Ovo prvo izdanje na srpskom jeziku, obuhvata Pitersovu knjigu Dečaštvo s Gurđijevom, kao i njegov nastavak, Sećanje na Gurđijeva, zajedno s predgovorom Henrija Milera.
Pre svega, izgleda važno naglasiti činjenicu da sam prvenstveno bio zainteresovan i obuzet njim samim – ne njegovim učenjem; bar ne u intelektualnom smislu. S druge strane, mislim da je bilo nemoguće biti u bilo kakvoj vezi s njim, a ne biti dodirnut onim što je podučavao – on je otelovljavao svoje učenje.
Ako sam svestan bar jedne, stalne posledice Gurđijeva u sebi, to je svest o potpunom paradoksu. Dvojnost čovekove prirode (bilo da se ispoljava u meni ili u nekom drugom) izgleda da je, zahvaljujući Gurđijevu, stanje koje nikad neću moći da zaboravim. Jedini prost primer koji mogu da dam – a prilično je složen – jeste da mi izgleda da deo mene nikada nije odrastao, i da nikada neće odrasti u uobičajenom smislu te reči.
Pripisujem to Gurđijevu zato što mi se čini da je jedan od njegovih ciljeva bio da ohrabruje zadržavanje izvesne dečje naivnosti u svakome. U svojim
spisima on govori o neophodnosti da čovek bude „sposoban da sačuva i vuka i ovcu nepovređene u sebi. - Fric Piters
