DOMAĆE KNJIGE

Obučene u jedinstveni, lepo skrojeni šinjel, ove poznate priče počinju novi život, spremne da nasele peterburške snove svojih budućih čitalaca. Napisane tridesetih i četrdesetih godina XIX veka, ove pripovetke slikaju trubulentnu pozadinu gradskog života iza hladne i elegantne fasade carske prestonice iz perspektive različitih likova, malih, običnih ljudi koji tragaju za svojim snovima na ulicama grada prožetog pompeznošću i samovažnošću, koji postaje i groteskno okruženje i zlokobni lutkar koji pokreće konce. Gogolj nas vodi u svet pun neobičnih likova na granici između sna i stvarnosti, mešajući satiru sa fantazijom i saosećanje sa podsmevajućom ironijom i kritikujući birokratiju, društvenu nepravdu i ravnodušnost ljudi, stvorivši revolucionarnu književnu viziju koja će ostaviti dubok trag na brojne ruske i svetske autore.

Od prvog objavljivanja 1842. godine, „Mrtve duše“ se proslavljaju kao krajnje realističan portret provincijskog ruskog života i kao divna preterana priča; kao hvalospev u ruskom duhu i kao bezobzirna satira carske ruske pokvarenosti, vulgarnosti i pompe. Kao Gogoljev lukavi antiheroj, Čičikov, koji se bavi „mrtvim dušama“- preminulim kmetovima koji još uvek predstavljaju novac svakome dovoljno oštrom da trguje njima – upoznajemo se sa dikensovskim selima, zemljoposednicima i podmuklim sitnim službenicima, od kojih malo njih može odoleti zavodljivoj nelogičnosti Čičikovljevog predloga.
PRVI PUT S OCEM NA JUTRENJE

Novo dopunjeno izdanje.
Nikolaj Vasiljevič Gogolj
1809-1852
Ivan Fjodorovič Šponjka i njegova tetka
Kočije • Nos • Šinjel • Nevski prospekt
„Svi smo mi izašli iz gogoljevskog Šinjela.“
Fjodor Dostojevski
Dostojevski je time mislio na pisce svog vremena i neizmeran uticaj Gogolja na sve njih. Ovo malo izdanje „Gogolja za ljubitelje“ počinje pričom Ivan Fjodorovič Šponjka i njegova tetka (1831), biserom rane Gogoljeve faze i pravim uvodom u roman Mrtve duše, nastavlja se u istom duhu pripovetkom Kočije (1835), da bi kulminiralo čudesnim delima iz petrogradskog opusa Nos (1832), Nevski prospekt (1835) i Šinjel (1941).
Gogolj je pre svega poznat po svojoj drami Revizor (1835), možda najboljoj komediji koja je ikad napisana, i po velikom romanu Mrtve duše (1842). U izdavačkoj kući LOM objavljene su obe knjige.

Smeštena negde između sredine šesnaestog i početka sedamnaestog veka, Gogoljeva epska priča prati krvavu kozačku pobunu protiv Poljaka koju su predvodili smeli Taras Buljba i njegova dva sina. Mlađi, Andrija, zaljubljuje se u poljsku plemkinju i, nakon što se pridružio garnizonu poljskog grada pod opsadom Kozaka, otac ga hvata i strelja.

U ovoj knjizi objavljene su priče Šinjel, Nevski prospekt, Nos, Portret, Kočije, Ludakovi zapisi i Rim. Sve ove priče, od kojih su Nevski prospekt, Portret i Ludakovi zapisi prvi put objavljeni u zbirci Arabeske 1835, Nos i Kočije u časopisu Savremenik 1836, a Rim u časopisu Moskovljanin 1842. godine, Gogolj je objedinio u trećem tomu svojih sabranih dela, koji je s oznakom 1842 izašao iz štampe 1843. godine. Većinu pripovedaka povezuje jedinstvo mesta radnje – Petrograd, pa su zbog toga i dobile naziv „petrogradske pripovetke”. Izuzetak su Kočije i Rim. Radnja Kočija dešava se negde u Ukrajini, dok je Rim priča o dvema prestonicama: Rimu koji je je poetičan i pravedan, a Pariz prikazan kao carstvo zla. Petrograd nije samo mesto radnje već i lirski junak petrogradskih priča. Taj grad u kome svi ljudi trče na dva mesta: na berzu ili na posao i koji se pretvorio u radnje i dućane, morao je da dovede do sukoba između visokog ideala i surove stvarnosti, čije su žrtve dale obeležje petrogradskim pričama. Kao veliki humanista, Gogolj u tom sukobu nije mogao da ostane neangažovan, pa se obilato služio ubojitim sredstvima: satirom i groteskom.

