Proizvodi

Dom i duh spasenja – roman o duhovnoj borbi, porodičnom nasleđu i svetlosti iskupljenja Roman TIRON autora Saše Todorovića donosi duboko misaonu i duhovno snažnu priču o jedinstvu doma i unutrašnjem miru. Kroz lik Tirona, mudrog duhovnika i proroka, čitalac se vodi na put razotkrivanja porodičnih tajni, duhovnog bdenja i iskupljenja preko svetog doma i vere. Tiron čvrsto drži konce sudbine u rukama, služeći svetinji arhanđela Gavrila i rasejanom narodu kome vraća istinitu sabornost. Roman nudi introspektivan pogled na porodične vrednosti, duhovno buđenje i istorijski determinisanu odgovornost. Knjiga se izdvaja po svojoj narativnoj snazi i filozofskoj dubini, utemeljena na ideji da spasenje dolazi kroz duhovno jedinstvo doma – bez kompromisa, bez osvrta na gubitke. Todorović kroz potresnu priču prikazuje borbu za čistoću porodičnog duha, čineći ovaj roman primerom literarne refleksije o smislu, identitetu i kolektivnoj svesti. Dom i duh spasenja nije samo roman – to je *životno iskustvo, misaoni ritual, i poruka koja svetli u tami vremen

Sveti bordel i druge priče – Vladimira Tomića, nije zbirka za brzu konzumaciju — to je misaoni pejzaž, prostor unutrašnjeg dijaloga i književni događaj koji se ne završava poslednjom rečenicom. U ovoj knjizi, priče nisu radnje, već otpori: otpor banalnosti, brzini, jasnoći. Tomić piše ne da bi se dopao, već da bi se osetio. Njegov stil, egzistencijalni simbolizam, spaja misaonu prozu, lirski intenzitet i filozofsku dubinu. Likovi ne govore replikama, već odjecima; ne traže odgovore, već se mire sa pitanjem kao krajnjom istinom. U pričama se prepliću eros, priroda, samouništenje i religijski kod, stvarajući jezivu simfoniju organske spoznaje. Zbirka se kreće između bordela i svetilišta, između sna i jave, između sećanja i imaginacije. U tom liminalnom prostoru, čitalac ne traži kraj — već započinje sopstveni put. Ovo nije samo knjiga. Ovo je poziv na unutrašnje putovanje.

Zbirka Dnevnik jednog pelikana donosi devet snažnih priča koje hvataju trenutke mladosti, bunta i sudbine — poput fotografija sačuvanih u sećanju. Ovo delo je više od knjige: to je literarna rapsodija kroz koju pelikan, kao simbol slobode i ranjivosti, vodi čitaoca na putovanje kroz svetove izgubljenih vremena, zabranjenih ljubavi i borbe protiv unutrašnjih demona. Pisane s dubokim emocijama, ironijom i dozom fantastičnog, ove priče oživljavaju stvarnost u bojama koje ne bledi ni vreme. U eri brzih odgovora, Dnevnik jednog pelikana poziva na zaustavljanje, na promišljanje, na susret sa sopstvenom potragom za smislom. Humor i introspekcija, energija i suptilnost, svetlost i senke — sve su to elementi koji prožimaju ovu zbirku i nude čitaocima ne samo uzbudljiv doživljaj već i ohrabrenje da nastave dalje.

Pred nama je nesvakidašnji roman autorke Marije Stražin – „Ne-stale prošlosti u zemlji izgubljenog imena” – koji se bavi položajem stanovništva, uglavnom srpskog, u Vojnoj Krajini u drugoj polovini 19. veka, konkretnije, periodom koji počinje izbijanjem Rakovičke bune (8. oktobar 1871). Razumevanje ovog romana uslovljeno je shvatanjem istorijskog konteksta u koji je radnja smeštena. Ima nekih mjesta na Zemlji gdje nesreća sustiže nesreću, gdje patnja i bol nemaju kraja, pa ljudi moraju na njih naviknuti i s njima živjeti. Naime, Vojna Krajina je predstavljala posebnu administrativnu i vojnu oblast u Habzburškoj monarhiji, stvorenu s ciljem odbrane granica od Osmanskog carstva. U ovom prostoru, koji se protezao od Like, preko Korduna i Banije, do Slavonije i Banata, Srbi su imali ulogu čuvara istočnih međa imperije. Međutim, položaj Srba u Vojnoj Krajini u drugoj polovini 19. veka bio je podložan brojnim izazovima. Nakon 1869. godine, kada je donet zakon o reorganizaciji Vojne Krajine, počeo je proces njenog postepenog ukidanja i integracije u civilni deo monarhije. Usled toga, Srbi počinju da gube dotadašnje privilegije vezane za vojnu službu, a postaju izloženi mađarizaciji, kroatizaciji i ekonomskom pritisku. NESTALE PROŠLOSTI U ZEMLJI IZGUBLJENOG IMENA – Marija Stražin 900,00 RSD Quantity 1 Add to cart Related products

