Radoševa pisma Nekada su nam stizala pisma od roditelja i prijatelja s pričama kako se živi kod kuće ili u mestu koje smo napustili u potrazi za školovanjem i poslom u većem gradu. I svi gradovi su, izgleda, bili bolji za život od onog gde smo rođeni. To je sudbina čoveka otkako je sveta i veka; selimo se po rođenoj zemlji ili planeti u potrazi za boljim životom, koji ćemo upoznati tek kad sednemo da se odmorimo od silne borbe – za malo sreće. Pisma roditelja i prijatelja bila su u belim ili plavim kovertama, s našom adresom koja se menjala bar jednom godišnje. I mi smo njima pisali, ali ređe, jer smo imali preča posla, velike planove i malo vremena. Radoš Bajić, naš omiljeni porodični glumac, scenarista, režiser, producent i pisac priča o životu malih, običnih i često zaboravljenih ljudi, uvideo je da nam niko odavno nije pisao ni jednog jedinog retka, pa se uz sve svoje poslove prihvatio i pisanja pisama bez koverata. Jer ne zna
sve adrese na kojima stanujemo…
I piše nam petnaest godina obaveštavajući nas o prilikama i neprilikama, uspesima i padovima, napuštenoj i zapuštenoj zemlji koju je kao režiser čistio da bi bila lepša – onakva kakvom je Bog stvorio. I u tim pismima pita se i pita nas: Koja je to naša zemlja danas? Da li su to opustošena sela, varošice i mali gradovi? Da li je to zemlja koja je svake godine sve malobrojnija i sve starija? Da li su to umorni ljudi koji su se naslušali obećanja da će sutra biti bolje? A oni više nemaju sutra – njihov život je, možda, do podne. Sva ova pitanja, i još hiljadu drugih, Radoš Bajić je postavljao zabrinut za ovu zemlju, za naš umorni narod i našu decu koja bi jednom u „modernoj istoriji Srbije“ – bio bi red – valjalo da ostanu ovde i žive u miru i poštenom, čestitom radu. Bez kofera u hodniku i stajanja u redu za iseljeničke vize.
Najgledanije televizijske serije i filmovi koje je Radoš napravio svedoče o sudbini našeg naroda tokom prošlog i ovog veka s jednim jedinim zajedničkim imeniteljem kao zebnjom: Da li ćemo i kada ćemo živeti kao ljudi dostojni imena kojim se u svečanim prilikama hvalimo i ponosimo?
Kada će to biti? Ko će to doživeti?
Dušan Kovačević, akademik
.png){kind=logo}
