Proizvodi

Razvedena inspektorka i majka dve osnovke pokušava da balansira između opasnog posla, samoće i majčinstva. Kada direktora osnovne škole pronađu mrtvog — upravo na dan školskog takmičenja iz matematike — cela zajednica biva uzdrmana.

Dok istraga odmiče, kroz dečje sastave na temu Zašto volim da se takmičim iz matematike? polako se razotkrivaju svetovi u kojima mališani odrastaju — njihovi snovi, strahovi, pritisci, porodične dinamike i odnosi sa nastavnicima. U nevinim rečenicama kriju se tragovi, ali i duboke istine o sistemu u kojem uspeh ima visoku cenu.
Roman kulminira potresnim i neočekivanim iskazom tetkice — žene koju svi previđaju, a koja je prva i poslednja videla direktora živog tog kobnog jutra.

Takmičenje je napet, emotivan i slojevit roman o roditeljstvu, ambiciji, sistemu koji guta i decu i njihove roditelje — i o tome šta se dešava kad takmičenje postane važnije od igre.

Pogrešno vreme – roman o preživljavanju kada pravila više ne važe.

Mitrovo spokojno detinjstvo na Zvezdari ruši se u trenutku kada rat odnese njegovog oca. Od tog dana, on preuzima na sebe brigu o majci i sestri.

Devedesete ga bacaju pravo u vatru: glad, redovi, sankcije, ulični obračuni, šverc i demonstracije. Svaki izlazak iz kuće može da znači nevolju, svaki pogrešan potez – kraj.

U svetu u kome opstaju samo najjači, Mitar mora da odluči ko je – i koliko daleko je spreman da ide da bi sačuvao sve do čega mu je stalo.

Ovo je knjiga o skoku: iz jednog u drugi život. Iz jednog u drugi jezik. Iz jedne u drugu zemlju, kožu, profesiju, poredak i identitet. U Drugi Nebojša Tabački rekonstruiše obrise svog intimnog i profesionalnog puta kako bi ocrtao topografiju drugosti: onaj uporni osećaj „lake izmeštenosti i nepripadanja“ koji ga je pratio kroz ceo život. Uz mešavinu iskrenosti i ironične distance, Tabački daje oblik, glas i ritam sećanjima, uspesima i porazima, ne štedeći pri tom ni sebe ni druge. Njegovi skokovi nisu samo akrobatski podvizi iz mladosti, već pre svega lični činovi prkosa, samootkrivanja i prepoznavanja.

Toma Tasovac

Onda kada više nisi isti zbirka je iskrenih, dirljivih i duhovitih priča iz svakodnevnog života – o porodici
koja nas oblikuje, prijateljima koji nas menjaju, ljubavima koje ostavljaju trag, poslu koji nas stavlja na
probu i državama koje se menjaju brže nego mi sami. To su trenuci u kojima se prepoznajemo, ali iz kojih
izlazimo drugačiji. Jer ponekad jedan susret, jedno pismo ili jedan oproštaj zauvek promene ono što
jesmo.

Prvi osmeh je nežna, introspektivna i autentična autobiografska priča smeštena u srce Indonezije – među mirise začina, zvuke gamelana i tihe poglede koji govore više od reči.  U potrazi za nečim dubljim i bežeći od očiglednog, glavna junakinja dolazi u svet koji ne poznaje. Suočava se sa drugačijim načinom života, razmišljanja i odnosa prema ljubavi, ali i sa sopstvenim bićem – onim koji je godinama potiskivala. Kroz iskustva plesa, neizvesne odnose, razbijanje ličnih očekivanja i suptilno suočavanje s predrasudama koje nije ni znala da nosi, počinje da uči šta znači istinski videti druge – i sebe. Ovo je roman o ranjivosti, o susretima među kulturama koji duboko menjaju čoveka. O tome koliko očekivanja mogu da budu teret, a iskrenost dar. O tome kako pravi osmeh ne dolazi spolja – već iznutra.

Упитан о чему је у Уликсу реч, Џојс је одговорио: „Када бих то открио, истог тренутка бих

Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim. I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem. Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke. Neko s rokom trajanja.