Zbirka priča Luckasta strana meseca autora Božidara Travice predstavlja originalnu i provokativnu panoramu savremenog sveta, ispričanu kroz prizmu satire, alegorije i psihološke introspekcije. Ova knjiga je idealna za čitaoce koji vole inteligentnu prozu, društvenu kritiku, i literaturu sa filozofskim dodirom. Travica koristi žanrovsku raznovrsnost da bi osvetlio društvene, akademske, političke i egzistencijalne teme. Njegovi likovi – često antropomorfne životinje – pohađaju elitne škole, bore se sa sistemima moći, i otkrivaju tamne strane svakodnevice. U pričama se prepliću humor, lucidnost i duboka ljudska osećanja, stvarajući svet u kojem se smeh koristi kao otpor apsurdu, a metafora kao alat za razumevanje stvarnosti. Na luckastoj strani meseca, sve je moguće – i ništa nije jednostavno. Ova knjiga je za one koji se ne boje da se nasmeju, zamisle i pogledaju iza ogledala sveta u kojem živimo.

Ambicija i želja za uspehom, kao i nostalgija koja obuzima jedno krhko biće zbog istih tih davno sanjanih snova, vrti se u krug poput fudbalske lopte na kažiprstu. U toj rotaciji fudbalske lopte, u romanu, vidimo rastrojenost glavnog junaka koji, pored sve podrške, na trenutke odbacuje svoje ambicije, jer u nedostatku samopouzdanja, to je samo mladalačka iluzija. U kontrastu sa tim uviđa se trenutak u kojem je tanka sudbonosna nit, preko iste te lopte stvorila prijateljstvo sa Pablom, što ipak dokazuje da u toj želji postoji zrnce vere u koraku ka cilju. Iako roman nije pisan na našem govornom područiju, već preveden sa španskog jezika, među domaću čitalačku publiku roman Astrogol stiže u maniru koji je već prihvaćen. Mogla bi se povući paralela sa Dragoslavom Mihailovićem i romanom Kad su cvetale tikve. Spona modernizma je sport koji okružuje čitav folklor prepreka koje odudaraju od glavne teme.

Osma knjiga Svetlane Meiehofer, londonske spisateljice beogradskog porekla. Roman za decu.

Oduvek se smatralo da su romani svojom razuđenom formom najbolji za iskazivanje i preplitanje misli koje se na taj način najbolje prezentuju čitaocima. Međutim da to nije tačno pokazuju kratke priče koje svojom zgusnutošću i hermetičnošću ni po čemu ne zaostaju od sposobnosti izražaja gde, možda i snažnije od romana, sublimisane odišu jačinom i višeznačnošću, noseći u sebi poruke koje poniru u najdalje dubine čovekovog bića i kutke njegove duše. Da je za takav poduhvat potrebna virtuoznost dokaz su autori istančanog spisateljskog dara, a među njima važno mesto sigurno zauzima crnogorska književnica Olga Gojnić koja je svojom drugom zbirkom kratkih priča Fenix ex Pandora pokazala da ume i može da pomera granice književne poetike i stila.

„Ja kad hoću, ja stvorim univerzum. Nekada i dva. Onako bez muke. Samo jako zatvorim oči i on je tu. Ja kad poželim da letim, meni izrastu krila. I mada ih niko ne vidi, svi me pitaju zašto tako sijam a ja im kažem da mi je to zbog toga što su mi zvezde upale u oči. I oni znaju da ne lažem“- Drugo izdanje sjajnog romana Ljiljane Banović.

