Proizvodi

Rane pripovetke Agote Krištof. U njima je sve što će odlikovati i velikublizanačku trilogiju koja je usledila: jednostavnost, sklonost ka fantastici i neizlečivi pesimizam.

povest jedne ljubavi (na francuski način)

Drugi, ali de fakto završnji tom trilogije Astal tiš riba friš. Slobodan Tišma u svom elementu!

izvanredno kultivisana proza autora koji se probija na književnoj sceni

Knjiga o ne tako davnom segmentu muzičke istorije Novog Sada, autora koji je proslavljeni kompozitor i izvođač svoje muzike

Kad u bezakonoj zemlji ranjena "Šeherezada" uzme pravdu u svoje ruke, osveta koju služi biće hladna, kao zakuska. U pitanju je moderna bajka za odrasle u kojoj je surovost razumljiva i pravična, a osećanja su prava, duboka i iskonska.

Jedan otac i njegova kći koju je posle rata ostavio u Beču, odbegavši u Argentinu gde je izgubio svaki osećaj za realnost. Ona je godinama molila za oproštaj što je on u ratu stajao na pogrešnoj strani. Skoro pola stoleća kasnije oboje se vraćaju u svoju jugoslovensku domovinu i tamo opet pronalaze svoju prošlost – i prošlost cele jedne zemlje.

"Autobiografska" proza S.Tišme, veoma umereno protkana diskursom eseja. Jedan od delova trilogije

Roman o ambicioznom glumcu u doba nacionalsocijalizma u Nemačkoj, koji danas pokazuje izvanrednu aktuelnost. Više puta je bio predložak pozorišnih predstava a jednom je i filmovan. Za naslovnu ulogu Brandauer je dobio i oskara.

Prvi deo trilogije: Astal tiš, riba friš. Život pesnika ima podnaslov: Political nigredo. Knjiga je napisana u formi ja-naracije. Kao u nekoj vrsti ispovesti, Slobodan Tišma piše portret umetnika u mladosti, garniran razmišljanjima o svetu, umetnosti i životu u obliku kratkih eseja. Autor još pojačava već prepoznatljivu poziciju ja-naratora kao “slabog subjekta” karakterišući ga kao političkog nigreda, dakle člana političke zajednice na najnižem stupnju društvene relevancije. Tehnički gledano, ta pozicija mu je međutim potrebna za uspostavljanje ravnoteže u tekstu, tako da povremeno može da bude nemilosrdan i prema drugim protagonistima knjige.

Knjiga je sačinjena tematski po više aspekata: kineskoj slici o čoveku, pojmu prirode, ulozi dijaloga u kanonskim tekstovima, shvatanjima o društvu, logici, filozofiji jezika i metafizici. Podjednako su zanimljiva i poglavlja o muzici, proricanju, medicini, ulozi bogva, duhova i demona i odnosu Evrope i Kine.

Ova knjiga osvetljava pozadinu nekih poznatih i manje poznatih aspekata kineske filozofije. Sačinjena je tematski a ne hronološki i otuda ne postoji jasna povezanost poglavlja a redosled je donekle proizvoljan. Iako postoje upućivanja na međusobnu povezanost, poglavlja mogu biti čitana bilo kojim redosledom i svako od njih zasebno. I izbor tema je naravno unekoliko arbitraran i uslovljen preferencijama i kompetencijama autora. Indija, Japan, Koreja i Tibet biće tek uzgredno pomenuti. U nekim esejima biće razmotrena i evropska i indijska filozofija i istorija filozofije.

Knjiga je namenjena širokoj publici kao uvod u kinesku filozofiju i stoga izvori nisu uvek navedeni. Neki aspekti su prikazani jednostavnije no što bi to zahtevao naučni pristup. Ova zbirka eseja nije naučna studija već knjiga namenjena svakome ko želi da okusi pozadinu drugih misaonih tradicija i stoga je i napisana pristupačnijim stilom.
Recenziju knjige je uradio naš vrsni sinolog prof. dr Radosav Pušić i svakako je namenjena i studentima kineskog jezika.

