Većina pesama je napisana u ranoj mladosti autora kao beg od nepodnošljive stvarnosti devedesetih godina prošlog veka, koje su u Beogradu bile surove i mračne, u državi koja se raspadala, koja je rušila sve vrednosti, koja je izolovana, koja “nije u ratu” a sa mnogim je ratovala. Iako mlad razumeo je da je raspadanje i dezintegracija mnogo lošija stvar od spajanja i integracije a kao muzičar i pacifista nisam razumeo prljavi jezik ratnih huškača jer i onda kao i sada duboko je cenio i razumeo Dučićeve reči: ”Lepa je stvar čovek ako je čovek”. Tada je znao da mračna vremena bude u čoveku najmračniju stranu i mnoge pretvaraju u prave zveri.
Njegov odgovor je bila muzika i pisanje pesama, kao paralelni svet koji je kreirao oko sebe i u sebi. Mozda će mnoge iznenaditi melanholičan ton pesama, ili previše pesimizma, s tim da u biti većina njih ipak imaju iskru nade i optimizma i veru da stvari mogu i moraju biti bolje.