Da moderni romani sve više osvajaju domaću čitalačku publiku odavno je jasno, ali da i pisci rado plivaju u ovom književnom smeru i vešto se bore sa virovima koji ih očekuju na ovom nimalo jednostavnom putu još je jasnije, i ohrabrujuće, jer svako naredno delo savremenog pravca pokazuje da srpski autori imaju mnogo toga zanimljivog i upečatljivog da kažu. Rame uz rame sa hrabrima koji su uobičajenu fabulu odlučili da razbiju, iz spoljašnjeg sveta zarone u dubine čovekove najdublje intime i pretpostave je zbivanjima je i Nikola Stanišić, koji je svojim romanom Uzurpatori rešio ne samo da se oproba u okvirima moderne književnosti nego i da pokuša da joj pomeri granice

Koliko je teško napisati jedan dobar krimi triler znaju samo oni koji su se uhvatili ukoštac sa ovakvim komplikovanim zadatkom. Da bi privukao čitaoce, zadržao im pažnju i vraćao ih piscu koji će zasigurno nastaviti da stvara on mora da bude pun napetosti, neizvesnosti i uzbudljivih obrta. A kada se u tako uspešno izvršen zadatak upletu kontroverzne teme i situacije začinjene moralnim dilemama kao izazovima života, dobije se delo velike snage koje se ne zaboravlja lako. Dobije se roman Marija Rosića Čovek u crnoj kabanici.

Da je u današnje vreme potrebno negovati književnost punu duha i vedrine, šaljivih doskočica i satiričnog gega vidi se po tome što se ovakvm štivu čitaoci rado okreću. Bilo da se bazira na poetskom ili proznom izrazu, od njenog dobronamernog podsmeha, vica i šale na sopstveni račun blaži se svako neraspoloženje, a smeh je, znamo to svi, najbolji lek za svaku boljku ili nezadovoljstvo. Zna to i Milenko Ćirović, pesnik i pisac brojnih dela humorističkog tona i sadržaja, humoreski i kozerije, koji je čitaocima poklonio još jedan roman Beznaobraznici.

Knjige za decu ne može da piše svako. Da bi se približio deci, zadobio njihovo poverenje i poštovanje, pisac prvo mora da ih razume, uvaži i ponaša se prema njima kao prema sebi ravnima. Ali najviše od svega, mora da ih poznaje, da oslušne i prepozna titraje duše tih malih bića koja umeju da osećaju, misle i sanjaju kao veliki. Dečji pisac Ana Živković već je nekoliko puta potvrdila da je najbolji prijatelj dece stvarajući književna dela namenjena njima, jednostavna, vedra, koja kroz čitanje vaspitavaju i podučavaju. Roman Čudotvorno pero samo je jedan biser u nizu njenog stvaralaštva.

Kada pisac na međi života, dok iza sebe ima dovoljno godina da može da ih sumira a ispred sebe još mnogo onih u kojima može da primeni sve svoje životne mudrosti, napiše autobiografiju, zasigurno će imati da kaže mnogo toga zanimljivog, živopisnog i poučnog. Baš takav je roman Težak pokušaj ljubavi Gorana Ćupurdije, večitog boema, lutalice i vagabunda kome se život koliko smešio, toliko ga i šibao, ali mu i dao priliku i dar da iza sebe ostavi nešto što će ga učiniti večnim – knjigu o svojim uspomenama. Na stranicama ovog dela susrešćete se sa ispovešću čoveka koji je doticao vrhove životnih zadovoljstava i padao na samo dno, sećanja jednog bezbrižnog deteta, nesigurnog mladića i zanosima opijenog čoveka koji se nije štedeo ni odricao. Na njima ćete pronaći nostalgiju za nekim prošlim, jednostavnijim vremenima ali i biti svedoci priče kako se jedno društvo u zlom dobu ruši uništavajući i svoje savremenike-stradalnike, nestajući u nepovrat i ostajući samo u prašnjavim sećanjima onih koji ga sa setom oživljavaju. Na njima ćete pronaći i deo sebe i naučiti kako da igrate poker života bez ijednog keca u rukavu.
U redovima koji gromko pulsiraju životnošću, ali i uzdišu pritajenom tugom najbolje se oseća nadahnuće samog autora. U svakoj reči skriva se po jedno njegovo ogoljeno osećanje, sudbina izvrnuta na postavu, razotkrivena do same srži obmotane čvrsto prepletenim bolom i srećom, kakav je i sam život…