Karel van der Leeuw (1940-2015) je predavao istočnu filozofiju na Univerzitetu u Amsterdamu. Njegova specijalizacija je bio konfucijanizam. Zajedno sa Jan Borom priredio je zbornik 25 vekova Istočne filozofije, monumentalno standardno delo o filozofiji Istoka. Van der Leeuw je bio osnivač Centra za filozofiranje sa decom i evropske fondacije za filozofiranje sa decom Sofia

Ovo je povest jednog mladog čoveka po kome su zapravo samo gazili, sasvim svejedno da li je gazio grad, njegovi stanovnici, rodbina.

Tomas Bernhard

Uzrok

Podrum

Dah

Hladnoća

Dete

I u novoj knjizi proze Danica Vukićević nastavlja da piše u formi "dinamičnog, vrcavog i lucidnog portretisanja … realnosti domišljatim i pamtljivim pesničkim slikama", te prenosi "frenetični ritam, zvukove grada, zbrku u komunikaciji, eksperiment u jeziku i o jeziku" (Vladislava Gordić Petković). I opet važi ono što autorka kaže u jednom intervjuu: "Moje iskustvo jeste žensko iskustvo, i izabran – ženski glas (među drugim unutrašnjim glasovima, dečjim, muškim, bespolnim, ne-rodnim, ili neljudskim, biljnim, životinjskim... glasovima predmeta). Kada tražite sopstveni glas (štimovanje, osluškivanje preko antena) neki ipak izaberete".

Radi se o autoru koji se u nemačkoj/austrijskoj književnoj sredini doživljava kao gromada. Kod nas je ipak relativno nepoznat, u prevodu je zastupljen sa svega nekoliko pripovedaka. Pod naslovom Imaginarna pisma srpskom čitaocu je ponuđen mali izbor epistolarnih pripovedaka, izvanredno značajnih za konstituisanje bečke moderne. Izbor je uz to svojevrstan prilog čitanju Palate muva Valtera Kapahera. Iz istog razloga Pismima je pridodat i fragment nedovršenog romana Andreas kojega čine dve zaokružene samostojne pripovedne celine.

Grad je sve manje grad u smislu polisa, ljudske zajednice i sve više doživljava oblike transformacije koji vode u kapsularnu arhitekturu i kapsularnu civilizaciju. "Kapsula" je metafora za veštačke ambijente i zatvorene kontrolisane arhitektonske celine koje treba da minimalizuju komunikaciju sa pretećim spoljašnjim svetom: kuća sa obezbeđenjem, ograđene zajednice, šoping molovi, aerodromi, delovi grada, države, čak i kontinenti. Kapsularna civilizacija, kao posledica polarizacije na bogate i siromašne, zahteva neprestanu odbranu ”kapsule“ od spoljašnjeg sveta. Svi oblici indivi

dualnih i kolektivnih strahova uslovljavaju opsednutost ograđivanjem, obezbeđivanjem i sve razvijenijim sistemima kontrole i represije. ”Kapsularizacija“ je istovremeno ukidanje javnog domena ili njegovo pretvaranje u artificijelne, virtuelne i kontrolisane ambijente. Usred privida mobilnosti i globalnih mreža (transporta i interneta) „mi ne živimo u mrežama, već u kapsulama.“
Prateći razvoj urbanizma i arhitekture u 20. i 21. veku, od Korbizjea, situacionista, metabolista i Kolhasa do modernih "umreženih gradova" i megapolisa, autor smatra da kapsularna arhitektura i kapsularna civilizacija globalnog kapitalizma – uključujući i svemirsku kapsulu kao pripremu za "kosmički egzodus" – sa evolucionog stanovišta nije napredak već regresija na najniži stupanj razvoja: opstanak unutar opne (kapsule). Na civilizacijskom, društveno političkom i ličnom nivou posledice kapsularizacije su katastrofalne. Mogu li svest o tom razvoju i mnogostruka upozorenja o sve vidljivijem pogubnom uticaju ovih procesa voditi protestu i zaustavljanju tog toka?

