Postoji socijaldarvinističko stanovište koje je razvio Herbert Spenser i po kojem je on poznat. Ono kaže da u kapitalističkom sistemu vlada priroda „sa krvavim kandžama i zubima“, kako u njemu „najjači opstaju“, i tako dalje. A Goldman Saks nam se nudi kao primer, ili možda IBM, ali oni nisu primeri toga; oni su primeri kako moćna država-dadilja, koju vode glavni arhitekti politike, osmišljava i kreira politike na takav način da bogati i privileguje kreatore politike. Kakve to ima veze sa kapitalizmom? Naravno, postoji neka vrsta kapitalističke margine u tome. Ali šta ćemo sa Herbertom Spenserom? Malo posle Herberta Spensera došao je odgovor, mnogo manje poznat, naime Petar Kropotkin, istoričar prirode koji je napisao knjigu Uzajamna pomoć: faktor evolucije. On je razvio potpuno suprotnu argumentaciju. Na darvinističkim osnovama, Kropotkin je tvrdio da je razvoj saradnje i uzajamne pomoći koji vode u pravcu zajednice, radničke kontrole, i tako dalje, nešto što se može očekivati na osnovu posmatranja prirode i istorije. U redu, ako je nije dokazao, njegova teza je u najmanju ruku jednako dobro argumentovana kao i Spenserova. Kropotkin je zapravo osnovao naučne oblasti koje se sada zovu sociobiologija ili evoluciona psihologija, ali njegov doprinos se skoro ne spominje zato što je došao iz pogrešnih zaključaka. Dobro, niko ne može dati tačne zaključke, ljudska priroda verovatno ima sve te faktore u sebi. Ali neki od njih su povoljni za interese bogatih i moćnih i stoga oni opstaju. I tu imamo, ako hoćete, spenserovski element: ideološke izmišljotine koje su korisne bogatima i moćnima imaju tendenciju da se šire. One koje su štetne za interese bogatih i moćnih imaju tendenciju da budu marginalizovane i potisnute. Ali to nema nikakve veze sa stvarnošću sveta: to ima veze sa načinom na koji sistem vlasti funkcioniše.
Noam Čomski
