Ko će nam pripovedati o pripovedanju ako ne sam pripovedač? Jovica Aćin, svakako pisac najapartnijih priča u savremenoj srpskoj prozi, upravo to i čini u knjizi Sve zbog vazduha, brevijaru svojih poetičkih stavova i razmatranja, ne ustežući se da čitaoca zasipa pregrštima svojih uvida i paradoksa, da u istim koricama govori i o pošasti koja je zaustavila svet te, posebno, o svom iskustvu čitanja (Agamben, Kafka – prema kojem, nimalo slučajno, gaji poseban odnos – Sapfo, Njegoš, Benjamin, Arto i drugi) bez koga, tog posvećeničkog čitanja, ako ćemo pravo, nema istinskog pripovedanja. Pripovedanje se u Aćinovom slučaju uzima kao najdublje dosegljiva tačka egzistencije, u stvari, jedini se s njom. Pisanje, izlazi otuda, ipak „nije konačan poraz, jer me upravo umetnost pisanja, moja želja za njim, održava u životu, a dokle god smo živi, nije sve izgučljeno.”