U svetu se već uveliko eksperimentiše s novim oblicima direktne i participativne demokratije: učešća građana u donošenju važnih odluka i priznavanju takvih tela kao konstitucionalnih organa. Stari model elektoralno-predstavničke demokratije (model iz 18. veka) doveo je demokratiju u krizu, krizu legitimnosti i efikasnosti i potpuno gubljenja poverenja u političke partije i izbore - glasanje jednom u 4 godine - kao mehanizam demokratskog odlučivanja.
U studiji Protiv izbora, flamanski autor David van Rejbruk analizira istoriju, ideju i praksu demokratije od Atine do modernog doba i postavlja pitanje zašto je demokratija u krizi: krizi legitimnosti i krizi efikasnosti. Demokratija

kao oblik vlasti postoji već 3000 godina a tek poslednjih 200 godina je elektoralna predstavnička demokratija. Izbori su kao instrument biranja narodnog predstavništva uvedeni s Francuskom i Američkom revolucijom, ali upravo zato da bi ograničili učešće naroda u vlasti. Od Aristotela do Rusoa i Monteskjea vladalo je uverenje da demokratija, za razliku od aristokratije i oligarhije, može biti vladavina naroda ako je omogućeno ravnopravno učešće svih građana u organima vlasti. Izbor glasanjem smatran je aristokratskim, izbor žrebom demokratskim.
Demokratija kao sistem u 21. veku mora biti inovirana uvođenjem novih metoda i procedura participacije građana: 1 – deliberacija: konsultovanje i savetovanje s građanima, 2 – izbor žrebom: narodno predstavništvo izabrano žrebom (eventualno u kombinaciji s glasanjem) i 3 – rotacija: permanentna (ali postepena u etapamama) smena predstavnika u upravnim organima. David van Rejbruk svoju studiju o demokratiji zasniva na čitavom nizu teorijskih radova i međunarodnih istraživanja, ali i na konkretnim inicijativama, ekperimentima i praktičnim iskustvima s participacijom građana koji se već primenjuje u mnogim zemljama: Kanadi, Nizozemskoj, Irskoj, Islandu.

Jedan od ranih romana Jozefa Rota, napisanih u stilu Neue Sachlichkeit (nova stvarnost), izvorno likovnog umetničkog pokreta nastalog u reakciji na nemački ekspresionizam. Tako je uz spartanski stil lišen ukrasa i forma trebalo da bude „čista i jednostavna“. Ja-pripovedač koji je sam Jozef Rot tako kaže: „Ništa nisam izmislio, ništa komponovao. Više nije stvar u tome da se ‘stvara’. Najvažnije je ono posmatrano”. Roman je dakle trebalo da bude samo životna priča njegovog prijatelja Frranca Tunde. Trebalo je, ali nije ispalo sasvim tako... Franc Tunda je kao natporučnik k.u.k. vojske dospeo u rusko zarobljeništvo. Beži, skriva se godinama

