U ovom romanu postavlja se pitanje ljudske ograničenosti koja je prouzrokovana tvrdokornošću i tvrdoglavošću, koje za sobom otvaraju niz drugih pitanja. Glavni likovi ovog romana su kovači, Romi, koji svojim unutrašnjim monolizima i vrcavim dijalozima podsećaju na univerzalnost ljudskih sudbina pa se jasno nameće zaključak da smo svi nalik jedni na druge i da je svako na izvestan način kovač svoje sreće, a ova proza simbolima želi da podseti na važne znakove koje smo izgubili na putu promena koje se prebrzo dešavaju u savremenom svetu.
Pri samom početku pred čitaocem je priča nalik na basnu (šta bi bilo da je kovač neka životinja ‒ magarac ili konj?) i komparacijom se postiže zaključak da ima dosta sličnosti između ljudi i životinja ‒ svi nosimo svoje terete, samo što bi se očekivalo da ljudi imaju viši stepen razumevanja, posebno u teškim momentima, kriznim vremenima i naglim promenama, jer moramo voditi računa o dušama, a kako se one doživljavaju i tretiraju u savremom svetu, prikazano je u dijalozima dva Roma, kovača, u ovom romanu:
‒ A ima li ta tvoja duša smiraja makar kad legne? Možeš li sa njom kao sa čovekom da se porazgovaraš? Kako joj je? Šta radi? Šta očekuje od tebe? Je li joj hladno? Zašto moraš sa njom, kao sa ženom, svako veče i oko svake sitnice da se svađaš?
‒ Ei-h-h! Kad ῾oće, niko me bolje od nje ne razume. Ali kad neće, ona baš neće...
‒ Onda sedi na dupe i odmori se kao čovek. Sedi, dok ne odlučiš šta ćeš dalje...
Na humorističan način je iskazano ono najvažnije ‒ unutrašnji mir, koji je narušen nerazumevanjem novotarija i stalnih promena koje nailaze, zbog kojih se sudaraju dva sveta ‒ stari i novi ‒ u okviru kojih su svi predstavljeni kao marionete, glumci na pozornici života, a ideje kao nejasne, mutne predstave, simboli nekog prohujalog vremena. Tako su i Evropa prvo cigarete koje su davno potrošene, popušene, kojih više nema, a potom je kafana u koju ne može svako ući i u kojoj bolju prođu imaju manipulanti i prevaranti poput savremenog trgovca Sime. Pred sâm, veoma željeni ulazak u kafanu Evropa doći će do sudara tog starog i novog sveta, preko motiva vašara, koji je veoma značajan u romanima Miroljuba Milovanovića:
Sima se zagledao u zgradu na kraju ulice. Njih dvojica mu nisu bili važni. Još su bili prisutni i to je dovoljno. A ulica je brektala i huktala. Kao da su iz dubine ponoći upali u sred podneva. Našli se u ulici prepunoj ljudi i prodavnica, šarene robe i žamora. Skoro kao na vašaru. Jedva su se probili kroz metež. Malo laktovima, više obilazeći, zaustavili se nasuprot Evrope. Sima je konačno pogledao u njih. Drugačije nego ranije i kao da mu je laknulo što su tu. Preko puta je sijalo i blještalo. Oni su najpre zinuli od čuda, onda im se smrklo. Od trepćućih lampiona im zasuzile oči, zbog vrpci i ukrasa su zverali levo-desno. Livrejisanom momku na ulazu se nisu mogli načuditi. Prostor je izgledao potpuno nov. Uparađen za specijalnu priliku. Na momente je delovao napadno, na momente skladno i umereno.
Nakon teške spoznaje na samom vašaru da su njihova roba i proizvodi prevaziđeni, kovači uviđaju da je i u tom novom svetu dosta toga vašarskog, ali da je taj novi način zapravo vašar taštine ‒ prekomeran lažni sjaj koji ima svoje tajne, ali ne i velike vrednosti, koje je nužno spoznati i ugraditi u taj savremeni svet, što upravo i potvrđuje ovaj roman, koji je jedna veoma razvijena basna, dugačka parabola koja potvrđuje da velike razlike ne postoje. A kakva bi ovo pa i savremena, proširena basna bila, da nema naravoučenije (pouku)? Svakako da je ima ‒ krije se u poslednjim replikama ovog romana:
‒ A veruješ li da će vam jednom stvarno biti bolje?
‒ Za bolje još ne znam, a gore od ovoga ne može...
Koje potvrđuju ograničenja koja sami sebi postavljamo, a koja nam smetaju. Ostali odgovori se kriju između redova ove proze, zato čitajte i analizirajte. - Marina Đenadić