Kao i u folkloru, nosioci zla u Gogoljevim pričama su fantastične ličnosti – đavoli, veštice, rusalke itd. Fantastika proističe iz predstava samog naroda i njegovog naivnog verovanja u natprirodna bića, ali ona je i karakterističan elemenat umetničkog postupka kojim se pojačava komičnost slike. Belinski je primetio da se u Gogoljevim pripovetkama fantastično i realno tako divno slažu da „obrazuju konkretnu poetsku stvarnost u kojoj čovek teško razaznaje šta je istina a šta legenda, ali hteo-ne hteo, sve prihvata kao istinu”.

Priče koje čine ovu zbirku nastale su u periodu od aprila 1829. do januara 1832. osim priopvetke Vij koja se prvi put pojavila 1835. godine. U martu 1830. časopis Otadžbinski zapisi objavio je pripovetku Veče uoči Ivanjdana. U ovim pričama lako se uočavaju tragovi uticaja ukrajinskog i ruskog folklora. Pomenućemo samo najkarakterističnije primere. Predanje o đavolu koji, isteran iz pakla, pronalazi blago (Soročinski sajam) potiče iz narodnih legendi i priča. Motiv o paprati koja uoči Ivanjdana cveta plamenim cvetom (Veče uoči Ivanjdana) prisutan je i u narodnim predanjima. U Izgubljenom pismu iskorišćen je folklorni motiv o muzikantu i đavolu, a u Strašnoj osveti narodna legenda o „velikom grešniku”. Za mnoge Gogoljeve ličnosti mogu se naći prototipovi u ukrajinskom folkloru. Mnogi epigrafi preuzeti su iz ukrajinskih narodnih pesama. Dok u priči Vij, u kojoj dominiraju natprirodni motivi, (kada se stara veštica pretvara u mladu lepoticu itd.), za koju Gogolj tvrdi da predstavlja doslovnu transformaciju narodne legende izaziva sumnju, jer nijedan proizvod narodnog folklora (navode neki od istraživača Gogoljevog stvaralaštva) sadržinski ne podseća na pripovetku Vij, koja je klasična horor priča.

Široko prihvaćena kao primjer Gogoljeve književne umešnosti i remek–delo satire, drama Revizor bespoštedno razotkriva glupost, pohlepu, podmitljivost i korumpiranost provincijalnih službenika i malograđanske birokratije.

Za Ivana Aleksandroviča Hljestakova, petrogradskog kockara koji putuje ruskom provincijom, lokalno stanovništvo i činovnici će, u svojevrsnoj komediji zabune, pretpostaviti da je sam ozloglašeni ,,gospodin revizor" lično. Ivan i njegov sluga Osip ubrzo će iskoristiti situaciju najbolje što mogu, sa urnebesnim rezultatima.

Prvi put izvedena 1836, ova drama je odavno prevazišla nacionalne i istorijske granice i ponudila resku, uzbudljivu i vanvremensku perspektivu ljudskih mana i ambicija.

Široko prihvaćena kao primjer Gogoljeve književne umešnosti i remek–delo satire, drama Revizor bespoštedno razotkriva glupost, pohlepu, podmitljivost i korumpiranost provincijalnih službenika i malograđanske birokratije.

Za Ivana Aleksandroviča Hljestakova, petrogradskog kockara koji putuje ruskom provincijom, lokalno stanovništvo i činovnici će, u svojevrsnoj komediji zabune, pretpostaviti da je sam ozloglašeni ,,gospodin revizor" lično. Ivan i njegov sluga Osip ubrzo će iskoristiti situaciju najbolje što mogu, sa urnebesnim rezultatima.

Prvi put izvedena 1836, ova drama je odavno prevazišla nacionalne i istorijske granice i ponudila resku, uzbudljivu i vanvremensku perspektivu ljudskih mana i ambicija.

Remek-delo ruske književnosti.

U neimenovani grad ruske provincije stiže činovnik, „ni lep ni ružan, ni suviše debeo ni suviše tanak, ni star ni mlad“. Odmah po dolasku glavni junak Pavle Ivanovič Čičikov kreće da se upoznaje sa znamenitim stanovnicima, gubernijskom upravom i lokalnim zemljoposednicima, da bi zatim redom posetio njihova imanja kupujući „mrtve duše“. U feudalnoj Rusiji prve polovine XIX veka posednici su plaćali porez na svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu, uključujući tu i kmetove, tj. duše. Kako se popis imovine obavljao svakih pet godina, vlastelin je plaćao porez i na one seljake koji su u međuvremenu umrli. Tu rupu u zakonu koristi Čičikov, „otkupljujući“ preminule seljake, ili bolje reći njihova imena, koje potom namerava da stavi pod hipoteku kao svoju imovinu i tako podigne veliki novac iz državne kase.

