Sam naslov knjige Ostavština za života koja se pojavila u decembru 1935. u ciriškom Humanitas-ferlagu, bio je izvesno reakcija na provokativni članak koji je 28. juna 1933. objavio Karl Zelig (pisac, izdavač u senci u Beču i mecena, zaštitnik velikog broja nemačkih i austrijskih pisaca u egzilu) u Berner Tagblatu: „... o koruškom piscu Robertu Muzilu koji je“ (fingirano ili figurativno, zbog odsečenosti od publike) „umro pre par godina a kojega su, kao i Kafku, proslavili tek njegovi posthumno objavljeni radovi“. Ali pošto Nachlass (Ostavština) na nemačkom znači i popust pri rasprodaji, iz naslova govori i autorovo ogorčenje što sa životom mora da okonča pre vremena, uz to, uz obaranje cene svoje robe.
Počev od 1938. ova knjiga je stajala je na „Listi štetnih i nepoželjnih štiva“, čak je bila obeležena kao ona koja spada među spise protiv kojih je sam rajhsfirer SS bio dodatno izrekao opštu zabranu. Nije to bilo nimalo slučajno. Ovi publicistički i literarrni tekstovi koji se danas, gotovo sto godina kasnije, čitaju kao uspele slike stvarnosti i istine 20. veka, njegovog obuhvatnog dehumanizovanja svih područja života i provale brutalne, ogoljene politike sile, tada su, ne bez osnova, bili doživljeni kao jedva skriveno antinacionalsocijalistički. Ako je zbirka sastavljena od četiri različite podvrste literarnog teksta onda u svakom od njih barem po jedan ispaljuje otrovnu sulicu protiv aktuelne, sve agresivnije diktature. Već prva „slika” pod naslovom Lepak za muve čita se u tom smislu kao paradigma za sve ostale jer lepak o kome je zapravo reč nije ništa drugo do ubistveni lepak populističke ideologije. Jednostavnost savremenog sredstva eliminacije dosadnih insekata pak ukazuje na modernu, usavršenu tehniku ubijanja uopšte, a slike mrtvih muva su predskazujuće slike ratnih poprišta. U „neveselim razmatrajima” (naslov koji predstavlja vrstu obrnute parafraze Ničeovih nesavremenih razmatranja nakon prevrednovanja svih vrednosti) u tom smislu ističe se zapis Triedere koji sugeriše: otvori oči, pogledaj stvari iz druge perspektive. U „pričama koje to nisu” (jer naglasak nije na story nego na history) u priči o malom čoveku koji nastoji da dođe do snage pa je nalazi u divu GSPAD-u (autobusima GSP-a) neće biti teško prepoznati samog firera. Najzad u kruni cele zbirke, noveli Kos, čitalac će naći i jedan egzistencijalistički pledoaje za (egzistencijalni) iskorak iz kolotečine građanskog života koja tako lako od pojedinca napravi česticu u masi.Gledano iz današnje perspektive, ovi tekstovi nisu samo izraz procesa kulturnog zaparloženja koji je doveo do svetskih ratova i nacizma, oni su rat i fašizam i predvideli (neki od njih napisani su još pre 1914). Prosto je zastrašujuće koliko su očigledno ponovo aktuelni i u današnje vreme.
Nasuprot velikim Muzilovim proznim sastavima, u ovoj, finom satirom obojenoj, zbirci proze radi se o amblematskim, zaoštrenim predstavama koje često sadrže koncentrat Muzilove literarne strategije. Sem toga ona sadrži i jedan program. On vodi od novog gledanja bečke moderne do projekta novog pripovedanja u noveli „Kos“. U njoj se eksperimentalno vrednuje istorija novog subjekta. Muzil tematizuje klasično-humanistički pojam subjekta i komentariše njegovo prevrednovanje u moderni. Šilerovo određenje da „u čoveku postoji nešto što ostaje i nešto što se neprestano menja“, „osoba i stanje“, kontrastira s modernim iskustvom da protiv doživljenog stanja radi nešto nepromenljivo, čak neka indiferentnost u dvostrukom smislu reči.