kod nekog trapera negde u bespućima Sibira. Tako se dogodi da tek kasno doznaje o okončanju rata. Kreće na put kako bi se vratio u Beč. Njegov povratak postaje put kroz nove države koje sve skupa nisu postojale pri odlasku. Svakim danom i svakim korakom svog puta Tunda se sve više udaljava od svog porekla. Bledi i slika njegove verenice pa se posle peripetije (neće uspeti da pređe granicu Rusije) zaljubljuje u revolucionarku Natašu. Tako i njegova buržujska slika sveta gubi na vrednosti i on je zamenjuje slikom sveta borca protiv starog poretka. Revolucionarni put ga iz Ukrajine vodi ka Moskvi. Ali kad Revolucija poprimi svoje ružne crte i kad izbledi i njegova ljubav prema Nataši, iščileće u Tundi i strast za Revoluciju. Put će ga tako odvesti dalje od glavnog centra zbivanja, na Kaspijsko more, u Baku. I tamo će ga neko vreme zadržati jedna žena i takođe jedna treća otuda ponovo pokrenuti na put u Evropu... Ali kad napokon stigne na cilj svoga puta, Beč i Austrija više nisu njegova domovina. Tako ni Beč nije konačna stanica njegovog lutanja: uslediće još nekoliko međustanica, ali svuda se nešto ponavlja: Tunda uskoro biva sit onoga što je našao i traži dalje...

Roman "Radecki marš" je najznačajnije delo Jozefa Rota, jednog od najpoznatijih austrijskih pisaca ovog veka. To je priča o pripadnicima triju generacija jedne porodice iz nižih društvenih slojeva koja je sticajem prilika ušla u istoriju. U bici kod Solferina, jedan običan vojnik, mladić poreklom iz naših krajeva, spasava život mladom austrijskom caru Francu Jozefu. Kao nagradu dobija plemićku titulu i carsku blagonaklonost koja će pratiti njega i njegovu porodicu. Priča o toj porodici, od slavnog početka do tragičnog kraja, simbolično se poklapa sa istorijom poslednjih decenija habsburške monarhije, od trrenutka njenog prividno najvećeg sjaja do konačnog sloma. Roman se odlikuje stilskom jednostavnošću i zanimljivošću pripovedanja, a našem čitaocu, u ovom nemirnom vremenu, može izgledati posebno aktuelan zbog lako ustanovljenih analogija između tadašnjih i današnjih procesa raspada višenacionalne države i agonije autoritarne vlasti.

Jozef Rot, veliko ime austrijsko/nemačke međuratne proze, kao pisac vremena krize, danas dobija priliku za novo čitanje: njegov Jov, možda najviše zato što je naš otvoreni, mobilni svet otvoren gotovo za sve, sem za ljude koji malo teže prolaze. Ipak, kad najzad prođu i stignu tamo gde su zapucali da iznova počnu ispočetka, kad po svaku cenu emigraraju u neku bolju zemlju, na kraju sebi moraju postaviti pitanje: da li je sve to uopšte bilo vredno truda? Ali, naravno, Jov je i bez tog aktualizacijskog interesa pri čitanju, po sebi fascnantan roman s jednom jevrejskom sudbinom u središtu. I zato što je
ta jevrejska sudbina na neki način paradigma ljudskog stanja uopšte, romanu je dodat i autorov neponovljiv esej "Jevreji u migraciji" koji će srpskog čitaoca upoznati s Rotom kao novinarem-reporterom kakovoga dosad nije imao prilike da upozna. A Rot je zapravo bio novinarska zvezda.

Gabrijel Dan, glavni junak romana, iz zarobljeništva stiže u Hotel Savoy:
Moja soba je - dobio sam jednu od najjeftinijih - na šestom spratu i nosi broj 703. Broj mi se dopada - ja verujem u brojeve - nula u sredini je kao dama koju s bokova pokrivaju jedan stariji i jedan mlađi gospodin. Na krevetu leži žuto ćebe, hvalim te Bože, nije sivo koje bi me moglo podsetiti na vojsku.

