svakodnevnog trenutka.
Provodeći dosta vremena sa knjigama, časopisima, poezijom uopšte mogu izvesti iskustveni zaključak da je srpska poezija izuzetno živa, živahna, žilava i da je to žanr koji je u našoj književnosti najvitalniji. Pesme agilno nalaze put do čitalaca – i postaju (ostaju) deo njihovog umetničkog iskustva. Poezija se istinski čita i istinski voli. I pored nedopustivog odnosa književne kritike prema poetskim knjigama, posebno ako uporedimo odnos iste prema prozi, pre svega romanima; pesma opstaje posedujući vlastiti život kao predodređenu nagradu.

Pesme o ocu, koje tvori Šarenkapić, a time i o detetu oca, jezgrovite su, katkad i šture, baš kao i reči koje su naraštaji prenosili, krijući iza svedenog ili nemuštog iskaza razorne emocije. One govore o ličnom iskustvu, svedočeći o epohi u koju su utkani i njihovi životi, ali i životi ljudi na našim prostorima.

Uigrani život grupe osmaka uzburkaće dolazak u razred jedne Lucije, učenice iz provincije. Po čemu je ona posebna i drugačija od svih ostalih? Ko su „trojica veličanstvenih“ i kakve veze s njima ima jedna pudlica? Mora li se ići do kraja svijeta da bi se našla ljubav? Mjeri li se prijateljstvo vremenom? Ako te zanimaju odgovori na ova pitanja, ako želiš da zaviriš živote Mine, Đorđa, Miloša i Lakija, ako misliš da je moguće u drugome prepoznati sebe i vjerovati da ljubav i prijateljstvo pomjeraju svaku granicu i postižu i ono što djeluje kao nemoguće, onda je roman „Na kraju sveta" prava knjiga za tebe. Vjeruj u nju kao što njena autorka Gordana Opalić vjeruje u tebe kao posebnog čitaoca koji će postati dio svijeta njenih likova.

»Laboratorijum« predstavlja jedan presek Đukanovićevog pripovedačkog stvaralaštva u prethodnoj deceniji. U desetogodišnjem razdoblju 2015–2025. autor je napisao nekoliko desetina priča, novela, noveleta, proza, crtica i drugih pripovednih zapisa i proznih oblika, a u ovom izdanju džepnog formata dat je izbor od 6 pripovedaka, novela i kraćih proza. Pojedine priče i proze publikovane su izvorno u književnoj periodici, u renomiranim književnim časopisima, zbornicima i na veb-portalima za kulturu, umetnost, književnost i društvena pitanja u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Sjedinjenim Američkim Državama i u dr. Đukanović je izrazito plodan stvaralac ne samo u pripovedačkoj i novelističkoj prozi već i u poeziji, kritici (književnoj, filmskoj, pozorišnoj), esejistici, etc., pa tako ove proze u najširoj kritičkoj recepciji nisu samo priče već i eseji, osvrti i temeljne kritičke opservacije na mnoge društvene, istorijske i religijske anomalije, ali to su i zanosne parodične i kozerske prozne tvorevine u kojima dominira suptilni gogoljevsko-hašekovski humor. Đukanovićeve novele i pripovetke u ovom izboru donose, ne samo tematske i imaginativne novitete na aktuelnoj postjugoslovenskoj književnoj sceni, već i jezičke. Autor je neke proze iz ovog izbora ponovo napisao, izvršivši njihovu sveobuhvatnu lingvističku a time i stilističku transformaciju, mešajući u ovoj knjizi jezičke varijete kako iz srpskog i hrvatskog govornog područja tako i iz ostalih delova postjugoslovenskih područja na kojima se govori jedan te isti jezik, ma kako ga nazivali.

Vetar je napisao prva slova na Zemlji. Prvi učitelj pismenosti. I pored tog doprinosa on nikada nije dobio ime. Ostao je bezimen. U reci vremena imena su ljudima postala neophodna. Oduvek je postojao strah od zaborava i ne pominjanja. Imena su tako postala nasledna i nepromenljiva. Razgovor sa knjigom počinje ćutanjem. Smeh eksplodira u raznim bojama dok je tuga uvek u istoj. Kartblanš Odavde do Povratka je tuš istine i rodoslov zaborava istovremeno. Zaplovite...

Ljudi greše na milion načina, ali koliko moraš da pogrešiš da bi te porodica poslala u drugu državu?
Dve greške sam imala. Prva je što sam poveravala jednom divnom dečku da me voli i spavala sa njim. Nije tu bilo ništa spektakularno dok nije svanulo jutro i dok moje fotografije, kako ležim u njegovom krevetu, nisu počele da lete iz inboksa u inboks. Druga greška je ta što sam želela da mu se osvetim i iz čiste nepažnje se osvetila sama sebi na najgluplji mogući način pred masom ljudi. Moje dve drugarice nisu mogle da me sačuvaju od brata političara čija karijera je baš tad bila u usponu, a ni od vladarke naše porodice spasa nije bilo. Babe Ljeposave.
Tek tako i bez najave, poslali su me u Šušanj da se „dozovem u pamet“. Rođaka po babinoj liniji su zadužili za mene, a on je u sve upleo svoja dva druga od kojih je samo jedan imao razumevanja za mene i bio je uporan u svojim namerama. Ni sama ne znam kako je tu ispalo da mi budući dečko leči rane od bivšeg. Mada, on nikako nije mogao da mi bude zamena za Biljanu i Danijelu. Nas tri smo bile i ostale 3u1.
Kad je novi život doneo stare probleme, mi smo bile na okupu i spremne da ga rešimo! Međutim, još jedna greška nas strefila…

Stih Ahmatove karakterišu štedljivost i emocionalna uzdržanost, zvučne i neočekivane rime, živa harmonija sadržaja i forme. Njeni stihovi poseduju zapanjujuću originalnost, lakonizam, osetljivost i pesničku velikodušnost. Ritam, gustina i bogatstvo reči, materijalnost slika, jasnoća u izražavanju daju neposredno, živo osećanje doživljenog. Pesme Ahmatove su tanane intuicije u kojima ono najvažnije kao da nije rečeno, pa ti nagoveštaji rasuti u kratkim uzdržanim stihovima govore o zauvek povređenoj duši, koja se ne žali, duši skrivenoj, ali postepeno i nenametljivo otvorenoj sećanjima. Svojom poezijom i kreativnošću obuhvatila je obim i patetiku događa čijim je svedokom bila, uspevajući pritom da velikom snagom prenese svoja iskustva koristeći mali broj reči, vešto varirajući njihove nijanse i značenja, dajući im ogromnu izražajnost.