Kučke i budale je zbirka priča koja istražuje kompleksne odnose između muškaraca i žena u šarmantnom okruženju Beograda. Autor oštro osvetljava njihove ljudske nesavršenosti, isprepletene sa smešnim, tužnim i neizbežno stvarnim situacijama. Kroz živopisne likove, čitaoci putuju kroz lavirinte ljubavi, strasti i svađa, duboko ukorenjenih u specifičnostima beogradskog duha. Ova knjiga otkriva duboke istine o ljubavi, životu i ljudskoj prirodi, pružajući uvid u suštinske veze koje oblikuju naša iskustva u gradskom vrtlogu.

Zatočen u svojoj glavi, nem, nepokretan, a ipak svestan, umoran od bolesti, nemoći I zavisnosti o drugim ljudima, iscrpljen raspravama d duhovima iz prošlosti, zaboravljeni filozof Max Stirner (1806 - 1856) ateist- egoist, priželjkuje da umre sve dok mu zgodna časna sestra koja se brine o njemu ne počne ispovedati svoje grehe. Egoist Magnum se našao u širem izboru za NIN-ovu nagdadu kao i u užem za nagradu Pobednik.

Nije kraj je uzbudljiva knjiga o životu i smrti koja vas neće ostaviti ravnodušnim.

Opisujući živote svojih bliskih Milovan Rakijaš nas vešto upliće u klupko raznih situacija.

Od suza do smeha i od smeha do suza ova će vas priče kao neki rolekoster provozati i podsetiti na mnoga poznata mesta kao i situacije. Prvi prozni tekst doktora tehničkih nauka je mala crna kutija u kojoj se drže drage stvare a mi imamo sreću da ih je pisac podelio sa nama.

Teško je pisati žanrovsku književnost kod nas, ili bilo šta nalik njoj, naročito kada se meša nekoliko srodnih žanrova kao u “Električnom organizmu”.

Detektivski predložak meša se sa snažno intoniranim društvenim romanom i, uz primese fantastike i saspensa, daje presek života alternativnog Beograda u kom su stvari potpuno čudne, neočekivane i suprotne našoj stvarnosti. U tom svetu građanskih protesta, tehnološkog kriminala i posvećenih državnih službenika, junakinja romana krči put kroz kišu metaka, brdo leševa i šum nesporazuma, ka konačnoj spoznaji koja je veća od nje same. - Dragan Babić.

Beograd u paralelnom univerzumu Miloša Petrika se, paradoksalno, suštinski ne razlikuje od današnjeg Beograda: krcat je dobrom hranom, uverljivim, živim likovima i, pa… ponekim mrtvim likom. Pred vama je jedan pravi krimić, ispripovedan neobično inteligentno. - Ivana Nešić

Pesme Siniše Stojanovića jesu poezija koja traži počinak – u oba značenja ove reči.

Poezija smelog otkrivanja i pronalaženja neočiglednosti – kako kroz elegično osvrtanje na, reklo bi se, rđavo konzerviranu prošlost, tako i pomoću neanestezirane zagledanosti u potpuno propuštenu sadašnjost sa svim njenim simptomima histerične potrebe za ekspresijom.
Poetika elastičnog, žilavog zamajca u odbrani subverzivne unutrašnje nostalgije, prezrenog častoljublja, neslave, zaborava, moći života bez pisanja.
Pesme kao neobična vežba osećaja čiji umetnuti autocitati, proširuju individualističke refleksije i uvode potrebu za „daj još“, u pokušaju da se svet ne raspadnena zasebne delove. - Milica Markić

Ovu poemu nije ni moguće pročitati drugačije, osim u dubokom i dugom dahu. Zato bi bilo pravedno i tretirati je kao mernu jedinicu za sve ono što se iz ogoljenog srca može smestiti u jedan dah. Ubilo je nekog drugog, ti si promašen slučaj, a mene je pogodilo u centar. - Aleksandar Marković

Nismo sigurni da je izabrao najbolju obalu. Ali smo sigurni da će obala uz koju se priveže biti na dobitku. - Rade Tanasijević

Retke su zbirke poezije u kojima svaki čitalac može da pronadje i delić sebe. „Ovo je mogla da bude naša dnevna soba“ je baš takva zbirka. Čak i čitanjem nasumično odabranih stihova, tera vas na preispitivanje, izmamljuje osmeh, podstiče iskrene emocije, a može i po koju suzu da vam izmami.
U poeziji Bobana Stojanovića nema ničeg pretencioznog, ona je jednostavna, sirova, direktna, bolna i nežna u isto vreme.
Zato se zbirka „Ovo je mogla biti naša dnevna soba“ nalazi u kolekcijama mnogih ljubitelja dobre poezije, kao i onih kojima poezija nije prvi izbor.