Suzana Kamberova je otišla korak dalje obradivši temu porodice na modernistički način razotkrivajući njenu idealizovanu sliku i propagirajući ideju da ona jeste mesto slobode, ali ujedno i zamka u kojoj se pojedinac gubi. Time je poslala snažnu poruku da je porodica realistični odraz stvarnosti, univerzum u malom u kome se oslikavaju sve veze sveta koji nas okružuje. Iz tog ugla i prokletstvo koje ona nosi dobija sasvim drugačiji značaj jasno iskazujući da duh zla nikada ne može zauvek biti iskorenjen jer je unapred usađen u neka nova pokolenja. Pa ipak, još uvek ima onih koji stvaraju ravnotežu pravdom koju nose na svojim plećima ne dozvoljavajući zlu da se večno razmahne i pokori svet. Tako se svaki lik u romanu pomalo nalazi u svakom od nas čineći da i mi u svojoj stvarnosti budemo poput ove alegorijske priče – učesnici večito tinjajuće igre dobra i zla.

Kada se pred čitaocima pojavi roman koji svojim neopipljivim granicama i razuđenim beskrajem zaokruži priču i smesti je u jednu knjigu, svako će morati da prizna da se na književnoj sceni pojavilo jedno nesvakidašnje delo. Ćelija otvorenih vrata Manfreda Petrovića su jedno od njih, moderno u svojoj psihološkoj niti, tendenciozno u kritičkom kursu, sveprožimajuće u filozofskom lahoru i nadasve realistično u životnoj slici perspektive tridesetogodišnjaka u jednoj srpskoj palanci. Međutim, ma koliko na prvi pogled delovao mistično i ezoterično, roman pruža jednu opipljivu egzistencijalističku poruku koja ga i vraća u stvaran i realan svet. Ona se skriva u svakom osećanju očaja, teskobe, ništavila i straha Matorog, pa čak i u najbliskijim dodirima sa smrću, a to je da je najjasniji put ka životu i njegovom smislu sloboda duše u kojoj čovek postaje svestan da sam sebi postavlja vrednosti, bira svoj put i shvata da je ništa drugo do osuđen da bude odgovoran za sve ono što zaista jeste.

Roman Avanture Crnog Vuka, Dete Cvetlosti, impozantno delo od 536 stranica, nije samo knjiga bezbrojnih megdana, nadmetanja i pustolovina, već i priča o hrabrosti, čovečnosti, neodustajanju i prevazilaženju strahova i najdubljih bunila sopstvene duše. Ako se ikada bude napisao scenario za film po motivima ove knjige, imaćemo nekog novog Gladijatora, Mumiju, Indijanu Džounsa i Zlatno dete, pa osim što ćemo uživati u neizvesnosti, moći ćemo ponešto i da naučimo. A budući da je ovo tek prva knjiga Stefana Mladenovića iz serijala o Crnom Vuku, tek nas čekaju nova iznenađenja.

Roman je napisan zaista s razlogom i bez simuliranih doskočica. Što je posebno važno, nije dosadan već je dinamičan i sugestivan.
Misaonost utkana u roman nije zapala u metafiziku istočnjačke legende niti u hladnu artificijelnu konstrukciju jer je prati igra životne nepredvidljivosti, igra čudesne misterije života.
Autor ima veštinu proživljenosti i dobru poentu, misao koja se pamti i sposobnosti da se umetnički samoodređuje i saopštava.

Dr Ratko Božović

Kada se ispred čitalaca pojavi roman koji u sebi sadrži jednog mladog čoveka koji na svojim plećima nosi punu torbu problema, ljubavni trougao u kome sva tri temena gore od nesmirenih divljih duša, nervna rastrojstva kao ishodište pritisaka savremenog društva a sve upakovano u urbanu užurbanost splitskih vrelih dana, jasno je da je svet ugledalo jedno posebno i nezaboravno delo. Baš takve su Divljakuše Mire Petrović, knjiga koja će vas pokrenuti i razdrmati, zagrejati i zaneti, rastužiti i osnažiti. I svakako ostaviti bez daha.

