Noć je topla. Ne, noć je vrela. Posle kiše još i vlažna kao u džungli. Najkraća je noć u godini – ona noć kojom leto počinje. Upravo ona u kojoj ima najmanje vremena da se napravi neka glupost, ali, to malo vremena uvek se nađe. “U takvu noć je, požudnu i strasnu, Izolda nekad čekala Tristana” – M. Rakić. Lelujaju senke vrba i topola, duge grane spustile su se do peska na obali. Zvezde su krupne i sjajne kao zrna žutog grožđa na crnom somotu svoda nad ravnicom. Tisa je velika kao okean, druga obala, ona prema Bačkoj, ne da se ne vidi, nego se ni naslutiti ne da. Nebo vedro, a po zemlji gust mrak – Lovački dom ostao je daleko iza naše male ekipe koja loži vatru od suvog drveta dok se riblja čorba u kotliću krčka upravo kako treba. Šljapkaju talasi po obali, po svilenom pesku koji je mek kao koža voljenog i miriše nadaleko a sasvim neromantično sadržaj kotlića.
Kažu stariji, mišiću moj, da je Tisa nekad tekla jednom trećinom vode i dvema trećinama ribe. Toliko je ribe bilo. Riba se tada, znaš, nalazila na trpezi mnogo češće nego sada. Manje se mesa jelo. Nego ćemo mi da pristavimo jednu riblju čorbu, za tebe i mene. Šta kažeš?
