Roman odiše modernizmom i u svojoj neobičnoj strukturi – poput prstena sve počinje i završava se rečima koje nisu njegove, a sve unutar toga je stegnuto okvirom u kome se mešaju perspektive pripovedača i ispre-pletano dominirajućim kontrastom: vrhovi ljubavi – ponori patnje. Dinamiku i golicavo interesovanje šta će biti dalje daju i Nikolini citati koji naslovima nagoveštavaju svako poglavlje.
Iako roman predstavlja borbu između ljubavi i očaja, življenja i odustajanja i sizifovski napor da se u svetu apsurda i otuđenosti prona-đu idealne polovine, njim stalno promiče jedna malena nada. Da ćemo, ako oslušnemo, spoznati i udahnuti dubine onih koje volimo. Na taj način izbeći ćemo gorka pitanja koliko zapravo poznajemo one koji su nam bliski. Umesto njih, udahnućemo im život, a sebi doneti sreću koja ne prolazi.