Eseji u ovoj knjizi bave se delima i piscima za koje važi da ih pre svega određuju humor, smeh, pa možda čak i vedrina. Čitalac će, međutim, primetiti da se u svim tekstovima ne manje i vrlo pomno vodilo računa i o tmurnim, ponekad veoma tamnim stranama čovekove egzistencije i ljudske istorije.
Ako u književnosti dvadesetog veka postoji delo koje, i to kroz smeh, u sasvim drugačijem tonalitetu i sasvim drugačijim postupkom, opovrgava svaku mogućnost da se ubijanje i mrcvarenje ljudi opravdavaju smrću, onda je to Švejk. Neka o pijedestalu budućeg večnog mira sagrađenog na leševima, pričaju nekom drugom. Pritom je tu uvek i onaj dodatak: mir mora biti pravedan. Inače...
...Bezumnost isto

rije nije navela Švejkovog tvorca na pesimističke ili, možebiti, očajničke zaključke. Naprotiv, on se istoriji nasmejao – a da li je svaki smeh gejzir iz dubine očaja, to pitanje još nije odlučeno – smejući se svemu što bi htelo da se nametne kao uzvišeno i veliko a osujećuje življenje. Biti i ostati živ bila je za Hašeka ona neuzdrmana vrednost koju je valjalo štititi od groze i haosa što ih donose „velika istorijska zbivanja“, a to će reći – u romanu o Švejku – od društvenih mehanizama i organizacija koje služe uglavnom mrvljenju ljudi i nasilnoj smrti, dakle, pre svega, od licemerne crkve i ratoborne države. Živ čovek, koji bi, ako je ikako moguće, da to i ostane, nasuprot istoriji: to je opozicija iz koje je nastao Švejk.

Radnja ’Omladine bez Boga’ odvija se 1936. u nacističkoj Nemačkoj. Učenici jedne državne gimnazije vaspitavaju se za fanatizam. Na časovima uče preziranje ljudi, poslušnost i rasnu mržnju; prilikom nastave u prirodi i romantici logorske vatre uče ratni zanat. Tome se malo suprotstavljaju vlastima poslušni, samoživi i oportunistički roditelji. Vrednosti kao dostojanstvo, individualna sloboda i duhovna nezavisnost više ne važe. Omladincima nedostaju uzori i orijentiri. Slepo slede nove ideale koje oglašava radio i postaju povodljivi privrženici fašističke države. Humanistički nastrojen profesor primećuje rastuće osirovljenje svojih učenika, ipak iz oportunizma sledi naredbe nadležnih vlasti. Tek kad jedan učenik biva ubijen, profesor čuje unutrašnji glas i nalazi put do istine. Nekoliko učenika njegovu čestitost uzima za primer.

Jerun Brauers je ne samo rođen u Indoneziji, već je na ostrvima Java i Borneo u prvoj deceniji života doživeo Drugi svetski rat, japanski logor, početak indonežanske borbe za oslobađanje od kolonijalne vladavine i odluku porodice Brauers o repatrijaciji, koju on naziva depatrijacijom. Indonezija je tada nazivana ,,Indija“ ili Nizozemska ,,Indija“ (Nederlands Indië) ili Istočna Indija (Oost Indië), za razliku od britanske kolonije Zapadne Indije, Indije.
„Indijsku“ trilogiju čine tri romana s različitim datumima nastanka: Potonulo (1979), Prigušeno crveno (1981) i Potop (1988). Prvi deo posvećen je

godinama najranijeg detinjstva provedenog u Bataviji (Džakarta), idiličnim godinama u periodu zvanom ,,tempo dulu“ (ostrvo snova), pre japanske invazije. Drugi deo Prigušeno crveno opisuje godine provedene u japanskom logoru do 1945. godine i iskustva koja će biti presudna u njegovom životu. U trećem delu Potop opisane su posleratne godine na ostvu Borneo, početak indonežanske borbe za nezavisnost, odlazak iz luke Balikpapan 1947. godine i prelaz preko polutara na putu ka novoj domovini kiše i snega, deset godina provedenih u katoličkim internatima i sva potonja lutanja koja autor, kao moderni Orfej, metaforčki naziva silaženjem i nestajanjem u dubine u potrazi za izlazom iz sopstvenih lavirinata.
Roman Potop ima posebno mesto ne samo u trilogiji, već u celini Brauersovog opusa i autor ga smatra svojim najznačajnijim delom u kome su „sadržane sve moje knjige”.