U pričama Biljane Kosmogine spojeno je naizgled nespojivo: politički angažovano i mondensko, „new age“ klasna svest i blazirani čik-lit, subalterni i nobles likovi.

Jezička invencija u parodiji i pastišu trendovskog, urbanog slenga čini da se izbegne knjiška nategnutost a ispliva topla lakoća bizarnosti predstavljenog sveta. Iako nastaju većim delom kao konceptualne blasfemije ili narativni skandal-performansi, njene priče su uvek napisane sa dobrim razlogom i klasično zanimljivom temom.

Autorkina kvir inspiracija duhovito prekoračuje i kvir očekivanja budući da potentni i nagli sižejni preokreti postaju čak i logični u svojoj uvrnutoj funkcionalnosti. Kosmogina ovom knjigom, bez kanonskog književnog zazora, još jednom dokazuje da je pornografsko samo jedan od trajnih vidova ispoljavanja estetskog i da se dobra priča mora osetiti u dubini tela.

Kšištof Varga je rođen 1968. u Varšavi od oca Mađara i majke Poljakinje, što će se ispostaviti kao veoma bitno za njegovu književnu karijeru. Jedan je od vodećih pisaca savremene poljske proze. Nosilac je Viteškog krsta za preporod 2014, ordena predsednika Poljske za istaknuta dostignuća u oblasti nauke, prosvete i kulture. Čardaš s mangulicom je njegova najbolja knjiga mađarske trilogije.

„U ovim pesmama između ostalog odzvanja magija Vaska Pope, skoro nedokučiva tajnovitost Georga Trakla te direktna, nasmejana provokacija Dejvida Bouvija. U smislu forme stoga može da se kaže da zbirka pesama Noću se budimo ima svoju radnju – od suzdržanog početka preko otkrivanja svoje tematike do pesama na poslednjim stranicama knjige, koje predstavljaju slobodni izraz homoerotske ljubavi.“ - Maja Pelević

Dinu Bauku je metafizičnost bliža od realizma, nadrealizam bliži nego etnografizam, cirkularno pismo draže od narativnog jedanaesterca. Nema do kraja izgrađenih likova, ni dijaloga, ni situacija, ali ovaj roman ima ono nešto što bi od knjige, danas, tražila Alisa iz Zemlje čuda: slike/prizore i muziku. Čitaoca neprekidno 'drži u mašini'. To nije samo hrabro inventivna, to je smelo prezriva proza koja sebi ne dopušta nikakva ublažavanja, nema placeba, ni omekšavanja. - Svetlana Slapšak

U romanu „Ljubav i rite vremena“ nastojala sam da opišem Srbiju i Srbe daleko od uobičajenih komentara o Balkanu i bolesnih nacionalizama. Verujem da sam bila pravedna u oživljavanju predivnih likova – Srba, Miloša i Zlatana, kao i svih ostalih. Nadam se da će knjiga biti prevedena u Srbiji i zbog toga što treba da se pokaže da postoje Albanci koji, zajedno sa braćom iz Srbije, streme ka novom evropskom društvu. – Anilda Ibrahimi

I bajci je došao kraj je zbirka pesama dvojice mladih beogradskih umetnika, pesme su ljubavne, nežne, otkrivaju njihova mladalačka očekivanja i želje, snalaženje i bitisanje u svetu kakav je danas. Tople i iskrene to su pesme u četri ruke Nemanje i Pere.

Pa šta ako Vera ima četrdeset godina i tek je malo pre čula za onlajn dejting? Danas je sve onlajn, mora da se priključi. Instaliraće aplikaciju za upoznavanje Tinder i isprobati famozne moderne načine muvanja. U Beogradu to možda neće ići glatko, ali Vera svejedno kreće u avanturu. Susreti su i virtuelni i stvarni, baš kao i emocije.