Marco je student iz Torina koji sa problematičnim drugarom povremeno diluje drogu. Kada zapadne u veliki problem, napušta grad da bi proveo leto kod ujaka u Splitu i konsolidovao se, razbistrio i vratio „na pravi put“. Međutim, u mestu nesputane mediteranske energije upoznaće Emu – neodoljivo burnu i neuravnoteženu i Ivu – strpljivu i punu uzbudljivih tajni, devojke koje će mu zauvek promeniti pogled na svet i učiniti da problemi u Italiji postanu lagana dečja igra u odnosu na uragan koji će mu uskovitlati dušu.

Jednostavno pisana, a opet u raskošno ruho splitskog melodičnog govora zaodevena priča o nesnađenosti mladih u savremenom svetu, sa stranica pulsira poput divljih duša koje nam približava i razotkriva, nudeći kao skrivenu istinu bol duboko zakopan ispod površine spleten sa nesigurnostima i slabostima koje društvo ne prašta.

Marco kao nesnađeni mladi čovek koji još uvek u okrilju roditeljskog ili ujakovog doma pronalazi sigurnost, razapet između magnovenja i nametnutih obaveza, privučen od strane neobičnih, žestokih i neukrotivih devojaka, teško bije bitke sa svojom dušom. Iako je preoblači u kostim neosetljivog momka tvrdog srca, njegov potiskivan uznemireni senzibilitet stalno traži spas u površnim zagrljajima i pijanim noćima ne shvatajući da će izlaz iz tuge pronaći tek kada spozna svoju osetljiviju stranu i ljubav kao moćni pokretač, ali i popločan put ka vratima pakla.

Iako po značaju drugi lik dela, Ema je na momente nosilac radnje i cele energije romana. To oseća i Marco kao narator u svojoj životno važnoj lekciji: „Ona je jednostavno jedinstvena, unikat, takva se rodila, takva je njezina uloga. Da vječito pati. Da vječito traži. Da se uči ravnoteži ili da je posve izgubi. Dokle će izdržati?“ U modernističkim nijansama njene nesputanosti, ćudljivosti, furioznosti i neobuzdanosti sa jedne i duhovnog klonuća, pesimizma koji hrli ka depresiji i abnormalnim stanjima na drugoj strani, na najbolji način je prikazan psihološki sloj romana. Ema je nosilac naturalističke istine da smo svi mi proizvod sredine i nasleđa, ali i simbolističkog spoja nesreće i lepote: „Tako lijepa, a uništena stvar – divan kaos.“ Ona je alegorija sveta u kome životarimo i onaj vapaj za pobunom, autentičnošću i porukom da je čovek osuđen da bude slobodan pa čak i kada tu slobodu mora da potraži na onoj drugoj, tamnoj strani.

Iva kao treća, ali nikako nezaostajuća, čini potpunu suprotnost Emi stvarajući ravnotežu kako u Marcovim životnim izborima, tako i u silovitosti svoje rivalke. Ono što im je zajedničko je divlje srce, koje Iva ume da kroti iskustvom, samoćom i teško preturenim godinama. U njenim najdubljim emocijama pronaći ćemo naturalistički obojene skaredne događaje koji ne ostavljaju ravnodušnim ni Marca ni čitaoce. Ali čak i takva, Iva je izlaz iz očaja, teskobe, apsurda, straha i ništavila.

Dok stvara događaj po događaj, obrt po obrt, Mira Petrović zapravo masnim bojama slika portret društva, oslikavajući u najtamnijim valerima najdublju kritiku. Ona se ne ogleda samo u Eminim interesovanjima za socijalno-klasne probleme koje bi umesto pojedinaca trebalo da rešava država, niti u oštrim opservacijama nesavršenosti čoveka i celokupnog sveta čiji bol nosi na svojim nejakim plećima poput nekadašnjih melanholičnih romantičara. Ona se ogleda i u preranim odlascima najkvalitetnijih, i u neumeću da se njihovi gubici prevaziđu, i u usamljenosti, i u surovom žargonu, i u iskorišćavanju onih razornih, prevratnički osvežavajućih energija čiju sudbinu autorka daje kao ruganje svetu nudeći smrt kao jedini moguć ishod i posledicu bekstva iz društvenih kalupa.