Brohov roman ne opisuje samo put u pakao jednog jedinog junaka, nego preduslove za put u pakao jednog celog društva u Trećem Rajhu... Tema knjige, ili štaviše njena poslednja varijacija velike zajedničke teme svih Brohovih knjiga, jeste krivica „nedužnih“, ljudi kojima su otete vrednosti, svaka društvena povezanost, u sebe izolovanih ljudi koji se grčevito hvataju za svoju malu, golu egzistenciju, „magleni ljudi“, obavijeni plaštom svoje sopstvene sudbine, zamahom masovnih parola, ili takođe samo ciničnom ili rezigniranom neutralnošću; [...] Glavni lik, gospodin A., arcineutralac, „čovek koji zazire od odluke i odgovornosti’” sublimirani je Don Huan koji svojom najdubljom ravnodušnošću skrivljuje smrt svoje dragane koja ga voli. On je dvojedinstvo, u izvesnoj meri sinovska reinkarnacija, na višem ali slabijem nivou, negativ i pasiv jednog realnog Don Huana, ’gospodina fon June’ koji je pre njega igrao svoju igru između baronice Elvire i služavke Cerline i za sobom između svojih žrtava ostavio kobnu mrežu u koju gospodin A. dospeva sa svojom apatijom. Gospodin A., u osnovi sasvim neupleten, preuzima odnose, štaviše posledice odnosa gospodina fon June, „lovačku kuću” i naposletku pravo okajanje grešnika koje je očišćenje: kao prvobitni greh on spoznaje upravo neupletenost, neodgovornost , „nedužnost” samu. On je spoznaje i priznaje u opštoj ispovesti pred dedom svoje mrtve dragane, jednom vanvremenom, mitskom starinom. Taj „kameni gost’”koji dolazi po njega, nije pak niko drugi nego njegov najprisniji, iz osnova ga znajući „prapratilac” koji ga je oduvek pratio, smrt.

Dunav, jedna od velikih arterija Evrope, teče kroz toliko zemalja kao nijedna druga reka i kao retko koja druga uvek je iznova izazivala pisce. U uzajamnom dejstvu ljudi i njihovih priča duž toka kroz kontinent ona se javlja kao osovina zgusnutih značenja u kojima se ukrštaju različitost, protivrečnosti i neistovremenost. Raščlanjena u 24 poglavlja, antologija prezentuje tekstove uz teme i mesta – poput potonulih ostrva, mostova, gradova, rata, bekstva i još mnogo toga – otvarajući ih odgovarajućim kulturnoistorijskim uvodima. Zastupljeni su najznačajniji pisci iz različitih jezika i književnosti duž Dunava; oni očituju raznovrsnost i šarolikost koje zapanjuju. To mnogostruko ogledanje treba da se oduži jednoj posebnoj reci koja teče kroz učvoreni predeo i deluje kao autentični evropski udžbenik.

Uvodne tekstove za poglavlja napisale su urednice: Edit Kiralj i Olivia Spiridon.

