PTICA U DIMNJAKU

Izgleda da duža forma ponajviše odgovara temperamentu Zorana Krstića koji nam je odranije poznat po kratkoj priči i poeziji pa deluje kao da je u kraćim žanrovima „izbrusio pero“ za pisanje prvog romana. U pitanju je atmosfera napuštenog sela, predgrađa, fabričke hale, nesolidne kuće, kafane i brzog restorana. Knjiga u autobiografskom ili preciznije u dnevničkom maniru, pošto pratimo junaka u sadašnjem trenutku i ne znamo „šta će dalje biti“, govori o čoveku u jednom od njegovih prelomnih perioda u životu. Turobnost svakodnevice Krstić ublažava humorom i jezičkim obrtima, dijalozima u lokalnom govoru koji se menja u zavisnosti od sagovornika, dajući veoma upečatljivu, zvučnu sliku takozvanih običnih ljudi u takozvanim običnim situacijama porodičnog ručka, izlaska, posete zavičaju, roditeljske bukvice, (ne)prijateljskog razgovora, sastanka sa nadređenima itd. U romanu ima vremena za postupni razvoj likova i prikazivanje tananih emocija bez suvišne analize i komentara – sve je u trenutku pripovedanja, u replikama, u pokretima i mimici. Prikazana je i razlika između onoga što junak misli i oseća, i kako postupa prema članovima porodice i bliskim ljudima, prikazan je ovamošnji mentalitet koji duboke emocije i brigu prikriva surovim pedagoškim porukama koje ne štede reči osude i omalovažavanja. Narator je vozač viljuškara koji slaže paletu po paletu ljubavne priče, otkrivajući nam da ispod automata koji smo postali i dalje živi treperava ljudska priroda.