Rob, prva knjiga velike Južnoslovenske trilogije UMIRU BOGOVI ‒ knjiga o poluzaboravljenim južnoslovenskim korenima, umirućim slovenskim bogovima i našim precima na pragu hrišćanstva i u sukobu sa moćnom Vizantijom i divljim avarskim plemenima.
Uzbudljiva epopeja o mladićima Đurašu i Dragašu, rođenoj braći kroz čije se individualne sudbine prelama sudbina starih srpskih plemena.
Skriveno ilirsko pleme, prkosći vekovima i istoriji, ljubomorno čuva svoje drevne bogove. Ali tokovi istorije su neumitni, moć starih bogova je na izmaku i ‒ uprkos svem trudu posvećenih ilirskih sveštenica i prvosveštenice-proročice, glave čitavog plemena ‒ nekada moćna božanstava doživljavaju dramatičan krah, praćen nesputanim besom prirode u kome se ruši i raspada drevni i zastrašujući Bog Zmija.
I veliki slovenski bogovi polako se povlače i ostavljaju svoje štićenike prepuštajući ih novom vremenu i novom, raspetom bogu. Perun, Svetovid, Dažbog, Svarog, Morana, Mokoša… čitav slovenskli panteon je na umoru. Prelaz je težak i bolan – srpska plemena, oličena u Đurašu i Dragašu, u nastojanju da zadrže svoje mesto na pozornici Balkana i sveta, suočena su sa teškim iskušenjima, žrtvama i stradanjima.
Roman nas vraća sopstvenim korenima kroz istoriju koja se ne uči u školama. Junaci, sa kojima zajedno dišemo i osećamo, volimo i patimo, podsećaju nas na zanemarene vrednosti upravo u vremenu kada su nam najviše potrebne – u dirljivoj priči o hrabrosti, požrtvovanosti, odanosti i ljubavi, koje ruše sve prepreke i savladavaju sva iskušenja ‒ čime se iznova potvrđuje istinitost poznate latinske izreke Historia magistra vitae est – Istorija je učiteljica života!
Knjiga koja se čita bez daha i ne ispušta iz ruku do poslednje stranice.
Začudilo ga je što Obri nisu uklonili i sahranili čak ni svoje poginule ratnike, već su ih, sa lešinama meštana, ostavili kao hranu za pse, gavrane i strvinare. Pomislio je, sa jezom uz kičmu, kakvi su to ljudi kada ne poštuju ni svoje žrtve i tako ih bezobzirno ostavljaju zverima… Nogom je odgurao lešine dva obarska ratnika koje su pritiskale iskasapljeno telo strica Blagote. Ispravio mu je noge, a glavu, sa koje je otkinuta koža sa kosom, namestio u prirodan položaj. Ruke mu je sklopio na grudima i u njih stavio mač sa kojim je ovaj junak poginuo… Bilo mu je žao što mu nužda nije davala vremena da zakopa leševe najmilijih ili im spremi lomaču. Morao je hitati za kolonom da mu previše ne izmaknu i da im ne izgubi trag. Svojih najdražih uvek će se sećati i nositi uspomenu na njih u srcu, jer, kako mu je stric često govorio: „Smrt samo odnosi, a zaborav ubija!“
Petar Mićunović rođen je 1957. godine u Odžacima, u Bačkoj, u crnogorskoj porodici kolonizovanoj u Vojvodini posle Drugog svetskog rata. Detinjstvo je proveo u Užicu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. U Beogradu je završio Višu školu unutrašnjih poslova i Fakultet bezbednosti. Do penzionisanja je radio u Ministarstvu unutrašnjih poslova – Sekretarijat u Užicu. Sada je pasionirani ribolovac i pčelar. Čitavog života zaljubljen je u istoriju, a trilogija „Umiru bogovi“ njegov je književni prvenac.
