ŽIVOTINJA SRCA

Dobitnica Nobelove nagrade.

Lolino samoubistvo, koje je možda i ubistvo, povezuje četvoro mladih ljudi. Između njih se razvija neraskidivo prijateljstvo, iako bi možda, u nekim drugim okolnostima, oni imali i sasvim drukčije prijatelje. Neprestane pretnje smrću, ubistva i samoubistva, potkazivanja, saslušanja i praćenja proizvode skoro opipljiv strah. Strah je stvoren s namerom da ljude drži u pokornosti, da ih slomi ili ih natera na bekstvo, što je uglavnom uletanje smrti u zagrljaj. Iako se ispostavlja da pipci straha i stvarne pretnje dopiru vrlo daleko. Spoljašnje bekstvo samo je iluzija, strah je neophodno pobediti u sopstvenoj životinji srca.

Životinja srca, drugi roman Herte Miler objavljen 1994, govori o Rumuniji osamdesetih godina prošlog veka, o sveprisutnom strahu, o ideji bekstva iz Čaušeskuove diktature, o prijateljstvu, poverenju i izdaji. Prijateljstvo stvara privid izbavljenja, ali u svetu neprijateljskom u odnosu na život, bez prijateljstva izbavljenje postaje nemoguće, kaže Herta Miler o knjizi Životinja srca. Ruminski neologizam inimal objedinjuje reč inima (srce) i animal (životinja), životinju srca svako nosi u sebi, ona određuje ko smo, a time i našu sudbinu.

Ovaj roman je prepun očiglednih autobiografskih pojedinosti. I Herta Miler i pripovedačica koja nam se u romanu obraća u prvom licu su rumunske Švabice. I Herta Miler je od 1976. radila kao prevoditeljka tehničkih opisa mašina. I ona je, zato što je odbila da uhodi i potkazuje za Sekuritateu, dobila otkaz 1979. I ona je iskusila izdaju bliskih prijatelja. I Herti Miler je, baš kao i njenoj junakinji, odobren izlazak iz zemlje, nakon kojeg se seli u Nemačku. I njoj su dugo nakon preseljenja stizale pretnje smrću.

Roman o strahu koji u ljude uteruje diktatura i prijateljstvu kao jedinom istinskom bekstvu.

„Danas još uvek ne mogu da zamislim grob. Samo kaiš, prozor, orah i konopac. Svaka smrt za mene je poput džaka.
Ako te neko čuje, rekao je Edgar, misliće da si poludela.
Tako nešto pomišljam zato što imam utisak da svaki mrtvac za sobom ostavlja džak reči. Uvek mi padnu na pamet frizer i makazice za nokte zato što mrtvima više nisu potrebni. I da, mrtvacima više nikada ne može da otpadne ni dugme.
Oni možda drukčije od nas osećaju da je diktator pogrešna odluka, rekao je Edgar.
Imali su dokaz za to, jer i mi smo, baš kao i oni, bili pogrešne odluke. Zato što smo u ovoj zemlji morali u strahu da hodamo, jedemo, spavamo i nekoga volimo sve dok nam nisu ponovo bili neophodni i frizer i makazice za nokte.
Ako neko samo zato što hoda, jede, spava i nekoga voli proizvodi groblja, rekao je Edgar, onda je veća pogrešna odluka od nas. Pogrešna odluka koja utiče na sve, pogrešna odluka koja vlada.“


„Knjiga o strahu koja čarolijom reči čitaoca oslobađa straha. Proživljena, propaćena stvarnost, ne u vidu dokumentarne proze, već divlji ples ispunjen poezijom, magijom i metaforama, udaljen od svekolikog realizma. Pripovedačica nas ne vodi jednostavno u neku balkansku zemlju u kojoj neki tiranin iz Transilvanije tlači narod podmuklim metodama mučenja i ispiranja mozgova, već nas poziva da čitanjem zavirimo u sopstvene glave i srca, gde vlada naš lični kralj, kojeg strah veoma lako može da prevaspita u tiranina.
Iako Herta Miler piše o sasvim određenom istorijskom trenutku, ne smemo zaboraviti da ona zapravo pripoveda o strahu svojstvenom svim vremenima – strahu koji izjeda svako poverenje između ljudi, i između onih koji se vole.“ Die Zeit