Međutim, i pored mračnih tonova romana, beznadežnosti, izgubljenosti i tame smrti koja poput razjapljene čeljusti nemani stalno preti iz prikrajka, on ipak nosi nadu. On služi da oslušnemo i zaštitimo, da promenimo i poboljšamo, da unapredimo i osnažimo, da se ogrejemo na vatri novih generacija a ne da na njoj oprljimo prste. Da naučimo da čuvamo ono što je posebno i autentično. Samo tako ćemo spoznati da se u svakoj od ovih težnji skriva ljubav – jedino svetlo u tami ka kome je nedozvoljena brzina poželjna.

Kada mlada (sada već osamnaestogodišnja) spisateljica posle samo godinu dana od objavljivanja jedne (Ne maši mi nožem ispred nosa), na svetlost dana donese još jednu, možda čak i kvalitetniju knjigu sa dubljim i sveobuhvatnijim smislom i porukom, to samo znači da je pred njom svetla književna karijera. A još ako je u pitanju tinejdž roman, za koji se, sasvim pogrešno, smatra da spada u laku literaturu, a Enna Mesaroš u njega utisne probleme svih mladih ljudi današnjice i dâ njihova psihološka razrešenja, nema sumnje da su pred njom samo velika dela. Roman Francuski kamp ima jednostavnu fabulu. Sedamnaestogodišnja Lana živi zatrpana knjigama, nesigurnostima i problemima sa vršnjačkim nasiljem koji nestaju samo u spokoju njene sobe. Roditelji odlučuju da je preko leta pošalju u kamp stranih jezika u Francuskoj. Ophrvana brigama, skučenostima i strahovima, Lana to doživljava kao njihovo odbacivanje i nerazumevanje, ali ipak odlazi ne sluteći da je čeka najlepše leto života, posle koga više nikada neće biti ista.

U ovom romanu neobične strukture i tehnike nalaze se sve odlike modernizma i savremene književnosti. Počevši od radnje koja započinje kulminacijom pa se potom vraća unazad 25 dana, ka prvom okidaču koji će pokrenuti događaje značajne za sudbinu mlade Asije, preko subjektivizma, uznemirenog senzibiliteta, pesimizma i duhovnog klonuća u kojima se beži od stvarnosti i okreće unutrašnjem životu, tako čestih tema današnjice, pa sve do menjanja pripovedačkih perspektiva stavljajući priču u ugao tri različite osobe i razaranja uobičajenog građenja fabule smenjujući segmente iz života poput filmskih kadrova u krupnom planu. A ako se tome pridodaju i teme vršnjačkog nasilja, seksualnog i mentalnog zlostavljanja i ispovest osobe koja godinama bije bitke sa depresijom, psihozom i anksioznošću, dobija se delo na koje niko ne može ostati ravnodušan, niti po kvalitetu napisanog, niti po porukama koje ono šalje, načinjući i dirajući najbolnije tačke mladih ljudi današnjice. Ovo je knjiga kontrasta i krajnosti jer u sebi spaja različitosti i sličnosti čineći originalnu smešu sa (ne)očekivanim krajem, izvrćući na postavu izgužvane i parane duše mladih ljudi kojih je mnogo više nego što znamo samo zato što ćute. Zato progovara Anamarija Tanđera kroz lik svoje Asije, devojke koja je od detinjstva posebna, maštovita i originalna u izgrađivanju sopstvenih simbola, one čiji je osmeh najprikrivenija bol, one koju ime predodređuje da leči, daje utehu i uzdiže se sa suncem.

Iako se poslednjih godina putopisna proza sve manje pojavljuje na našem književnom nebu, uvlačeći se u bele redove blogova obogaćenih fotografijama nasavremenijih foto-aparata i nudeći instant-priče o najrazličitijim krajevima sveta za instant-turiste instant-tura, veliko je osveženje držati u rukama pravi putopis – delo Olgice Marinković Lice od leda…
Čitaoci kojima detalji ne promiču primetiće da se poslednji „dnevničko-putopisni“ zapisi odigravaju u vreme koje je tek pred nama, na kraju tekuće 2020. Ovim Olgica Marinković pokazuje da nema nedoumicu na koji će se način završiti još jedna hladna godina nedokučivog Baltika – alegorije cele Estonije. Godina otetih emocija, još jedna među onima koji u hiperborejskim rubovima sveta tiho pulsiraju, poput svetla svetionika u nigdinama obavijenih maglom, žive za danas i jedva čekaju da što pre dođe sutra, kao korak bliže njihovom jugu na kome se snegovi brzo tope i zaboravom zatrpavaju dani obojeni kamenom, ledom i tugom.

