Ova razmišljanja podstaknuta su zbivanjima i raspravama u poslednjih nekoliko godina, posmatranih u odnosu na dvadeseti vek koji je, zaista, kako je Lenjin bio predskazao, postao vek ratova i revolucija, pa otuda i vek onog nasilja za koje se sada veruje da treba da bude njihov zajednički imenitelj. Međutim, u sadašnjoj situaciji postoji jedan drugi faktor koji je, mada ga niko nije predskazao, značajan bar u istoj meri. Tehnički razvoj sredstava nasilja dospeo je danas do tačke na kojoj ni jedan politički cilj ne bi mogao na prihvatljiv način da korespondira sa njihovim destruktivnim potencijalom ili da opravda njihovu aktualnu upotrebu u oružanom sukobu. Otuda je ratovanje - od pamtiveka konačni nemilosrdni arbitar u međunarodnim sporovima – izgubilo mnogo od svoje efikasnosti i skoro sav svoj sjaj. "Apokaliptična" šahovska igra između supersila, to jest, između onih koji se kreću na najvišoj ravni naše civilizacije, igra se u skladu sa pravilom "bilo ko da pobedi to je kraj za oboje"; to je igra koja nema nikakve sličnosti sa bilo čime što je ratnim igrama prethodilo. Njen "racionalni" cilj je zastrašivanje a ne pobeda, pa se trka u naoružanju, što više nije priprema za rat, danas može opravdati samo na osnovu pretpostavke da je sve veće zastrašivanje najbolja garancija mira. Na pitanje kako ćemo uopšte moći da se ispetljamo iz očiglednog ludila ovakve pozicije, odgovora nema.
