Ukoliko bismo istoriju evropskog identiteta posmatrali kao dugo trajanje, onda bi to bila istorija stranca – trajno suočavanje sa drugim. I to, možda najmanje, iz razloga što tu istoriju čini mnoštvo susretâ, neprekidnih stvaranja i rušenja različitih vrsta granicâ. Fluidnost tih granica još uvek doprinosi stvaranju i nestajanju različitih identitetâ, stvaranju i prevazilaženju stranaca. Ali, s obzirom da je u konstituisanju evropske istorije, tih identitetâ i granicâ učestvovalo i mnoštvo stranaca, za Evropu možemo reći da je bila i ostala prostor na kojem se vekovima taloži iskustvo različitosti. Upravo to iskustvo sadrži i jednu, danas već staru, ali često zaboravljenu ili zamagljenu matricu. Možda stariju nego što bismo to mi – Evropljani – danas hteli, u vremenu koje od nas zahteva da se preobrazimo, da budemo novi. To je matrica proizvodnje drugih. Utoliko tema stranca dobija posebno i značajno mesto u razmišljanju o istoriji, sadašnjosti i budućnosti Evrope. O istoriji sadašnjosti nas samih.
Upravo sa drugima i strancima Evropa je gradila svoje istorijsko obličje. I to je nešto što je ona nasledila od svog istorijskog prethodnika – Rima: „Upravo sa varvarima i pomoću njih i njihovog sudara sa Rimom mi smo se izgradili kao Evropljani“, rekao bi Eduardo Lorenso. To drevno nasleđe, ne samo kroz koncept države i prava, već i kroz rimsku instituciju limesa kao linije razgraničenja uređenog i neuređenog, poznatog i stranog sveta, ugrađeno je u celokupnu buduću evropsku strategiju odnošenja prema drugom – pre svega onom velikom, značajnom i, po pravilu, pretećem drugom, koji dolazi s one strane evropskih limesâ.
Prvi deo ove knjige sadrži neke od najvažnijih tekstova iz humanističkog istraživačkog nasleđa, koji svedoče o tome da ne postoji nekakav jedinstven ili univerzalno prihvaćen okvir i odnos prema strancu. Drugim rečima, ti tekstovi pokazuju da istraživanje stranca otvara opšta pitanja, ali nas suočava i sa nekim konkretnim društvenim, političkim i kulturnim problemima.
Drugi deo knjige čine radovi u kojima je takođe otvoren spektar pitanja i problema i zahvaljujući njima vidimo da je stranca moguće istraživati u različitim kulturnim, istorijskim, političkim, filozofskim, sociološkim i književno-teorijskim okvirima društvenih nauka i humanistike.
Takav izbor klasičnih i savremenih radova o strancu nema za cilj da ovu temu predstavi na što objektivniji i neutralniji način, već predstavlja pokušaj otvaranja prostora za čitaoce – za njihovo vlastito promišljanje i razumevanje stranca, ali i za prepoznavanje značaja koje u tom kontekstu humanističko nasleđe ima i danas.