Sigurnom roditeljskom rukom i bujnom dečijom maštom autor, Zvezdana Stanković, nas uvodi u svet bioničkih životinja, robota svitaca, egzo-odela i drugih izuma koji su postali sastavni deo života. Kada se uzmu u obzir, koliko je biljnih životinjskih vrsta izumrlo, velike klimatske promene, virtuele stvarnosti i neograničene mogućnosti novih tehnologija, svet koji nam slika ne čini se tako dalek. Grad obasjavaju dva meseca i moćna organizacija drži ljude u bedi, strahu i neznanju. Veliki i moćni oduvek su tlačili male. Zvezdana Stanković oštrim novinarskim okom predstavila je sve mane današnjeg društva, društva bahatog čoveka koji zarad sticanja profita uništava sve pred sobom verujući da je jači od prirode, da ima pravo da istrebljuje čitave vrste, pa čak i svoju.

Koliko ključnih informacija o međunarodnim odnosima ostaju zauvek tajna za javnost? Hoće li centri moći zauvek imati mogućnost da iza zatvorenih vrata kroje sudbine svih nas? Može li to makar nauka da zaustavi?
*
Odgovor se, izgleda, krije u objašnjenju fenomena koji se naziva nevidljiva moć. Koliko često primećujemo da u oblasti međunarodnih odnosa postoji paralelni sistem koji je neprmetno uzurpirao onaj formalni, zvanični, koji smatramo jedinim i glavnim? Pod maskom javnih i poznatih institucija, ličnosti, organizacija određeni centri moći sprovode svoje zamisli. Sve nam se dešava ispred nosa, i sve nam zvuči prihvatljivo, ali prave namere moćnika su skrivene. Najšokantnije je da nauka ped svim tim zatvara oči. Danijel Milutinović u ovoj knjizi pokazuje da upravo promenom pristupa proučavanju međunarodnih odnosa može i mora da se sagleda kompletna, stvarna slika političkih i istorijskih događaja. On kritikuje i formalističku nauku ali i teorije zavere. Analizirajući upadljive primere, uključujući i neke iz naše novije istorije, čiji smo savremenici (dešavanja na Kosovu, 5. oktobar...) autor jasno pokazuje da postojeća istraživanja ne otkrivaju mnoge relevantne činioce, interese i ciljeve određenih učesnika, finansijera, moćnika...

Nakon knjige Imperia arcana, nevidljiva moć u međunarodnim odnosima, zauvek ćete promeniti svoj pogled na svetska dešavanja, politiku, istoriju...

Roman obuhvata period od tri meseca u životu jednog sasvim običnog čoveka koji živi na periferiji prestonice i svakodnevno se hvata ukoštac sa nesavršenostima velegrada, društva, sistema, načinom preživljavanja i smisla života. Samo, ono što ga čini posebnim i drugačijim od ostalih je zadatak koji je sebi nametnuo – da postane pisac i svojim stvaralaštvom ostavi „skromno svjetlo u pomrčini” večnosti. I ma koliko da cilj kome stremi sa strane može delovati ozbiljno i nimalo jednostavno, Goranu Došenu prilično dobro polazi za rukom. Jer dan po dan, početne stege i zazor od „bjeline stranice” sve više nestaju, misli se polako nižu, sve više se oslobađajući skučenosti izraza, pa se razmahuju, razvezuju od čvorova nesigurnosti i pletu tkaninu šaroliku od različitih tema, osećanja, književnih postupaka stvarajući svojevrsni „pačvork” u kome svako može da pronađe poneki deo sebe.

Ova knjiga na izvanredan način od pojedinačnog daje sliku opšteg, a svojom pričom o ribaru i trgovcu čini da ona preraste u roman-novelusa poentom poruka da se sreća skriva u onome koliko nam je potrebno, a uspeh nas navodi da tražimo mnogo više. U njoj ribar mudro nosi opredeljenje za sreću nena kraju koja zapravo sve vreme stoji pred našim očima čineći da nemamo dilemu koji životni put treba odabrati. U njoj se krijeporuka da se sreća skriva u onome koliko nam je potrebno, a uspeh nas navodi da tražimo mnogo više. U njoj ribar mudro nosi opredeljenje za sreću ne objašnjavajući trgovcu koliko greši jer ne shvata da je uspeh samo jedan od činilaca sreće, a sreća jedino postignuće, da uspeh dolazi kao proizvod sreće, a ne proizilazi iz nje, da će sreća biti tu i kad uspeha nema jer je pravi odgovor na sve, da uspeh može delovti kao cilj, ali sreća je put bez koga čovek ostaje izgubljen. Ona nosi nadu da će naš nesavršen i neretko nerazuman svet postati bolji i mudriji ako bude bilo još mnogo dela koja nas uče pravim vrednostima poput Mlinara 2 Marka Filipovića.

