Pred početak građanskog rata u bivšoj SFRJ, jedna porodica bezuspešno pokušava da se izoluje od okolnih dešavanja, dok se „istorija ne smiri” i ne dočeka se glasonoša mira: tako bi se, ukratko, mogao predstaviti zaplet romana „Ljudi bez adrese”. Ipak, kao što to obično biva u Grujićevim romanima, nije sve tako kako se na prvi pogled čini, a ispričano je, zapravo, tek okvir ovog višeslojnog dela. Stranicu za stranicom, likovi će se postepeno demaskirati kako bi se prikazali u potpunoj ogoljenosti, kao figure na pozornici, akteri u skeču, apsurdni junaci između čijih redova se naslućuje kakav Harms ili Jonesko – ljudi bez imena, bez prošlosti, bez budućnosti, i bez adrese.;Grujić neverovatnom veštinom pripaja elemente poetike apsurda ništa manje zadivljujućim fragmentima pripovedanim realističkim stilom, koji su u okvirni siže umetnuti tehnikom priče u priči. Tako će roman uspeti u zadatku da dvojako utiče na čitaoca: s jedne strane, nagnaće ga da se na sav glas nasmeje, dok će, u sledeći mah, uspeti da ga do suza dirne. A to, bez sumnje, dokazuje da se radi o, za sada, najboljem romanu Zorana Grujića, kao i jednom od najinovativnijih dela savremene srpske literarne produkcije.
