KORA

Kada se pojavila, 1953. godine, pesnička zbirka Kora postala je predmet jedne od najvažnijih javnih polemika u vezi sa estetskim vrednostima srpske poezije. Milan Bogdanović kritikovao je Popin jezik i stil vrednujući Koru kao „nadrealističko buncanje bez smisla” dok je, sa druge strane, Zoran Mišić isticao logičku suštinu i odgonetljivost u osnovi Popinih pesničkih slika. Stoga Kora označava raskid sa dominantnim modelom socijalističkog realizma, i bitno određuje dalje tokove srpske poezije.

Izmakavši se od subjektivnosti, deskriptivnosti i individuale osećajnosti, Vasko Popa u šezdeset pesama Kore ohlađenim, „objektivnim”, ali dosledno metaforičkim jezikom uobličava iskustvo sveta savremenog čoveka iz gradske sredine – u prvom redu osećanja nelagode, ugroženosti i straha – i otpočinje putovanje ka zahvatanju arhetipske osnove modernosti koja će odrediti njegove kasnije knjige.

Četiri ciklusa Kore simbolički zatvaraju i pod amblematskom vinjetom sa korica koju je pesnik nazvao šapom zveri štite jedno osećanje sveta od levijatanske svakodnevice. Ispod takve kore, jezički pokret pesama „Poznanstvo”, „Odjekivanje”, „U pepeljari”, „U zaboravu”, „Konj”, „Belutak” i verovatno najpoznatije, četrnaeste pesme ciklusa Daleko u nama („Očiju tvojih da nije / Ne bi bilo neba / U slepom našem stanu”) nadrealistički igrivo, sažeto i prodorno iskazuju neka od osnovnih egzistencijalnih pitanja i potrebu pojedinca da odbrani svoj položaj dok stoji izložen na istorijskoj i kosmološkoj vetrometini. O tome, uostalom, najneposrednije progovara otvoreno pitanje kraja druge pesme ciklusa Daleko u nama: „Da li ću moći / Na ovom nepočin-polju / Da ti podignem šator od svojih dlanova”.