U antologiji su tekstovima zastupljeni: Janos Arany, Ingeborg Bachmann, Gyula Krúdy, Bettina Balàka, Stefan Bănulescu, Jean Bart, Ludwig Bechstein, Karl lsidor Beck, Hans Bergel, Algernon Blackwood, Arnolt Bronnen, Elias Canetti, Mircea Cărtărescu, Oscar Walter Cisek, Tibor Cseres, Eva Demski, Heimito von Doderer, Mircea Eliade, Péter Esterházy, Patrick Leigh Fermor, Catalin Dorian Florescu, Gerhard Fritsch, Ladislav Fuks, Karl-Markus Gauß, Arno Geiger, Franz Grillparzer, Peter Handke, Mila Haugová, Klaus Hensel, Ferenc Herczeg, Franz Hodjak, Friedrich Hölderlin, Michal Hvorecky, Filip Florian, Nicolae lorga, Mór Jókai, Gert Jonke, Attila József, István Kemény, Alexander William Kinglake, Egon Erwin Kisch, Johann Georg Kohl, Mihály Kornis, Reinhart Koselleck, Claudio Magris, Luigi Ferdinando Marsigli, László Márton, Herta Müller, László Végel, Péter Nádas, Lajos Parti Nagy, Miloš Crnjanski, Andreas Okopenko, Aleksandar Tišma, Géza Ottlik, Danilo Kiš, Mihajlo Pantić, Judita Šalgo, David Albahari, Pavao Pavličić, Slobodan Tišma, Siniša Tucić, Milorad Pavić, Moritz Rinke, Szilárd Rubin, Klaus F. Schneider, Mirjana Novaković, Franz Hutterer, Solymos Ede, Karl Sokolowsky, Georgi Gospodinov, Panait Istrati, Andrzej Stasiuk, Adalbert Stifter, Carmen Sylva, Nick Thorpe, lIija Trojanow, Franz Tumler, Dániel Varró, Ivan Vasov, Richard Wagner, Horst Widmer i Vladimir Zarev.

Knjiga Nepismena (L’Analphabete), Agote Krištof, nastala je od tekstova napisanih 1989. i 1990, po narudžbini, za jedan nemački časopis, nakon čega ju je 2004. (kao i prošle, 2021) godine objavila švajcarska izdavačka kuća Zoe. Sačinjena je od jedanaest kratkih poglavlja koja evociraju događaje iz različitih perioda autorkinog života, od srećnog ranog detinjstva u mađarskom selu, preko adolescencije obeležene siromaštvom, usamljenošću i staljinističkim kultom ličnosti, do ilegalnog napuštanja Mađarske i izgnanstva u Švajcarsku, što ju je lišilo ne samo domovine, nego i jezika. Sa svojim uspomenama Agota

Krištof se razračunava lapidarnim, krajnje svedenim stilom, uglavnom u prezentu. Iako je veoma kratka, knjiga Nepismena je dirljiva i ubojita, lucidna i često prožeta diskretnim humorom.

Kada je 1972, godinu dana posle pojave romana Malina, izašla zbirka od pet pripovedaka Ingeborg Bahman, izdavač (Piper Verlag) je delo oglasio kao delo jedne „nove Bahman“. Simultano je zbirka lakih tekstova, tako je obećavao oglas, koji predstavlja jedan „svet apsurdne istovremenosti snova i iskustava“. Reklamni tekst se u tome poziva na ocenu same autorke koja je svoje pozne pripovetke razumevala kao zabavne i komične priče. I obećanje novoga odgovaralo je izjavama same Bahman: u jednom intervjuu Bahman je skrenula pažnju na rascep između njenog pripovedanja u ranom i kasnom delu. U tom smislu se

izjasnila o romanu Malina: „To još ne smatram ispripovedanim, ili samo u malim partijama, spram onoga što danas razumem pod „pripovedanjem“. Iako ni taj roman nije direktno ispripovedan i uvedeni su elementi koji još u potpunosti polažu pravo na ono što dolazi iz poezije, više se ne pokušava da se od rečenice pravi umetničko delo, već je važno samo: ŠTA TREBA REĆI. Ne mogu da preopterećujem čitaoca pojedinačnim rečenicama, moram da mu skrenem pogled na celinu unutar pojedinih odseka. To je za mene veliki rascep između tada i danas.“ Ipak, oglas izdavača nije se odnosio na taj poetološki aspekt pod kojim Bahman razlikuje ranu od kasne proze. Naprotiv, reklamni tekst obećavao je nadovezivanje kasne proze na raniju zbirku pripovedaka Trideseta godina. Time je definisao kvalitet pripovedaka u odnosu na roman Malina. Pozne pripovetke stavljaju se nasuprot mračnom i teškom romanu koji opisuje mučnu priču jednog ženskog Ja i njegovo ubijanje. Prve kritike neretko uzimaju zdravo za gotovo taj model tumačenja koji je ponudio izdavač.

