MOJ ŽIVOT BEZ MENE

Uzbudljiva, zanimljiva, zabavna i beskrajno duhovita, ispovedno-memoarska proza, pisana u fragmentima i podeljena na dvadeset tri poglavlja koja nose naslove po razmišljanjima i sećanjima na majku, na oca, na babe, na tetke, na prve reči, na rođenje ćerke, na bivše i sadašnje partnere, na poznate i nepoznate, na putovanja, na gradove, na sahrane i rođendane, na sankcije i ratove, na običaje, na pitanja poput onog – šta je sreća i šta znači letenje i da li je ono zapravo sloboda.

Ova knjiga nas vodi od odrastanja u dobro situiranoj, pravoverno komunistički opredeljenoj porodici, mešavini kameno hladne hercegovačke i vrele srpske južnjačke krvi, preko školovanja I življenja u inostranstvu, pronalaženja sopstvenog puta, ostvarivanja ambicija, životnih uspeha i razočaranja, pobeda i poraza, borbe za ideale koji se ruše pred našim očima i u našem prisustvu, do posvećenog angažmana i življenja zarad očuvanja i promovisanja osnovnih moralnih vrednosti.

Romanom defiluju poznate ličnosti, od Pazolinija, Laure Beti, Lilijane Kavani, Alda Buza, Mikloša Janča, Alberta Moravije, Jevtušenka, Josifa Brodskog, Pavića do Danila Kiša, donoseći o svakome od njih poneku zanimljivu informaciju ili detalj iz života, obogaćujući na taj način i naša znanja.

I kad god dođem na neki aerodrom, bilo gde na svetu, ja se osećam kao kod svoje kuće. Čim negde steknem dom, bilo gde, osećam se zarobljenom, progonjenom. Odmah imam potrebu da sve ostavim i pobegnem na aerodrom.

Aerodromi, kao i piramide, prevazilaze tu parohijalnu skučenost, to provincijalno osećanje pripadanja. Na aerodromu svi pripadamo jedni drugima; tu sada važe pravila ničije zemlje. Ego pojedinca lišen je patoloških crta u tom anonimnom i otvorenom prostoru koji pred pojedinca postavlja isključivo praktične zadatke: znakove, putokaze, propusnice, vize, pretrese, kofere...