Kompleksno tkivo dramskog teksta Aristip sjedinjuje motive nepravde, zloupotrebe, neodgovornosti i razuzdanosti s motivima degeneracija, hipertrofirane osetilnosti, erotičke i estetske, umetničke otuđenosti od vlastite sredine, od vlastitog sebe, kao i sterilne moralne izdvojenosti.
Sve ti elementi zajedno oblikuju ovu izvanredno artikuliranu, raskošnu govornu prozu bogatu aluzijama na filozofiju, na momente eksplicitnu u opisima, s poeantama dramatičnim u svojoj logici, dekorativnu i strogo dramski funkcionalnu u isti mah. Iako se većina teksta bazira na mnoga filozofska pitanja, pri čemu se spominju mnogi filozofi ( Sokrat, Platon…), sukob idealizma i sveta kojim upravljaju filozofi, učiniće Aristip nadasve modernim tekstom koji s lakoćom prepoznajemo i u ovom vremenu.
Sam dramski tekst je struktuiran u šest zasebnih celina, odnosno u šest scena.
Ono što Pavlovića, već sa prvom knjigom, izdvaja kao samosvojnog dramskog pisca, što je zaloga njegove autentičnosti, jeste njegova oporost, gorčina, ubojitost, direktna provokacija. Zaslugu za to ne nose njegove godine, već čini se nasleđe silovitosti barbarogenija, talog jedne istinske umetničke pobune karakteristične za današnjicu.
.png){kind=logo}