Prva objavljena zbirka pripovedaka Ingeborg Bahman, naslovljena prema jednoj od uvrštenih priča koja im daje osnovni ton. Pripovetke preispituju odgovornost likova za njihovo činjenje i nečinjenje. Na delovanje likova doduše utiču strukture prostora, konteksta i jezika, koji kao sistemi znakova karakterišu delovanje likova. Ali ta determinacija nije hermetična, nego sadrži jedno polje unutar koga likovi mogu da biraju između konformiteta i dužine koraka prekoračivanja granice i time ostaju odgovorni za ishod. Kontingencija situacija u toj godini odluke akcentuira neprevladivu nadležnost undividua za odnose u kojima žive.
Sedam pripovedaka slede jednu dramaturšku konstrukciju od postavljanja problema, preko višestrukog preispitivanja prilagođavanja, do nekog dvostrukog kraja. Pored tema nasilja, razaranja i prilagođavanja društvenim očekivanjima, koje muškarci mahom rešavaju između sebe, skoro u svim pripovetkama reč je i o ljubavi između muškarca i žene, u kojoj polovi uzajamno udaljavaju svoje pozicije i propuštaju proboj ka novim oblicima odnosa.

Ako ste odlučili da posvetite malo vremena sebi i svom zdravlju onda je “Kardiokuvar” – prvi nacionalni, porodični informator o zdravoj ishrani, knjiga za vas.

Novosadski kardiohirurg prof. dr sci. med. Živojin Jonjev je na jednostavan, jasan i zanimljiv način napisao ovu knjigu, koja nije običan kulinarski udžbenik već multidisciplinarna naučna monografija o unapređenju zdravlja putem zdrave ishrane.

Knjiga se sastoji od 25 naučnih tekstova o uticaju hrane pre svega na kardiovaskularni sistem čoveka. Uz tekstove se nalaze i relevantni recepti dobro poznatih jela. Međutim, osim tradicionalnih uputstava za njihovu pripremu, recepti su obogaćeni informacijama o energetskoj i nutritivnoj vrednosti svakog jela prema Nutritivnoj piramidi koja se nalazi u uvodniku knjige.

Knjiga je obogaćena većim brojem ilustracija i dopunskim objašnjenjima koja olakšavaju njeno čitanje i čine knjigu pristupačnom čak i osobama sa skromnim medicinskim predznanjem. Van svake sumnje je da će sadržaj ove knjige biti zanimljiv svima, a posebno kardiovaskularnim bolesnicima, kao i njihovoj rodbini i prijateljima, jer može doprineti da prevencija kardiovaskularnih bolesti bude adekvatna i pravovremena, a život mnogih osoba duži i kvalitetniji.

Poslednji roman Edena fon Horvata Dete našeg doba koji je posle smrti 36-godišnjeg autora objavljen u izdavačkoj kući Alert de Lange u Amsterdamu, povest je jednog vojnika, krcata frazama militantnog nacionalizma.
Taj tip je Franc Verfel nazvao „đavolovim zastupnikom na Zemlji” čija se „izumiteljska snaga u domenu besmisleno-opakog čini neiscrpnom. Volja da se pričinjava patnja njegov je osnovni nagon. Čak i u trenutku kad se činilo da tuguje za jednom izgubljenom ljubavlju, on izvršava ubistvo. S neumoljivom doslednošću taj tip sama sebe predstavlja u ja-pripovesti. S lakoćom koja karakteriše njegov stil, Horvat pokazuje politički uzrok i posledicu.”
Za Štefana Cvajga Horvatov roman je bio „jedan od najvažnijih nemačkih dokumenata naše generacije.”