OZBILJNA IGRA

Odlomak iz Sederbergovog romana OZBILJNA IGRA: "Lidija se obično kupala sama.
Tako je najviše volela, a tog leta nije ni imala nikoga s kim bi se kupala. A nije imala ni razloga za strah: otac joj je sedeo na obližnjem proplanku, slikao svoj „motiv s ivice ostrvlja” i pazio da se niko nepozvan ne približi.Ona pođe kroz vodu, sve dok joj ne dosegne iznad struka. Potom zastade podignutih ruku i prstiju prekrštenih iza vrata, dok se krugovi u vodi ne izravnaše, gledajući odraz svojih osamnaest godina u talasima.
Zatim se povi i zapliva u smaragdnu, prozirnu dubinu. Uživala je u osećaju da je voda nosi – osećala se tako lakom. Plivala je mirno i tiho.

Danas nije videla nijednog grgeča; ponekad bi se poigrala s njima. Jedanput je bila tako blizu da jednog uhvati rukom, da se ubola na njegovo leđno peraje.
Kad izađe, hitro se obrisa peškirom, pa pusti da je osuše sunce i letnji povetarac. Opruži se na jednu ravnu stenu, izbrušenu talasima. Prvo leže na stomak da joj sunce ugreje leđa. Dotad joj već celo telo beše pocrnelo – jednako kao i lice.
I pusti misli da lutaju. Pomisli, kako će uskoro večera. Propržiće svinjski but i spanać. Ukusno jeste – ali svejedno, večera je svakako najdosadniji deo dana. Otac nije previše pričljiv, a brat Oto je uglavnom nem i prek. Ima i on svojih briga, Oto. Na inženjerskom putu ovde je velika gužva i na jesen bi trebalo da otputuje u Ameriku. Jedini koji za stolom priča jeste Filip. Ali on nikad nije rekao ništa što bi ona poželela da čuje – ponajviše govori o prejudikatima, pravničkim smicalicama, unapređenjima i sličnim glupostima za koje niko ne mari. Kao da priča tek da bi se nešto reklo. A u međuvremenu svojim kratkovidim očima traži najbolje parče na poslužavniku.
A ipak, toliko je volela i oca i braću. Čudno – da može biti toliko dosadno sedeti za postavljenim stolom sa svojim najbližima, koje je toliko volela...
Okrenu se na leđa, stavi ruke iza glave i zagleda se u plavetnilo.
Pa pomisli: plavo nebo, beli oblaci. Plavo i belo – plavo i belo... Imam plavu haljinu s belom čipkom. To mi je najlepša haljina, ali nije mi zato toliko draga. Draga mi je iz jednog drugog razloga. Zato što je to haljina koju sam onda nosila.
Onda.
I nastavi: Da li me voli? Da, da. Naravno da m
Seti se kako su jedne, ne tako davne, večeri sami sedeli u senici jorgovana. On upravo beše smelo pokušao da je pomiluje, a ona se uplašila. Ali i sam je odmah uvideo da je na pogrešnom putu, jer ju je uhvatio za ruku, onu kojom se odbranila, i poljubio je kao da je hteo da kaže: oprosti.
Da, pomisli ona, sigurno me istinski voli.
I nastavi da razmišlja: Volim ga. Volim ga.
Razmišljala je toliko snažno da joj usta zapratiše misli, a misao se pretvori u šapat: volim ga.
Plavo i belo – plavo i belo... I zapljuskivanje vode – pljus – pljus.
Razmišljajući, ona iznenada shvati da je tek ovog leta otkrila koliko je lepo kupati se sam. Upita se otkud to. Ali lepo jeste bilo. Inače, kad se devojke kupaju zajedno, moraju stalno da vrište i smeju se i budu živahne. A mnogo je lepše biti sam i u tišini slušati kako talasi zapljuskuju stene.
Ali dok se oblačila, ona zapevuši pesmu:
Jednom dok si kraj mene
sveštenik će te pitati
da li želiš biti
moj izabrani prijatelj."