Zoran Petrović,rođen 1960. u Kragujevcu,gde je završio gimnaziju i 1985.diplomirao na ondašnjem kragujevačkom Odeljenju Medicinskog fakulteta u Beogradu.Dobitnik je nagrade "Blažo Šćepanović" ,na opštejugoslovenskom konkursu ,ondašnje Međurepubličke zajednice za kulturno-prosvjetnu djelatnost Pljevlja,za "najbolju neobjavljenu zbirku poezije",za 1993.godinu.Zbirka "Kob" objavljena je 1994.godine u izdanju MRZ; Biblioteka MostoviDelo, pod nazivom "Zapisi iz Doline" (Leprozarijum), je poema u 53 kazivanja (zapisa). Vremenski i geografski,radnja poeme smeštena je u Nemanjićku srednjevekovnu Srbiju trinaestog-četrnaestog veka,negde na prostoru Raške i Ibra.
Junaci poeme,i,istovremeno,njeni pripovedači i zapisničari,su zatvorenici-gubavci s jedne i čuvari-vojnici s druge strane.
Oni su, međutim,pre svega poetsko ostvarenje u kome se može uživati u muzici rima i bogatoj leksici.Oni nude iskorak iz hermetičosti moderne poezije koja za posledicu ima paradoks da poeziju danas mnogi pišu (Miljković je prorokovao:"Poeziju će svi pisati..."),ali je niko,ili,malo ko,čita.

U ovom romanu punom dramatičnosti, neiscrpne mašte, fantastičnih pustolovina, sila stvarnih i nestvarnih bića, dubokih misli i poruka, jasnih ciljeva i pouka, uživaćete u svakoj stranici. Na njima ćete zajedno sa likovima leteti beskrajnim svemirskim prostranstvima, horizontima iza portala koji su tu oduvek, samo nevidljivi ljudskom oku, iza kojih se skriva jedan čitav svet planeta i sazvežđa nastanjenih mnogobrojnim kosmičkim civilizacijama i ratničkim narodima.

Kada vam se u rukama nađe jedno ovako kreativno delo, neobično osmišljena, dinamična, ilustrovana i izuzetno zanimljiva biografija, ne možete ostati ravnodušni. A posebno zato što je svaka stranica knjige Neobična biografija Maje Volk obojena emocijom supružnika Maje Volk – Nikosa Gusgunisa, poznate ličnosti i njenog biografa, koji na jedinstven način, metodom asocijacija kroz niz pitanja iz oblasti filozofije, etike, estetike, metafizike, etimologije, ali i iz prizme bogatog životnog iskustva vode čitaoce kroz sudbinu naše poznate dramaturškinje, književnice, fado muzičarke, doktora nauka i univerzitetske profesorke bogato prožete događajima, iskušenjima, borbama i spoznajama. U razgovorima vođenim pod najlepše osunčanim grčkim nebom izbija raskošna erudicija u kojima će svako pronaći poneku temu iz koje se crpe znanje i mudrost, ali i zaroniti u detinjstvo, mladost i zrelo doba Maje Volk i zaviriti u njenu najdublju intimu.

U ovom romanu položaj žene u prošlosti ima poseban značaj. Svaka od njih je podjednako posečena nametnutim pravilima, rastrzana neostvarenim željama, sputana, podređena, zastrašena obavezom majčinstva, gruba iz straha od ranjivosti, ali i spremna na najveće grehe kada su njene najdublje želje u pitanju, po cenu života, prokletstva i večnog iskupljenja. Uvek u senci muškaraca, oslikane su sumornim bojama u kojima se svetlost i radost naslućuju, ali nakratko, kao treptaj oka, kao da se samo trpljenje muka slepilo sa njihovim dušama.