Dragoljub Stanković je pesnik tananog senzibiliteta, pesnik čiji glas ponire do samih suština života.
Hteo bih još da kažem da Stanković ovom novom knjigom potvrđuje prethodno svoje pesništvo, piše treći tom svoje poezije.
Ova pesnička doslednost budi u meni sećanje na svojevremeni razgovor o pesništvu sa Milanom Milišićem koji je tvrdio da postoje dve vrste knjiga poezije. Jedno su zbirke, koje i sama imenica zbir definiše kao nešto sabrano. Pod ovakvom knjigom se podrazumeva zbir pesama nastalih u raznim periodima i u različitom ključu pevanja. Druga vrsta je knjiga, a to je ono pesničko delo koje sadrži jedinstven pristup i ton, bezmalo kao da su pesme nastale u istom trenu. Dakle, posmatrajući Dragoljubovu poeziju u tom ključu, možemo kazati da on sve vreme piše u nastavcima jednu jedinstvenu pesničku knjigu.
U zbirci S onu stranu noći uzbudljivo je predstavljanje sopstvenog Ja. To Ja je na momente muško i žensko Ja. Ili samo muško. Ili samo žensko. To Ja je početak i kraj sveta. Ono je dilema. Ispoved. Istina. Ono je ironija i autoironija. To Ja je jaje, zametak koji je oplođen najboljim semenom.
Iz predgovora Ibrahima Hadžića: S ONU STRANU NOĆI, S OVU STRANU POEZIJE
