LOM

Poezija Đorđa Jovanovića nastaje iz retke sposobnosti da se u svakodnevnom prizoru prepozna metafizički treptaj. Njegov pesnički pogled zaustavlja se na gradskom pločniku, u autobusu, pred cvećarom, među decom u prihvatilištu, nad knjigama..

Zbirka pesama Haos ožiljaka rezultat je regionalnog konkursa u organizaciji izdavačke kuće „Librum”, osmišljenog sa željom da se savremenim mladim pesnicima pruži prostor stvaralačke afirmacije i kulturnog povezivanja.

Zamalo me je oteo mrak – nežnost kao poslednje uporište slobode

U svetu koji deluje sve mračnije, svirepije, sebičnije, koji od osetljivih traži da očvrsnu a od prkosnih da se smanje i uklope, nova zbirka Ognjenke Lakićević Zamalo me je oteo mrak predstavlja bunt nežnih i odbranu empatije.
Lakićević piše o telu umornom od hroničnog bola, o deci koja uče da budu nevidljiva, ljubavi koja ranjava, duhovnoj lenjosti, neosetljivosti prema životinjama i slabijima. Istovremeno, i dalje vidi lepotu, i dalje pravi liste onoga što vredi, i dalje se ljuti na svet koji je duboko razočaravajući, ali od njega ipak ne odustaje.
Upravo to balansiranje između melanholije i suzdržane vedrine, svesna ranjivost, sirova iskrenost i nedestruktivan bes jesu ono što njen glas čini prepoznatljivim i bliskim. Njena poezija deluje lekovito na našu anksioznost i egzistencijalni grč, podsećajući nas da ljubav, solidarnost i nada nisu slabost, već brana protiv buke, nasilja i mraka.
Zamalo me je oteo mrak je priručnik za preživljavanje za svako srce koje traži utehu i ne odustaje od nežnosti.

Kada ovo naše vreme prođe – a proći će, kada njegovi glavni akteri siđu sa scene – a sići će, kada se vatre pogase – na neko vreme, kada se dim raziđe i prašina slegne, kad nastupi zatišje i kad potom novi akteri budu palili nova žarišta – jer plamen je večan, tada će jedina veza između nas sadašnjih i njih budućih biti Marko – sve ostalo je prolazno. U njemu ćemo se dotaći i prepoznati jer Marko je dete božanskog plamena u čoveku.
Održavajmo taj plamen da se ne bi ugasili, da nam se trag ne bi zatro, da ne bi nestali kao mnogi drugi nesrećnici što pre nas nestaše.

Ova knjiga je jedna priča ispričana u stihovima o jednoj velikoj i maloj ljubavi. Sve je počelo jedne subote i ni na šta nije slutilo. Stvaralo se i nastajalo je polako, ali uporno, finim emocijama vođeno. U ovu knjigu je stala jedna ljubav koja je stotinu dana trajala.

Pesnike prepoznajemo po unutrašnjoj svetlosti koja ih obasjava, i ne samo njih, negi i sav okolni svet, prirodu, prijatelje, sve na čemu se zaustavi njihov život... - iz pogovora Zorice Kuburović

Istinski bol duše pesnik pretače u stihove sagledavajući našu današnju stvarnost. Ne štedi reči, nesebično ih daruje, i samo želi da lјudi imaju uši da čuju i da svoju dušu i telo ne truju, već da se živeći dostojno čoveka, udostoje života budućeg veka…

O Lazi Kostiću i njegovom delu je napisano mnogo knjiga. Gotovo da nema u panteonu slavnih istoričara i teoretičara književnosti, književnih kritičara, stvaralaca u kulturi i književnosti, ali i mnogim drugim oblastima koji se o ovom višestrukom talentovanom i nadarenom umetniku i jednom od najumnijih Srba svoga vremena, nije oglasio i po pravilu izrekao najviše ocene gotovo do apoteoze, senčeći io slikavajući njegovo delo.

Ovo pesničko delo je kosmički pristup bitisanju i eksplicitinoj, odabranoj ontogenezi lika i dela Nikole Tesle. Blistavi um predstavlјen kao kaleidoskop, je retorički oslikan u dva krucijalna pristupa: Dodir vremena u prostoru i Dijalog slike i tela nebeskih. Kroz delo su isklesane misli, emocije, snovi i vizije naučnika. I život se rađa iz mašte, te je pesnikinja prepustila bezbroj metaforički gajenih momenata iz izvora sreće, do nepresušnog intelektualnog sinergizma moći i svetlosti zvezda.

Najnovija knjiga poezije Beise Romanić naslovlјena je autentičnim naslovom ,,Vreme posle vremena“. Ovaj naslov nosi duboku filozofsku i poetsku simboliku, naročito ako se uzme u obzir da ga potpisuje autorka u zreloj dobi života… Prvi sloj značenja ukazuje na promišlјanje o prolaznosti – o trenutku kada se „vreme“, u lјudskom, svakodnevnom smislu, već na neki način iscrpelo.

Žig na dahu je zbirka pesama nastala iz snažne, gotovo neizdržive potrebe za govorom – iz trenutka kada su reči bile jedini način da se sačuva smisao i suprotstavi tišini. Ove pesme beleže jedan intenzivan unutrašnji proces, borbu između potrebe da se izrazi i nemogućnosti da se izgovori dovoljno. Danas, nakon iskustava koja utišavaju i preobražavaju, ta potreba više ne postoji. Ali trag je ostao. U svakoj pesmi, u svakom stihu – kao žig na dahu.

Dangubić u stihovima poeme "Dunav, talasi" evocira kulturnu, jezičku i istorijsku slojevitost Dunava kao jedne od osa evropske civilizacije.