Pansion je filozofska priča o opštoj prolaznosti. Glavni junak posećuje mesto u kom je kao dete boravio s bakom – jevrejsko odmaralište nadomak Varšave, gde sreće nekoliko starih gostiju, koji ga se sećaju iz vremena kada je bio dete. Odmaralište – čiji su žitelji Jevreji koji su preživeli Holokaust – nekada puno života, danas je ispunjeno senima prošlosti. Prošlost sreće sadašnjost – stari ljudi vide prošlost kao nešto blisko, gotovo nadohvat ruke, ali s druge strane, sećanja su im iskrivljena pod uticajem njihovih opsesija ili praznina u pamćenju. Oni su poslednji živi svedoci predratnog sveta poljskih Jevreja i autor nam prikazuje na koji način poljska jevrejska tradicija živi u današnje vreme. Knjiga je ispunjena atmosferom tople i nežne ironije. Ali za razliku od mnogih postkomunističkih autora jevrejskog porekla pre njega, Pazinjski nije fokusiran na nostalgičnu idealizaciju ili beskompromisnu kritiku. Umesto toga on kao čarolijom vraća čitaocu davno zatureni svet jevrejskog načina života, njihovih običaja, sve to protkano zdravim humorom, suptilnom ironijom i elementima magičnog realizma. Ovo je pre svega priča o sporom umiranju posleratnog sveta, sveta koji je izgubio svoju životnu snagu.