Razumevanje Gogoljevog romana od samog početka izazivalo je nesuglasice i polemike: dok su jedni smatrali da je reč o satiričnom prikazu tadašnje Rusije, feudalnog sistema i korumpiranog birokratskog aparata, dotle su drugi u romanu prepoznali apoteozu ruske ideje, ispisanu perom religioznog mistika. Poput većine remek-dela svetske književnosti, roman Mrtve duše do danas ostaje otvoren za veliki broj tumačenja i nepresušan izvor zadovoljstva generacijama čitalaca.

„Gogoljev doprinos istoriji svetske književnosti je neprocenjiv.“ Vladimir Nabokov

Roman Mrtve duše neizmerno je uticao na dalji razvoj velike ruske književnosti. Čičikov, taj "trgovački putnik iz Hada", kako ga je opisao Nabokov, oličenje je duha "pošlosti" (patvorenost, kič, banalnost), bolesti koja je uveliko zahvatila celo čovečanstvo, i zato su Mrtve duše sada čak i aktuelnije nego u vreme kada su napisane. Gogolj je već tada, pre skoro dva veka, sagledao u feudalnoj Rusiji novo doba, u kome je novac pokretač svega, i u kome se sve može kupiti, pa i čovečja duša.

U potrazi za atraktivnim sižeom, Gogolj (1809-1852) se 7. oktobra 1835. obratio Puškinu: „Smilujte se, dajte mi neki siže, ne mora da bude smešan, samo da je čisto ruski. Ruka me svrbi od želje da napišem komediju"... Puškin se odazvao i predložio mu anegdotu o lažnom revizoru. Dva meseca kasnije 6. decembra 1835. Gogolj je završio dramu. “Revizor” počinje čuvenom scenom u kojoj se gradonačelnik obraća svojim saradnicima: „Gospodo, pozvao sam vas da vam saopštim veoma neprijatnu vest. Dolazi nam revizor". Posle kraćeg šoka svi gradski funkcioneri preduzimaju mere da što bolje zataškaju nepravilnosti u delokrugu svog rada. Time autor postiže dvostruki efekat: prvo, otkriva da u gradu caruju javašluk, primitivizam i korupcija i, drugo, pokazuje da gradski oci dobro znaju šta je opšti interes, ali da o njemu brinu samo onda kad nemaju drugog izbora.

U potrazi za atraktivnim sižeom, Gogolj (1809-1852) se 7. oktobra 1835. obratio Puškinu: „Smilujte se, dajte mi neki siže, ne mora da bude smešan, samo da je čisto ruski. Ruka me svrbi od želje da napišem komediju"... Puškin se odazvao i predložio mu anegdotu o lažnom revizoru. Dva meseca kasnije 6. decembra 1835. Gogolj je završio dramu. “Revizor” počinje čuvenom scenom u kojoj se gradonačelnik obraća svojim saradnicima: „Gospodo, pozvao sam vas da vam saopštim veoma neprijatnu vest. Dolazi nam revizor". Posle kraćeg šoka svi gradski funkcioneri preduzimaju mere da što bolje zataškaju nepravilnosti u delokrugu svog rada. Time autor postiže dvostruki efekat: prvo, otkriva da u gradu caruju javašluk, primitivizam i korupcija i, drugo, pokazuje da gradski oci dobro znaju šta je opšti interes, ali da o njemu brinu samo onda kad nemaju drugog izbora.

Jedno od najvećih dela svetskog realizma, Revizor ismeva društveno stanje i ljudske naravi. Tema je uzeta iz društvene stvarnosti Carske Rusije u prvoj polovini 19. veka, a insprisano je anegdotom koju je Gogolju ispričao njegov prijatelj, Puškin.

Da bi u iskustvu i današnjeg mladog čitalačkog naraštaja dragocena nit povezanosti naše kulture s Gogoljevim delom zadržala zasluženu snagu, ova knjiga je priređena kao jedan pogled na Gogoljevu pripovednu i romanesknu prozu, zasnovan na kraćim pripovetkama i odlomcima – ispisima iz piščevih obimnijih umetničkih ostvarenja...