Roman Sanje Savić Milosavljević Teferič na Slaviji govori o graničnom, suštom, radikalnom, duhovnom, ali na način koji poštuje ritam života, našeg krhkog ljudskog postojanja u prirodi i istoriji, kojim se u poetičkom smislu od likova ne prave koncepti, a od iskustava i njihovog osmišljavanja ideologeme. Likovi su na prvi pogled slučajno spojeni, sticajem životnih okolnosti, uz ozbiljno preispitivanje sudbinske prirode njihovih susreta i veza. Međutim, likovi slikarke i potonje monahinje i mladog delinkventa i zanatlije povezani su ličnošću (bivšeg) monaha Danila (Dejana), a pre svega duhovnom perspektivom koju on, na različite načine, pred njima otvara. Ta povezanost na taj način nadrasta proizvoljnost i efemernost slučajnosti koliko i nužnost sudbinskog, postavljajući je na plan duha, koji ne da ne isključuje nego i podrazumeva slobodu, pa i slobodu da se greši, pada, da se prave izbori i da se preuzima odgovornost za svoje postupke, kakvi god oni bili.
