Predeo kroz koji se probijam nije roman u klasičnom smislu reči. To je „priča“ glasa, melanholična priča u kojoj se glas seća detinjstva, putovanja, prinudnih boravišta; arheološko kopanje (podnaslov ove proze je „pripovest arheologija“) po svetim mestima jednog života, geopoetičkih prizora lutanja kroz (egzistencijalno) Ništa prema, kako se ispostavlja, (egzistencijalnom) Ničemu. Ova proza ne “priča”, jer prema verovanju ovog autora, priča (intriga) je prevaziđeno sredstvo romana, nego daje atmosferu toga kako svet izgleda, i to na jedan nelinearan, sekvencioniran način. Ono što Tomaševićeva proza Predeo kroz koji se probijam ispisuje nije drama „događaja“ (Ereignis), no čisti lirizam bivstovanja, pre pustolovina pisanja, nego pisanje (pripovedanje) pustolovine, a u slavu „novog romana“ („le roman nouveau“) na srpskim prostorima retko korišćenog prosedea.