Tender je savremena priča o zabavnim, romantičnim i uzbudljivim iskustvima s Tindera. Međutim, biće tu i otrežnjujućih priča – o razočaranjima i nedostatku bliskosti u tehnološkoj eri koju živimo, o tužnom svetu kataloških, potrošnih ljubavnika. Do kraja ćemo možda saznati nešto o ključnom sastojku ljubavi koji nedostaje današnjem svetu, of i onlajn.

Marija Stupar rođena je 1977. u Kruševcu. Diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Ima: decu, muža i stan. Nema: kredit, Fejsbuk ni auto. Njen prvi roman A naročito Petra objavljen je 2014. godine. Radi kao dizajner enterijera, bavi se kopirajtingom i prevođenjem. Sanja da se odseli na Mediteran i vodi mali hotel. U pauzi između sezona planira da piše.

Roman Bludne radnje na privatnom mestu (Atti osceni in luogo privato, 2015, nagrade Mondello i SuperMondello) priča je o odrastanju Libera Marsela koga pratimo od prve emotivne traume (majčinog preljubništva s očevim najboljim prijateljem), preko pubertetskih nedaća do godina odraslosti. Snalaženje u lavirintu života omogućuju mu veliki pisci (Kami, Bucati, Fokner, Malamud, Karver, Rodari) koje mu u ključnim trenucima ljubavnih bura preporučuje senzualna prijateljica, bibliotekarka Mari. Kroz tanano opisanu atmosferu Pariza, Njujorka i Milana, triju pozornica životnog i seksualnog sazrevanja glavnog junaka, Misiroli maestralno tka jednu od najlepših priča italijanskog romana 21. stoleća. Roman Bludnje radnje na privatnom mestu, preveden na nekoliko svetskih jezika, u Italiji je prodat u više od 150.000 primeraka.

U prvoj od knjižica koje je napisao, Spavači (1967), Žak Sebastijan opisuje stan u kojem je živeo: „Stanujem na jednoj terazijskoj mansardi. I stan i atelje u jednoj sobi. Bio sam u ratu dobar borac, ali u miru vrlo loš plivač“.
U njegovo mansardi spavali su razni glumci, slikari, barske dame, prostitutke, tapkaroši, studenti, jedan docent, jedan pukovnik, jedan epileptičar, bacač noževa, pevač u crkvenom horu, najmanji čovek u Jugoslaviji, spavalo je više ludaka i ubica...“ Jednom svom sapatniku i kolegi-spavaču, on je poručio : „Boem spava na zemlji, pokriva se novinama, hrani se burekom, umire uspravno bez sveće, a sahranjuje ga opština.“
O njemu su svojevremeno pisali Bogdan Tirnanić, Momo Kapor, Slobodan Novaković, Jaša Grobarov, Branislav V. Nedeljković, a stihove ispevali Matija Bećković, Slobodan Marković, Brana Petrović, Duško Radović i Božidar Šujica .

Tačka gde se linija života okončava ponekad baca novo svetlo na dotadašnji život pojedinca. Montenj je rekao da se o jednom životu može suditi tek kad se zna njegov kraj i da onaj koji bi ljude poučio kako da umru, poučio bi ih i kako da žive. Ova knjiga sastoji se od vinjeta koje govore o poslednjim trenucima nekih poznatih ljudi (jer je njihovo umiranje uglavnom dobro dokumentovano). Ostaje da se vidi da li priče o njihovom odlasku bacaju drugačije svetlo na njihovo delo (ili ga smrt ipak ne dotiče) i da li, ovako sakupljene zajedno, govore nešto više o ljudskoj sudbini (ili je reč samo o krajnje šarolikoj koreografiji moriendi bez ikakvog posebnog smisla).

Raznolikost čina umiranja (kao i raznolikost življenja), može da govori i o nečemu drugom: da su sve to samo manifestacije jedne pojave s bezbrojnim (ovozemaljskim) maskama. Pojedinačan život uvek se gasi, vrsta kao da traje; lično je bezvredno (opšte možda nije) i, na čudan način, lično nastavlja da bivstvuje kroz opšte. Epiktet je, opet, davno napisao: „Smrt, izgnanstvo i sve strašne stvari svakoga dana neka su ti pred očima, i to poglavito smrt; i nikada ti neće pasti na pamet nijedna gadna misao niti ćeš žudeti za bilo čim što je neodmereno.